Gromoglasna sahrana

Tačno je: đavo se krije u malim stvarima. U uniformama gardista Vojske Srbije, recimo. Na stranu to što neodoljivo podsećaju na odore portira trećerazrednih hotela, za našu priču je mnogo bitnije njihovo poreklo. To su, naime, iste one uniforme u kojima su gardisti JNA ispraćali i dočekivali Josipa Broza i njegove visoke goste. Ipak, nije da je baš sve isto. Umesto petokraka, na šapkama su sada dvoglavi orlovi, a na rukave su prišiveni grbovi sa ocilima, ali veći deo se nije promenio. Kao ni veći deo svega ostalog u ovoj zemlji koja krupnim koracima i uzdignuta čela odlazi sve dalje u prošlost. Prošlost je, naime, mnogo lakše urediti nego sadašnjost, o budućnosti bolje i da ne govorimo. U tom smislu na red je došao i prenos posmrtnih ostataka kneza Pavla i članova njegove porodice, kako se to ovde kaže – u otadžbinu. Nije zgoreg podsetiti kako su se knez Pavle i, posledično, njegovi posmrtni ostaci, našli van otadžbine. Knez Pavle je, posle atentata na kralja Aleksandra, postao namesnik tadašnje Kraljevine Jugoslavije. U smutna i nemirna predratna vremena knez Pavle je pokušao da Jugoslaviju poštedi razaranja, pa je potpisao onaj zlosrećni pakt sa Hitlerom, iz čega su potonji oslobodioci izvukli zaključak da je knez Pavle fašista, što (tvrdim) nije bio, i da ga zbog toga treba lišiti građanskih prava, a uzgred i zavidne kolekcije umetničkih dela, koja su potom ukrasila novoosvojene vile ljudi posebnog kova. Istoričari još uvek lome koplja oko toga da li je bilo bolje (i da li je uopšte bilo moguće) ostati neutralan ili je bilo bolje nepripremljen jurnuti u rat. Kako stvari stoje, oko toga će se istorijska koplja još dugo lomiti, po meni – uzalud – jer se dogodilo ono što se dogodilo, tu se ništa ne može ni popraviti ni pokvariti, a da sve bude gore, iz svega toga nikakve pouke nisu izvučene. Konačno, nekome je palo na pamet da se knez Pavle rehabilituje, što je dovelo do još jednog u bezbroju srpskih raskola. Desnica, nazovimo je tako, silno se obradovala, a levica, i nju nazovimo tako, još se silnije razbesnela. I jedni i drugi, onako blanko, bez temeljnijeg udubljivanja u stvar. Nisam sujeveran, ali smatram da mrtve nipošto ne treba uznemiravati, a naročito ih ne treba koristiti u političke i propagandne svrhe. Setimo se samo šta je usledilo nakon što su naši vajni patrioti nosali svetačke mošti diljem počivše Jugoslavije. Ali, navika je, kako se to kaže, druga priroda. Sahrana posmrtnih ostataka princa Pavla na Oplencu gromoglasno je najavljena i još gromoglasnije održana, u prisustvu naroda, garde, zvaničnika i arhijereja Srpske pravoslavne crkve. Ako narod, garda i zvaničnici ne znaju, a po svemu sudeći ne znaju, da sahrane nipošto ne bi smele da budu medijski događaj, to bi svakako trebalo da znaju arhijereji, ali ta gospoda su omanula i prilikom sahrane kneževog imenjaka, patrijarha Pavla, pristajući da od sahrane jednog uzornog monaha naprave narodni panađur i politički cirkus. Na seriju gafova Srpske pravoslavne crkve odlično se nadovezala činjenica da je službu vršio episkop Pahomije, svojevremeno optuživan za pedofiliju, pa uz Koštuničinu asistenciju i intervenciju – oslobođen, ne usled nedokazanosti krivice, nego zbog zastarelosti. Čitav „događaj“ – tako ga opisuju novinari tabloida – protekao je u znaku suverene vladavine najogavnijeg kiča. Kako već i dolikuje, sahrani je prisustvovao i predsednik Nikolić, što je mnoge zlobnike navelo da pomisle se to, u izvesnom smislu, nalazi u opisu njegovog pretpolitičkog radnog mesta. U svetoj srpskoj zemlji ih sahranjujemo, konačno će naći mir u crkvi koju je sagradio kralj Petar I Karađorđević. „Danas ćemo da skinemo sa leđa deo teškog tereta“, rekao je Nikolić, sav teatralan, „koji smo sebi natovarili sami kada smo se zaslepljeni sadašnjošću odrekli poštovanja vredne prošlosti“. „Zato je“, nastavio je predsednik u istom tonu, „današnji dan veliki za Srbiju i svi građani, bez obzira na lična uverenja i verska ubeđenja, trebalo bi da budu ponosni što odužujemo jedan od najtežih dugova i dug prema precima.“ Lepo rečeno. Ali ko će, predsedniče, odužiti dug prema našim potomcima?