Kasnije

„Kasnije, utvrdio sam“, piše Bora Ćosić, „da čovek samo treba da ostari pada (možda se ova reč piše odvojeno, možda) odmah napiše pripovetku o bilo čemu“. Ovo je napisao Bora Ćosić u svojim „Pričama o zanatima“ koje upravo čitam istovremeno, iako to nije moguće, i nije moj običaj, sa Hajdegerovom knjigom „Biće i vreme“. Ovo „biće“ je glagolska imenica od glagola, moćnog glagola - „biti“ (Sein). Kao što su to i „bitak“ i „bivstvujuće“ (Seiendes). U pitanju je svakako književno-filozofski eksperiment koji još uvek fascinira čitaoce i tumače: biti, bitak, bivstvujuće... Nema, pri tome, znanja o ovom „biti“. Zato i filozofiramo i pišemo, ako pišemo i filozofiramo. Da li bi se moglo reći da sam ostario? Nastojim da se setim; nema postojanja bez sećanja: mi smo sećanje samo. Nastojim da se prisetim šta sam sve doživeo u svom veku, ili šta je bilo ono najvažnije: vreme strasti ili vreme putovanja? Ili, i jedno i drugo? Neću sada da pišem o tome. Nastaviću zato da čitam pošto je ovo dvoje svakako povezano. Jer, kada sam ja u pitanju, izgleda da nema veće razlike između sna i budnog stanja. Prelazi su, ipak, u mom slučaju, minimalni. Hteo sam da napišem „kod mene samog“, što je blesavo, kao da je samoća naše najvažnije stanje iz kojeg se onda možda izvode i sva ostala. Jutro je, već pozno jutro. Vrelo leto, vreli letnji dan. Čuju se, oglašavaju se - i golubovi, a onda čujem tišinu; o ovome sam napisao pesmu u gimnazijsko doba, tišinu između različitih zvukova. Vraćam se čitanju „priča o zanatima“. Potražiću onu o veštini pisanja, ako je ona uopšte napisana. Proveriću. „Ja sam znao da je i ovo zabranjeno, samo nisam bio siguran sa čije strane“, veli pisac koji ovde piše o svom detinjstvu. Ko o čemu, a on o detinjstvu, kao da je ovo rano životno doba sam izvor (zdenac) naših priča i pisanja. A možda je u pravu. Neka ovo zato bude eksperiment, pomislio sam i napisao: Neka... Ovakva jedna zabrana mi je, uostalom, odredila život. Uspeo sam, verujem, da regenerišem ovu ranu krizu i konfuziju oko identiteta, ako sam uspeo. „Ako pitanje o bitku (čitaj o smislu) treba da pokreće naš tubitak“, piše Hajdeger. „imamo li mi danas odgovor na pitanje o onome: šta zapravo mislimo pod rečju ‘bivstvujući’?“ „Konkretna razrada pitanja o smislu tubitka namera je rasprave koja sledi“, piše na početku Bića i vremena Martin Hajdeger. (Kako prevesti ovo „Sein“: kao biće ili bivstvo, bitak ili bit?) „Interpretacija vremena kao mogućnog horizonta svakog razumevanja bitka uopšte jeste njen privremeni cilj“. Jer, „pitanje o bitku danas je dospelo u zaborav, iako naše vreme u svoj napredak ubraja to što je ponovo potvrdilo metafiziku“. „Temeljno pitanje zbiljskog istraživanja je danas zanemelo“, piše na početku rasprave o biću i vremenu Martin Hajdeger. Mislim dakle da „Sein“ nije biće jer je ovaj pojam zaboravljen negde još u antici. Ko danas uopšte razmišlja o „biću“? Zato je naše vreme postfilozofsko. To pitanje je danas trivijalizovano, kao što to beleži i Hajdeger u svom remek-delu. Kaže se, razmišlja Hajdeger, „bitak je najopštiji i najprazniji pojam. Kao takav on se opire svakom pokušaju definisanja. Tom pojmu stoga istraživanje i definicija nisu ni potrebni. Mi, prema tome, živimo sa ovim pitanjem o smislu, ako živimo. Retki su zato trenuci radosti, odnosno, smisla. Da li je to briga koja nas prati? Mi smo zabrinuta (brižna) bića, ali „briga“ treba da je predmet posebne rasprave. Jer, nije težak ili patetičan Hajdegerov tekst već ovaj faktum (briga) ( smisao) našeg postojanja. I to u toj meri da razmišljamo o tome da će se ova naša briga nastaviti, produžiti i posle smrti! Ko ne bi voleo da zna postoji li nešto posle smrti? Možda mi nastavljamo da „mislimo“ i posle smrti? Ne znam kako bih nazvao ovo „mišljenje posle smrti“. Da li je moguća metafizika smrti? Šta je metafizika, ako nije ovo mišljenje o tome da smo „smrtni“ i „posle smrti“? Možda nešto postoji i posle pepela? Jedno „mišljenje postmortem“, ali mi još nismo „dokazali“ ni postojanje „duše“. Potrebno je zato jedno mišljenje koje misli ovo „kasnije“, ili „posle“, kao što možda misli i našu „dušu“. Ako misli?