Sve boje teskobe

Teško je to prihvatiti, jer je bolno istinito, kada vam mlad dramski pisac, Dino Pešut iz Hrvatske, kaže da ga neopisivo fascinira termin propala generacija, koji se ponavlja u celoj regiji. Tako, kaže on, imamo propale generacije osamdesetih, devedesetih i nas! Život i ove propale generacije je inspiracija za nastajanje dramskih tekstova koji su danas na sceni. Dobar uvid u stvaralaštvo najmlađe generacije dramskih pisaca nudi Hartefakt fond koji poslednje tri godine sprovodi konkurs za najbolji savremeni društveno angažovan tekst. Za te tri godine, pristiglo je osamdesetak dramskih tekstova od pisaca iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova. Hartefakt je, inače, regionalni fond koji ima sopstvene produkcije i podržava kroz male donacije rad različitih umetničkih i aktivističkih projekata. Veoma uspešno sarađuje sa Bitef teatrom sa kojim promoviše nove drame i autore iz regiona. Osnivač i direktor Hartefakta, reditelj Andrej Nosov, kaže za NIN da pristigli tekstovi na ovaj konkurs govore kako se mlađi autori odlučuju da govore, odnosno pišu, dosta radikalnije nego prethodne generacije o vrućim političkim temama: PROCES „Čini se da su najznačajnija ona dela koja pronađu darovit i precizan put da ispričaju nešto o našim životima. To nije ništa novo ni posebno. Možda bismo želeli da kažemo da su nove generacije nešto posebnije od prethodnih i sigurno imaju pečat koji je samo njihov. Svi oni govore o raspadu porodice, o odnosu javnog i privatnog, o izgubljenim nadama i životu punom besmisla. Ali, svi oni nose pečat vremena u kome živimo. I ne beže od toga da imenuju stvari koristeći se starim, ali i novim pozorišnim formama.“ Tanja Šljivar (24) je rođena u Banjaluci, završila dramaturgiju u Beogradu kao student generacije 2011. godine. Trenutno je na master studijama. Napisala je drame Pošto pašteta? i Grebanje ili kako se ubila moja baka. Dobitnica je nagrada Slobodan Selenić i Borislav Mihajlović Mihiz za dramsko stvaralaštvo. Obe njene drame se događaju u Bosni i na neki način se referišu na devedesete godine, kao i na individualno, porodično i kolektivno sećanje i osećanje tog prostora i vremena. Ona za NIN precizira: „Pišem o sebi, o svojim prijateljima, poznanicima, o ljudima iz autobusa, o ljudima koje nikada nisam srela, i valjda o ljubavi. Drugi kažu i da pišem o društvenim temama, to je, valjda, tačno jer je samo pisanje i društveni proces i jer pozorište komunicira sa određenim brojem ljudi koji čine određeno društvo, i u tom smislu pišem o svemu onome što je meni toliko očigledno, a to je u najkraćim crtama lenonovska utopija Imagine.“ Za studenta dramaturgije na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu, Dino Pešut (22) ima veoma bogatu biografiju. Napisao je drame Oproštajno pismo Aleksandra Mek Kviina, Pritisci moje generacije ili o bijelom proculanu i Trilogija LUZERI. NJegova opsesivna tema je generacijska teskoba, ali on jednako preispituje poziciju obrazovanih dvadesetogodišnjaka, njihove odnose, svetonazorski clash (regija protiv Evrope), načelni cinizam, propituje građansku odgovornost. Za NIN, on to ovako formuliše: „Pišem drame o onim temama koje pokušavam razumjeti, a prije svega odrediti ili shvatiti svoj stav nasuprot njima. Moj se rad uglavnom kreće iz pretpostavki koje generiram živeći i posmatrajući svoju generaciju uglavnom dvadesetogodišnjake, te njihov kompleksni kontekst unutar kojeg su se našli. U zadnje vrijeme regija je postala fokus moga proučavanja. Kada govorimo o Hrvatskoj, moram priznati kako je tematski raspon nove drame doista impresivan. Teme se često vežu uz polje ekonomije (vjerojatno zbog prilika u Hrvatskoj i krivulja koje smo proživjeli), propituju položaj pojedinca u vremenima promjene ili pak permutacije tema samoće. Ne želim tvrditi da je situacija sjajna, jer Hrvatska kao i ostale zemlje bivše Jugoslavije se boji pisane riječi te preferira snažne figure utjelovljene u redatelju.“ MEHANIZAM Pobednica Hartefakt fonda za 2011. je dramska spisateljica iz Prištine Doruntina Baša (31), sa tekstom Prst. To je predstava za dva ženska lika, a o razlozima da napiše ovaj tekst, autorka kaže: „Na Kosovu ima još oko 2.000 osoba koje se vode kao nestale u ratu. Svi se slažu da vlada ne radi dovoljno da rasvetli njihovu sudbinu. Ali ne može se očekivati od vlade da reši probleme društva. Ono što kosovsko društvo uopšte ne radi je stavljanje u javnu sferu, u javni diskurs, pitanje života porodice nestalih, posebno žena koje su izgubile najbliže. To je bio osnovni razlog zbog kojeg sam želela da napišem ovaj komad, o ljudima za koje se ovo društvo pravi da ne postoje. Pisala sam o ženama muškaraca nestalih 2005. godine. Radila sam intervjue i gledala razgovore koje je radila Kancelarija za nestala lica i sudsku medicinu u Prištini. Takođe, susretala sam se sa udruženjima koja okupljaju porodice nestalih, razgovarala sa njima, a često sam im čitala ono što sam napisala. To iskustvo mi je pomoglo dok sam pisala ovaj komad, ali to nije baza na osnovu koje sam napisala komad. Kad neko želi da piše o nevidljivim ljudima, istraživanje nije potrebno – suština je da živite u društvu koje ih je načinilo takvima.“ Uz Olgu Dimitrijević, LJubicu Ostojić, Vesnu Perić... još jedna spisateljica, Staša Bajac (27) iz Beograda, autor drame Vodopadi, dokazuje da su u generaciji mladih pisaca u velikom broju žene. Ona za NIN objašnjava da ovde ne postoji razvijen mehanizam negovanja nečeg novog i posebnog, već kopiranja dobro oprobanog i utabanog. Pozorište, nažalost, nije prostor za provokaciju, za uzbuđenje uma, niti za izazivanje, bez straha da će nekog da naljuti i uvredi: „Pisce iz regiona koji su u svom radu dosledni i ne ponavljaju se, mogla bih da nabrojim na prste jedne ruke, ali to je samo predvidljiva posledica odsustva sistematske podrške i prostora za izražavanje. Moj lični osećaj mi govori da autor koji živi u vremenu sumanutih vrednosti, ima odgovornost da kad dobije prostor da nešto kaže, da kaže nešto jako važno. Pored toga, ono što ostavlja za sobom čini neki promil pojmova scena, region, umetnost, pa tako treba i te kontekste da unapređuje. Nasuprot ovome, u srpskom pozorištu kvalitet je incidentan, a glavna mana je što bi svima da se svidi.“  Pozorišni partneri Tokom ovog meseca, tačnije 16. oktobra, biće poznati i rezultati konkursa u okviru međunarodnog pozorišnog projekta Mlada balkanska drama, na kojoj su imali pravo da učestvuju pisci do 30 godina. Reč je o zajedničkom projektu Narodnog pozorišta u Beogradu i Teatra mladih Nikolaj Binev iz Sofije. Tekstove je poslalo ukupno 55 autora, 33 iz Bugarske i 22 iz Srbije. Pozorišta partneri će nagrađenim autorima otkupiti dramski tekst, obezbediti prevod, štampanje i realizaciju drame.