Ulje na vatru

Kao da onaj loš američki antiislamski film nije bio dovoljan, sada se na sve strane javljaju „branioci slobode misli i stvaralaštva“ koji nastavljaju da vređaju osećanja duboko verujućih muslimana - a ovi, pak, u svojoj zaslepljenosti ne mogu da shvate da postoje i druge vrednosti osim onih zapisanih u Kuranu. Tamo gde verski fanatici samo čekaju povod da iskale bes udarajući na simbole omraženog Zapada i njegovih vrednosti, dovoljna je slabašna iskra pa da bukne požar. Neki bi rekli da je to samo posledica neizbežnog sukoba dve civilizacije, zapadne i islamske, ali bi tačnije objašnjenje bilo da je reč o divljanju zaslepljenih fanatika na jednoj, i neodgovornom ponašanju pobornika slobode mišljenja na drugoj strani. I onda, usred masovnih protesta širom sveta, urednici pariskog satiričnog lista Šarli ebdo objave preko čitave naslovne strane karikaturu uvredljivu i za muslimane i za Jevreje, a na unutrašnjim stranama i karikaturu nagog proroka Muhameda. Na to je reagovala i visoka komesarka UN za ljudska prava, Navi Pilaj, rekavši da je u pitanju neodgovoran čin i da se mora prestati sa namernim provokacijama ove vrste, jer je zbog onog nazovifilma već ubijeno na desetine ljudi. homeini Ma koliko na nekim mestima bili masovni, nasilni protesti širom islamskog sveta ipak nisu tih razmera da bi se mogli okvalifikovati kao uvod u sukob dva drastično različita svetonazora, kako bi neki to da prikažu. U demonstracijama je dosad učestvovalo oko 200.000 vernika, mahom sirotinje i nezaposlene mladeži - a širom sveta živi oko 1,5 milijardi muslimana. Sve te proteste organizovali su radikalni imami i propovednici, najviše salafisti i vehabije, uglavnom finansirani iz Saudijske Arabije i bogatih monarhija iz Persijskog zaliva. Ti radikali su tokom „Arapskog proleća“ dočekali svojih više od pet minuta. Dok su ih diktatorski režimi u Egiptu ili Libiji ubijali i držali u kazamatima, posle političkih promena postali su snažna, čak i dominantna politička snaga. Valja se podsetiti da je prvi koji je u novije doba na svetskom nivou na provokativan način instrumentalizovao versko pitanje bio upravo jedan muslimanski vođa, vođa islamske revolucije u Iranu, ajatolah Homeini, 1989. godine. NJegova naciljana žrtva tada je postao, i do dan-danas ostao, indijsko-britanski pisac Salman Ruždi, zbog navodnog bogohuljenja u svom romanu Satanski stihovi. I tada je bilo nereda i rušenja širom islamskog sveta, ali su se oni posle nekog vremena ugasili sami od sebe. I dok Ruždija godinama čuvaju britanski specijalci, holandski umetnik Teo van Gog je svoju provokaciju platio životom. On je 2004. snimio film u kojem je prikazao nagu ženu, navodno muslimanku, po čijem su telu bili ispisani stihovi iz Kurana o čednosti i pokornosti. Posle protesta i kletvi iz islamskih verskih krugova njega je novembra iste godine usred Amsterdama ubio fundamentalista rođen u Holandiji a poreklom iz Maroka. Godinu dana kasnije danski dnevnik Jilands posten objavio je više karikatura Muhameda, čije prikazivanje islamska dogma ne dopušta. To je izazvalo eksploziju nasilja u Africi i Aziji, a u neredima je širom sveta poginulo oko 150 ljudi. Na redakciju lista je pripreman teroristički napad, koji je decembra 2010. u zadnjem času sprečen. Četvorica tada uhapšenih Arapa, od kojih trojica imaju švedsko državljanstvo, u junu ove godine osuđeni su na po 12 godina robije. koreni Netolerantnost islamske vere prema „nevernicima“ je snažnija nego u većini hrišćanskih crkava. Ta isključivost islama ima duboke korene, a jedan od najvažnijih je svakako da su režimi i vera u skoro svim islamskim zemljama spojeni u jedno i da je jaka tendencija poistovećenja društva-države i vere. A ta tendencija jača od prošlogodišnjih padova autoritarnih režima u Tunisu, Egiptu i Libiji, čijem rušenju su znatno doprinele upravo SAD. Glavni urednik Šarli ebdoa, Žerar Bijar, izjavio je da njegov nedeljnik zastupa ateističke stavove i da se bori protiv svake religije onda kad ona napusti svoj prirodni, privatni prostor i počinje da utiče na politiku i javnost. On se osvrnuo i na već pomenutu Muhamedovu karikaturu, gde prorok potrbuške leži nag na krevetu i američkog video-snimatelja iza sebe pita: „A moja guza? Sviđa li ti se i moja guza?“. To je, inače, poznata rečenica koju u filmu „Prezir“ Žan-Lika Godara iz 1963. izgovara Brižit Bardo. U francuskom listu želeli su da udare na američkog producenta filma „Nevinost muslimana“, a ne na proroka, ali, ko će to objasniti radikalnim vernicima, za koje postoji samo jedna istina, ona njihova. Zato je na Zapadu iznova krenuo talas diskusija oko toga da li se satira sme baviti onim čime se nije šaliti, kao što su verska osećanja i religija uopšte. U nekim evropskim zemljama se razmišlja o pooštravanju zakona koji regulišu „raspirivanje verske mržnje“, delo koje je decenijama bilo zaboravljeno. Ali, demografska slika starog kontinenta se promenila: danas muslimani čine oko sedam odsto stanovništva Evrope - što je oko 53 miliona - i taj broj nastaviće da raste. Dovoljan razlog da se bude u najmanju ruku taktičniji pre nego što u ime slobode izražavanja muslimanima bude upućena nova provokacija.