Orvel: čipovanje dece

Što je najluđe, jedna od ove dve škole nosi ime DŽona DŽeja (1745-1829), velikog borca za slobodu svih ljudi, koji je ušao u istoriju i kao potpisnik Zakona protiv ropstva i bio prvi vrhovni sudija Sjedinjenih Američkih Država. I dok se sudija DŽej prevrće u grobu, školske uprave probale su da zamute RFID čipovanje srednjoškolaca brižnom pričom kako praćenje učenika povećava njihovu bezbednost. A reč je zapravo o tome da je broj prisutne dece upravo proporcionalan finansijskoj pomoći države. I naravno da je nebiranje sredstava u lovu na učenike rezultiralo đačkim nezadovoljstvom i revoltom roditelja. Do sada je bilo lako pronaći izgubljenog psa ili mačku uz pomoć RFID čipa s ugrađenom antenom koji automatski odgovara na radio-signal, a od sada se tako prate i đaci, identifikovani na isti način kao i proizvodi u robnim kućama. „Postoje vrlo ozbiljna pitanja u vezi s privatnošću i civilnim slobodama kada imate ljude koji su ovako označeni“, kažu protivnici. Većina kritičara upozorava i da uređaj može biti iskorišćen za špijuniranje onoga koji ga nosi, bez njegova znanja. S druge strane zagovornici, poput Šina Darksa, izvršnog direktora kompanije „CityWatcher” koja se bavi video-nadzorom, smatraju da su ovi čipovi vrlo praktični, posebno kada su ugrađeni u nadlakticu fabričkih radnika, a „čita” ih uređaj sličan kartičnom čitaču. „Ne postoji ništa što pulsira ili šalje signal“, kaže Darks, koji u ruci ima ugrađen čip, dodajući: „To nije GPS čip. Moja supruga ne može da zna gde sam.“ Međutim, kako su jeftini radio-transmiteri postali efikasno represivno sredstvo za držanje školskog stada na okupu, nije jasno, posebno što pojedinačne dozvole od dece i roditelja niko nije tražio. Doduše, nešto slično je još 1948. predvideo Hari Stokman u delu Komunikacija kao odraz moći, najavivši široku primenu RFID tehnologije i razvoj radio-frekvencionih komunikacija. Prvi čovek koji je ugradio RFID čip bio je DŽon Halamka, šef informatike Harvardske medicinske škole, navukavši gnev protivnika koji smatraju da RFID čip sadrži previše ličnih podataka i omogućava potpunu velikobratovsku kontrolu. I prvi poznati slučaj ugradnje čipova dvojici radnika u jednoj fabrici u Ohaju, takođe je digao veliku prašinu, uprkos tome što se cela akcija pravdala testiranjem tehnologije koja bi kontrolisala pristup zaposlenih u sobu s sigurnosnim video-snimcima za Vladine agencije i policiju. Danas već ima oko stotinak dobrovoljaca kojima su ugrađeni u nadlakticu, ili šaku, a marta ove godine američka FDA (Food and Drug Administration) je zvanično odobrila ugradnju RFID čipova u ljude.   Međutim, čak i zagovornici implementacije misle da je ova tehnologija prihvatljiva, sve dok nije obavezna. Šta onda reći za obrazovne ustanove koje uvode obavezno čipovanje dece? Jer, teksaške škole nisu usamljene, sličnoj praksi je pribegla i brazilska država Bahia, u kojoj je problem bežanja učenika takođe veoma izražen. U školama u Bahiji čipovi su ugrađeni u školske uniforme, a da ih đaci ne bi skidali. Bilo kako bilo led je probijen. RFID čipovi su ušli u masovnu implementaciju kroz školska vrata, kao pouzdano sredstvo za kontrolu đaka, kojima nema vrdanja. Sledeći su verovatno zatvorenici. I tako redom, dok ne stignu do svakog od nas.