Kad glave padaju

Svake godine u Africi južno od Sahare umre više od 4,5 miliona dece mlađe od pet godina. Više od 70 odsto smrtnih slučajeva su posledica stanja ili bolesti koje se mogu izbeći ili lečiti, kao što su malarija, boginje, dijareja, upala pluća, sida, nedostatak kiseonika pri rođenju, prerani porođaji, neuhranjenost i glad. Usled očajnog stanja u zdravstvenom sistemu, kome pristup nema više od 80 odsto stanovništva, u zemljama supsaharske Afrike godišnje tokom i neposredno posle porođaja umre čak 250.000 žena. U tom području ima preko 230 miliona hronično gladnih - što je trećina ukupnog stanovništva u tom delu kontinenta. Iako u Africi živi tek manje od 15 odsto svetskog stanovništva, tamo je registrovano 65 odsto svih slučajeva side. Južno od Sahare živi više od dva miliona dece mlađe od 15 godina koja imaju sidu, a svakodnevno se zarazi još po 2.500 mladih. Ove poražavajuće podatke iznosi Boris DŽudović, koji već nekoliko godina o svom trošku odlazi u te zemlje da bi tokom godišnjeg odmora pomagao obolelima. On je lekar na specijalizaciji iz interne medicine i zaposlen je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. TUGA Doktor DŽudović se upravo vratio iz Ugande i priča o malo istraženom i smrtonosnom neurološkom oboljenju koje isključivo pogađa decu između pet i 15 godina, nazvanom bolest klimanja glavom. Na severu te zemlje je obolelo oko 3.000 dece, a umrlo više stotina. Blizu grada Atanga se nalazi „bolnica“ - zapravo niz skromnih kućica u kojima skoro potpuno nezbrinuto tavori na desetine malih pacijenata. Kako bolest uzima maha, oni postaju sve bezvoljniji, ne mogu da jedu, glava im se trese, slabe, a vrlo često padaju i tako povređuju glavu. Na te rane, koje niko ne previja, lepe se muve i komarci. DŽudović se potresen seća susreta sa jednom od pacijentkinja do koje ga je doveo njegov kolega DŽastin Okaja. Devojčica je imala haljinicu prljavu od blata i hrane koju je rasipala po sebi dok je pokušavala da jede. Nepomično je ležala na prljavom dušeku postavljenom na podu i nije imala snage da se pridigne i sedne. Danima ništa nije jela, bila je veoma iscrpljena, a zbog neuhranjenosti je pomislio da ima šest godina, iako je bila dvostruko starija. Zvala se Nabirje, a roditelji su je napustili jer nisu mogli da se celog dana brinu samo o njoj, pošto su imali još petoro dece. Kada joj je prišao, nije ga ni pogledala, jer nije imala snage da se pokrene. Dr Okaja joj se obratio: „Hajde Nabirje, uspravi se! Znaš da si lepa. Nasmej se!“ Nekako je smogla snage i polako se pridigla u sedeći položaj, a onda je umesto osmeha uputila, kaže DŽudović, najtužniji pogled koji je ikad video. Oči su joj bile pune suza, ali nije imala snage ni da plače. Bolest ju je totalno iscrpela. „Umesto vesele i nasmejane devojčice, kakve sam sretao putujući kroz Ugandu, ostala je samo zla bolest, glad, iscrpljenost, tuga i strah i sve se to videlo u tim očima. Pogled ove krhke devojčice neću nikada zaboraviti“, priča on, vidno dirnut. Tračak optimizma ovoj priči daju nedavno objavljeni podaci Unicefa da je u Africi u poslednjih 20 godina smrtnost dece skoro prepolovljena. To dokazuje da napori međunarodnih organizacija i pojedinačnih država donatora daju plodove. Ipak, u Africi preko 200 miliona dece tokom života neće moći da dobije lekarsku negu, jer nema dovoljno bolnica, zdravstvenog osoblja, a siromaštvo onemogućava putovanje u udaljene zdravstvene centre. POMOĆ DŽudović je svoju humanitarnu misiju započeo i pre nego što je 2010. bio u sastavu sanitetske jedinice naše vojske, koja je pod zastavom UN bila angažovana u Čadu. UN-bolnica u gradu Abeče, na istoku zemlje, imala je najmoderniju opremu i lekove, ali je bila rezervisana samo za plave šlemove i diplomate. A stanje u lokalnoj državnoj bolnici je bilo katastrofalno: lekara nema, pa medicinski tehničari pregledaju i leče pacijente, jedan prastari rendgen-aparat je skoro neupotrebljiv, a ni lekova nema. Tada je DŽudović rešio da se vrati i, koliko je to u njegovoj moći, pomogne siromašnim pacijentima. Letos je radio u jednoj državnoj bolnici u Kavolu, spavao kod kolege, bez struje i tekuće vode - isto kao i njegovi pacijenti u prenatrpanim prostorijama bolnice. Tamo rođaci kuvaju hranu za bolesnike, jer se država o tome ne brine, po bolničkim sobama hodaju kokoške, svuda zuje malarični komarci, ostala gamad da se i ne pominje. U gradu postoje i dve privatne klinike, ali one su dostupne samo lokalnim moćnicima i strancima koji mogu da plate usluge. DŽudović planira i dogodine da se vrati u Afriku. Voleo bi da pacijentima obolelim od bolesti klimanja glavom donese i neku pomoć. Najkorisnije bi bilo da im se obezbede male kacige, kakve imaju bokseri, kako bi barem zaštitili glavice kad počnu nekontrolisano da padaju. Doktor je sada u potrazi za nekim ko bi pomogao u nabavci kaciga, jer sam nema sredstava da to obezbedi. Zahvalnost Dr DŽudović priča kako u bolnicu dnevno pristiže i po stotinu dece zaražene malarijom i da ona u većini slučajeva umiru. Opisuje slučaj bebe od nekoliko meseci koja je imala simptome najtežeg oblika cerebralne malarije. To znači da je u mozak prodro parazit koji razara eritrocite i ostavlja organe bez kiseonika. Srećom je bilo lekova, te je bebi infuziju sa kininom i antibioticima dao kroz malu venu na glavi. Borba za život je trajala danima, ali je dečak preživeo i oporavio se. Na otpustu iz bolnice majka nije imala novac za autobusku kartu, nekih tri hiljade šilinga - manje od jednog evra. „Brzo sam joj taj sitniš ćušnuo u ruku, a ona je, pomalo postiđena, rekla: vebale - ’hvala’ na luganda jeziku.“