Teško onom kog država brani

Vlada Srbije konačno je priznala ono na šta godinama upozoravaju zaštitnici potrošača, kao i pojedini stručnjaci. Sa tržištem namirnica u Srbiji nešto ozbiljno nije u redu, a zbog nedovoljne konkurencije, nesređenog tržišta, kartelskog dogovora i zloupotrebe monopolskog ili oligopolskog položaja, pojedini proizvođači svaku situaciju koriste da na tržištu izazovu veštačke nestašice i na taj način iznude povećanje cena. Ovoga puta suša i povećanje PDV-a bili su im dodatni alibi za poskupljenja koja su za samo dan-dva desetkovala kućne budžete. „Vlada bi morala ozbiljno da se uhvati ukoštac sa rešavanjem problema monopola i poremećaja na tržištu i u centar svoje pažnje bi trebalo da stavi potrošače i njihova prava“, kaže za NIN jedan visoki evropski zvaničnik uz opasku da će borba protiv monopola i jačanje konkurencije na tržištu biti ozbiljan izazov Srbije na putu ka EU. Sa njim se sigurno slažu svi potrošači, a i ekonomisti ukazuju da su poslednja u nizu poskupljenja sam vrh ledenog brega kartelskog ponašanja, naročito proizvođača ulja. Tim pre što je u Srbiji samo pet proizvođača, koji kontrolišu celo tržište. Dve fabrike, Sunce iz Sombora i Vital iz Vrbasa su u vlasništvu Predraga Rankovića Peconija, zrenjaninski Dijamant je kupio hrvatski tajkun Ivica Todorić, Viktorija oil iz Šida je u sastavu Viktorija grupe Zorana Mitrovića i Stanka Popovića, a 73 odsto uljare Banat iz Nove Crnje kontroliše privatna firma Mirotin, čiji su suvlasnici Đoko Vujičić, Zdravko Pavićević, Aleksa Janičić. krivci „Nestašica ulja je veštačka i za nju nema nikakvog povoda. Uljari su jednostavno obustavili isporuke trgovinama jer stvaraju uslove za poskupljenje. To je kartelski dogovor o povećanju cene“, kaže za NIN ekonomista Dragovan Milićević. Isto se može čuti i od NIN-ovog izvora dobro upućenog u dešavanja na tržištu, koji tvrdi da ulja i šećera ima ne samo za potrebe domaćeg stanovništva već i za izvoz. Uprkos tome, prvi oktobarski dani protekli su u znaku brojnih poskupljenja. Više cenovnike dobili su mleko, meso, hleb, ulje, šećer, ali i grejanje, gradski prevoz u Beogradu, voće, kućna hemija, kozmetika, cigarete, gorivo… Samo deo tih poskupljenja ima realno pokriće u povećanju PDV-a sa 18 na 20 odsto, ali i u tom slučaju rast cena ne bi smeo da bude veći od 1,7 odsto. Mnogi artikli su, pak, poskupeli i za 20 odsto, iako se na njih naplaćuje niža stopa PDV-a koja je ostala osam odsto. Suočena sa nestašicama, talasom poskupljenja i pretnjama sindikata da će pozvati građane na proteste, ukoliko Vlada ne vrati cene na septembarski nivo, kabinet premijera Ivice Dačića će najverovatnije u četvrtak, 4. oktobra, kada ovaj broj NIN-a bude u rukama čitalaca, doneti odluku o interventnom uvozu, da bi se normalizovalo snabdevanje i sprečila dalja poskupljenja. Zasad ulja i šećera, a ako bude potrebe može se očekivati da će se na tom spisku naći još neki proizvodi. Ovom odlukom Vlada šalje prvi jasan signal da više neće braniti krupne igrače. „Država je kriva jer je u interesu velikih igrača na tržištu, koji su ujedno i prerađivači i trgovci, zabranjivala i sprečavala konkurenciju. Ovde su se opirali dolasku velikih lanaca iz Evrope i podsticanju konkurencije“, kaže Goran Papović iz Nacionalne organizacije potrošača Srbije. I Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište smatra da je najveći krivac za nastalu situaciju država koja tek sada, nakon brojnih poskupljenja, i nerealno visokih cena najavljuje vremenski ograničen uvoz. „Država hoće da izigrava Majku Terezu, a zapravo ukida tržište i zabranjuje nekome da proda kome želi i zaradi koliko može. Umesto da otvori tržište, ne privremeno nego trajno, i omogući uvoz ulja, pa da potrošači kupuju šta žele i mogu, ona kreira nestašice. Uljari, ali i svi ostali samo koriste ambijent kako bi postigli maksimalno. Zbog ovakvog stanja i politike države, oni ne investiraju u povećanje kvaliteta i konkurentnosti. A i zašto bi kada ih država štiti carinama i zabranom izvoza sirovina koje su njima potrebne u proizvodnji“, kaže Stevanović. NIN-ovi sagovornici uvereni su da mora da podstakne konkurenciju, da širom otvori tržište i za strane proizvođače, jer se samo tako domaći mogu naterati da usklade prodajne cene sa realnim troškovima. I Mladen Radović, šef odseka za cene u Ministarstvu za unutrašnju i spoljnu trgovinu, telekomunikacije i informatičko društvo, slaže se da je na pojedinim tržištima hrane broj postojećih igrača nedovoljan da bi konkurencija regulisala i cene i snabdevenost. Na opasku NIN-a da druge zemlje štite farmere, a Srbija prerađivače, koji zbog toga nisu ni zainteresovani da investiraju u bolji kvalitet, efikasniju proizvodnju i produktivnost, Radović odgovara: „Mogu se složiti sa vama. Zato je i potrebno da imamo strategiju podsticaja i pomoći poljoprivredi i nadam se da će Vlada shvatiti da bez toga nema nove vrednosti.“ ceh Osim nestašica i većih cena životnih namirnica, građani Srbije, sada u svojstvu poreskih obveznika, platiće, po svemu sudeći, još jedan ceh. Pošto je država zabranila izvoz, neko će morati da plati štetu nanetu stranim kupcima domaće šećerne repe, soje i suncokreta, koji su sa ovdašnjim farmerima sklopili izvozne ugovore. Iako u Ministarstvu trgovine kažu da ne mora značiti da će država plaćati štetu, NIN saznaje da bi to vrlo lako moglo da se desi. Jer nije pravedno da i taj ceh plate poljoprivredni proizvođači, koji su dovoljni kažnjeni odlukom da svoje useve ne mogu prodati kome hoće i po ugovorenoj ceni. U Ministarstvu trgovine priznaju da su zabrljali. Kažu da je odluka o zabrani izvoza morala biti doneta kako bi se sprečili poremećaji na tržištu, ali da je umesto zabrane izvoza samo sirovine, trebalo zabraniti i izvoz gotovih proizvoda. Slažu se da je državna odluka da se zabrani izvoz soje, suncokreta i šećerne repe za posledicu imala nestašice, a sada i poskupljenja nekih životnih namirnica. Država je primarne proizvođače i potrošače oštetila, ali je zato šećerane i uljare nagradila. Pri tome izgleda da razloga za naopaki državni intervencionizam nije ni bilo. Vojislav Stanković iz Privredne komore Srbije navodi da, računajući ovogodišnju proizvodnju i prenete zalihe, Srbija mora da ima oko 220.000 tona ulja, a domaća tražnja na prevazilazi 90.000 tona. Sa šećerom je situacija još povoljnija. Ipak, Stanković ne želi unapred nikoga da optužuje za nestašice. „Država mora poboljšati situaciju na tržištu i za početak izbaciti sve zalihe iz robnih rezervi kako bi suzbila ovu psihozu potrošača i smirila situaciju na tržištu“, kaže Stanković. Dodatni problem je to što se sa samo oko pet odsto roda suncokreta trguje na Produktnoj berzi. Ostatak se prodaje ili direktno prerađivačima ili preko „organizatora proizvodnje“, nakupaca, posrednika i slično. NIN-ov izvor objašnjava da se „organizatori“ sa primarnim proizvođačima dogovaraju o paritetima, jer farmeri nemaju novca da sami finansiraju proizvodnju. „Nažalost, na tržištu je mnogo organizatora, nakupaca i sličnih posrednika u tom lancu i čim imate toliko posrednika, ne možete očekivati konkurentnu cenu. Kako naši proizvođači ne mogu da sami finansiraju proizvodnju i da posle žetve biraju kome će prodati svoje useve, što bi za njih bila najbolja opcija, oni se dogovaraju da organizatori umesto njih plate sve što je potrebno za setvu i za to dobiju određeni deo prinosa. Takav dogovor je uglavnom u korist posrednika i dok svi u tom lancu ‘pokupe kajmak‘ do kupca na kraju stignu skupe namirnice, a proizvođačima ostanu samo mrvice“, objašnjava sagovornik NIN-a dobro upućen u dešavanja na tržištu. Sa ovim se slaže i Mladen Radović i navodi da država mora povećati inspekcijski nadzor i uraditi sve da se sivo tržište i „lovci u mutnom“ svedu na najmanju moguću meru i da cene hrane budu niže. Ona to, međutim, godinama ne radi. Što zbog lošeg poslovnog ambijenta i nepredvidive ekonomske i agrarne politike, što zbog pritiska krupnih igrača na tržištu, država je dosad tolerisala i nedostatak konkurencije i zloupotrebe položaja na tržištu. A poremećaje, poput poslednjeg u nizu, rešavala je suspenzijom tržišta, ograničavanjem marži i zabranom izvoza, umesto da je podsticanjem konkurencije „naterala“ i proizvođače i trgovce da se odreknu dela svoje zarade i potrošačima ponude što je moguće jeftinije proizvode. Iako se političari u svakoj kampanji zaklinju u agrar kao srpsku naftu, rezultat njihovog delovanja je uvek isti – obeshrabruju se proizvođači, a potrošačima je hrana sve skuplja. Ništa drugačije nije ni sada. Tender za ruskog kupca Dok se srpska javnost zabavlja nagađanjem imena budućeg partnera, ruske kompanije mahom demantuju zainteresovanost. Ekonomisti veruju da se radi o političkom, a ne ekonomskom dogovoru Znamo da su Rusi, da zapošljavaju oko 70.000 radnika, da su već pregovarali sa Vladom Srbije o kupovini 75 odsto smederevske Železare i da ćemo baš za njih raspisati novi tender. Jedino ne znamo ko su oni, odnosno o kojoj to velikoj ruskoj kompaniji, kao zainteresovanom kupcu Železare u Smederevu, govore srpski premijer Ivica Dačić i ministri Mlađan Dinkić i Milan Bačević. „Tender za jednog kupca je besmislen i predstavlja vrstu čistunstva Vlade, koja bi da prikaže kako radi transparentno“, kaže za NIN Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja. Odlazak Amerikanaca, a dolazak Rusa, sa neminovnom geopolitičkom simbolikom, ukazuje na to da će eventualni novi vlasnik doći pre kao posledica političkog dogovora nego ekonomske logike. Kako drugačije objasniti navodnu spremnost ruskog kupca da uloži 100 miliona evra u Železaru, koju su Amerikanci ostavili Vladi Srbije za samo jedan dolar. I sa velikim gubicima pride. Političku dimenziju dogovora o Železari, potkrepljuje i činjenica da je ruskog kupca najavio nakon posete Rusiji ministar rudarstva Bačević, u sklopu šireg paketa pomoći, koji predviđa i ruski kredit za popunjavanje budžeta od milijardu dolara. Misteriju budućeg kupca, niko u Vladi ne želi da razreši, pozivajući se na zahtev samog kupca da mu se ne odaje ime. NIN-u je u Ministarstvu finansija i ekonomije samo rečeno da će tender biti verovatno raspisan do kraja nedelje, da će država ostati vlasnik 25 odsto, kao i da su pregovori vođeni sa jednim ruskim gigantom. FOTO-ROBOT Dodatnu zabunu unosi i činjenica da su na pozive ovdašnjih novinara mnoge od ruskih kompanija, koja se pominju kao zainteresovane, to već demantovale. Tako je demanti stigao od Magnitorskog metalurškog kombinata, kao i od Mečela, u kome je rečeno da „ne potvrđuju zainteresovanost za smederevsku železaru“. Druge dve kompanije - Novolipecki metalurški kombinat (NLMK) i Severstalj ostale su uzdržane, odbijajući da komentarišu „glasine na tržištu“. Foto-robotu ruskog kupca mogao bi odgovarati i Uralvagonzavod, u kome takođe nije bilo komentara. U čudu pred dolaskom ruske kompanije, koja bi trebalo da postavi na noge Železaru, u kojoj su Amerikanci pravili godišnje gubitke od 160 miliona evra, nalaze se i ovdašnji, ali i ruski analitičari. Ruski Komersant prenosi izjavu Olega Petropavlovskog, analitičara moskovskog Broker kredit servisa, koji ističe da će kupovina srpskog kombinata u situaciji kada na evropskom tržištu postoji višak čelika od šest miliona tona „izgledati dosta čudno“. „NLMK već ima fabrike u Evropi, za Mečel sa njegovim dužničkim opterećenjem je nelogično da sada nešto kupuje, a šta će to Severstalju i drugim krupnim akterima, teško mi je da kažem“, rekao je analitičar, koji u dogledno vreme ne očekuje da će se smanjiti višak čelika na evropskom tržištu. Predrag Umičević, predsednik Skupštine Železare i bivši gradonačelnik Smedereva, ipak veruje u dolazak ruskog kupca, tvrdeći da Železari treba partner koji ima rudu i koks i može da pokrene primarnu proizvodnju. „To su uglavnom Rusi i Ukrajinci i zato verujem da tamo možemo naći dobrog strateškog partnera“, tvrdi Umičević i precizira da bi 100 miliona evra uloga u Železaru zapravo bio robni ulog u rudi i koksu, koji bi bio dovoljan za tromesečnu proizvodnju sa jednom visokom peći. Na osnovu toga, Rusi bi postali vlasnici 75 odsto kompanije. Na pitanje kako bi se Rusima isplatio transport rude i koksa u hiljadama kilometara udaljenu Srbiju, Umičević objašnjenje nalazi u ovdašnjoj jeftinoj radnoj snazi, ali i blizini mogućih tržišta Italije i Turske. BESMISLENO S druge strane, Kovačević ovakva objašnjenja smatra besmislenim i smešnim, tvrdeći da „nema te budale na svetu, koja će kupiti železaru u koju će slati svoju rudu i koks“. Kao jedinu opciju, koja bi za Ruse bila delimično isplativa, on vidi preuzimanje hladne valjaonice i preradu limova u Šapcu, koji mogu raditi profitabilno. Topla valjaonica i visoke peći, nagomilani dugovi Železare, ali i višak od nekoliko hiljada zaposlenih verovatno bi ostao srpskoj vladi. „Dakle, eventualni ulazak Rusa u Železaru moguć je samo ako oni na drugoj strani nešto dobiju od nas, poput EPS-a, Telekoma ili nekih ustupaka oko Južnog toka. Iskustvo nam govori da će Rusi za sebe sigurno to dobro ispregovarati, a mi ne. Naši i ne znaju i ne mogu, a Rusi i znaju i mogu“, tvrdi Kovačević, napominjući da je Železara ipak toliko tvrd orah da nije uveren da će se dogovor postići. NJegove strahove dele i zaposleni, koji sa setom pričaju o danima kada je nekadašnji gigant sa 5.500 radnika, činio pet odsto ukupne industrijske proizvodnje, 12 odsto izvoza i 0,8 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbije. „Tuga je danas u Železari. Ne radi ni jedna visoka peć, nikakve proizvodnje nema, a uposleno je oko 1.000 ljudi, uglavnom iz administracije i obezbeđenja“, priča Mileta Gujaničić, predsednik Nezavisnog sindikata metalaca Železare, navodeći da radnici nemaju nikakvu informaciju o mogućem kupcu, ali ni o svojoj daljoj sudbini. Predstavnici Vlade, sindikata i analitičari slažu se samo u jednom - spas za Železaru bilo bi ulaganje u nove proizvodne linije i promena strukture proizvodnje. Misli se, pre svega, na liniju za galvanizaciju lakih limova potrebnih u auto-industriji, pa i kragujevačkom Fijatu. Novi proizvod možda bi mogao zaustaviti sadašnje gubitke od osam do 12 miliona evra mesečno. Ipak, u liniju za galvanizaciju potrebno je uložiti 150 do 200 miliona evra, pa malo ko veruje da bi ruski ili bilo koji drugi kupac bio spreman na ovoliku investiciju u srpskog gubitaša. Iako u Ministarstvu finansija i privrede nisu odgovorili na naše pitanje, šta ako kupca ne bude i hoće li Železara biti zatvorena, jer i kad ne radi pravi gubitke od 120 miliona evra, Kovačević veruje da u sadašnjim okolnostima Železara ne može da bude rentabilna, zbog čega je nužna likvidacija. Verovatnije je, ipak, neko polurešenje - partner, sa kojim će se i dalje tavoriti, država pokrivati gubitke zarad socijalnog mira, a moguće je i da će ruska strana ispostaviti i neku dodatnu cenu. Po pravilu, preskupu.