Partnersko obaranje ruke

Kad između koalicionih partnera toliko često varniči kao što varniči između naprednjaka i socijalista, teško je odoleti ciničnom zaključku da je, usled (ne)opravdanog odsustva Demokratske stranke, sama Vlada odlučila da - preuzme ulogu opozicije. I da je upravo u toj oblasti uspela da ostvari zavidne rezultate do kojih nije tako lako doći u socijalnoj i ekonomskoj sferi. Ili borbi protiv korupcije. O Evropi i Kosovu, da ne govorimo. Nije, doduše, u nedelju stigla nova eksplicitna naprednjačka pretnja raspisivanjem izbora, kao odgovor na „interpretiranu a ne citiranu“ izjavu premijera Ivice Dačića o tome ko koči evropski put Srbije. Ali su, umesto da prvo razgovaraju sa Dačićem i provere šta stoji iza tvrdnji o „iskrivljenoj istoriji“ i počiniocima zločina koji su posle Drugog svetskog rata „počeli da grade novu Evropu“, njegovi naprednjački koalicioni partneri požurili da operu ruke od premijera, uveravajući javnost u nepokolebljivost svog evropejstva. A onda je, nakon Dačićevog utuka medijima, prvi potpredsednik Vlade, šef naprednjaka Aleksandar Vučić, uz zaklinjanje da „ne misli da iko planira ili misli da vodi Srbiju u nekom drugom pravcu sem Evrope“, osetio potrebu da opet istakne da je za naprednjake put ka Briselu važniji od opstanka Vlade. PRETNJE Jasnija poruka o spremnosti naprednjaka za izlazak na vanredne izbore nije ni bila potrebna, jer je Vučić već dosta radio na širenju uverenja da ta stranka samo čeka pravi povod i trenutak za raskid saveza sa neželjenim partnerima: najpre, kada je krajem avgusta, saopštio da naprednjaci ne odustaju od prekomponovanja vlasti u pojedinim lokalnim zajednicama i da su, u suprotnom – spremni za izbore. A onda i pre desetak dana, kada se, poput čoveka kome nijedan drugi instrument više nije na raspolaganju, i koji ama baš ni na koga u svom okruženju više ne može da računa, obratio javnosti dramatičnim otvorenim pismom, u kome je govorio o svojoj nepokolebljivoj posvećenosti borbi protiv korupcije i, ponovo, pomenuo spremnost za izlazak na prevremene izbore. Potrudio se i da ostavi utisak da neobično obraćanje predsednika najveće stranke u Vladi nije namenjeno samo javnosti, poručivši „svima u Vladi Srbije koji imaju bilo kakve sumnje da posao ne obavlja profesionalno“, da to mogu da saopšte i njemu i javnosti kad god požele. I teško da tom prilikom nije imao u vidu sopstvenu, nekoliko dana ranije datu, izjavu da „vidi“ da je ministar Milutin Mrkonjić nezadovoljan njegovim radom i da „pretpostavlja“ da isto osećanje deli i premijer Dačić. I naravno da je znao kakve bi zaključke ta dva javna nastupa mogla inspirisati. Ono što su, ubrzo nakon objavljivanja otvorenog pisma potpredsednika Vlade, neki od Dačićevih saradnika nezvanično okarakterisali kao Vučićev „pokušaj državnog udara“, samo je pojačalo zaključak o sve ozbiljnijem razmimoilaženju dvojice konkurenata. I to baš na opasnom terenu borbe protiv korupcije. Vučić se, naime, odmah nakon što su mediji preneli informaciju neimenovanih izvora o nezadovoljstvu dela policije odlukom Tužilaštva da se bivšem ministru Oliveru Duliću omogući da se brani sa slobode, sastao sa pripadnicima specijalnih timova policije, „kako bi se dogovorili za nastavak zajedničkog rada na borbi protiv korupcije“. Partneri su, međutim, prikočili na vreme, ne dozvoljavajući da Vučićevo zalaženje u Dačićev resor unutrašnjih poslova preraste u skandal koji je nemoguće sanirati: niti je potpredsednik Vlade naknadno seirio o potrebi da lično rešava nezadovoljstvo Dačićevih podređenih, niti je premijer otvoreno izrazio nezadovoljstvo i sumnju da je sastanak bio motivisan bilo čime sem potrebom da se koordiniše rad policije, tužilaštva i sudstva, što bi mogao biti posao Vučića, koji na spisku funkcija ima i onu „koordinatorsku“. ŽRTVE Pride je Vučić obećao i istrage protiv „svojih“ što bi Dačiću bitno moglo olakšati „žrtvovanje“ nekih SPS-ovskih kadrova protiv kojih je, kako izgleda, antikorupcijska istraga daleko odmakla. Ničim, pritom, nije ugroženo uverenje dela javnosti da je u prethodnoj rečenici ključna odrednica „neki kadrovi“, odnosno da će hvale vredna ambicija da se koruptivne aktivnosti kazne bez obzira na pedigre počinilaca nailaziti na brojne prepreke. A neke od njih mogle bi biti posledica činjenice da je premijerova stranka bila deo vlasti i u prethodnom mandatu, pa se tako i njegov potpis nalazio na nekim spornim dokumentima, kao u slučaju „Dulić - Nuba“, na primer. Da će savezništvo dugogodišnjih ljutih protivnika, kakvi su Dačić i Vučić, biti proces permanentnog odmeravanja njihovih snaga obaranjem ruku uz šutiranje ispod stola, moglo se pretpostaviti još u momentu formiranja vlade. I to ne samo zbog njihovog ličnog animoziteta, već i zbog činjenice da je ključnu, premijersku, poziciju Dačić kupio sa svega 17,6 osvojenih glasova na izborima, odnosno čak 11,6 posto manje od broja glasova koje su osvojili naprednjaci (29,2 posto). Sagovornici NIN-a, ipak, ne veruju da su turbulencije koje su više nego očigledne, dovoljne za procenu da Vlada neće dobaciti do ocenjivanja uobičajenog nakon isteka perioda od sto dana uhodavanja. Ta „veoma interesna koalicija“ sklopila je, pre formiranja, pakt o nenapadanju i pobrinula se da jasno raspodeli funkcije, reći će Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, dok analitičar Dejan Vuk Stanković govori o ideološki heterogenoj koaliciji sa „budžetom tolerancije koji nije mali“. Varnice, prema njegovom mišljenju, nisu neozbiljne, ali se sve još uvek završava na rečima, bez institucionalne opstrukcije. „Sve se uglavnom dešava u kontekstu Vučićevog prioriteta – borbe protiv korupcije. Vučić pokušava da preuzme medijsku inicijativu u odnosu na same postupke“, kaže Stanković uz opasku da u nastupima političara u Srbiji uvek ima obraćanja biračkom telu i stalnog nastojanja da se obezbedi podrška birača. Za svaki slučaj. VEZANI „LJudi ne primećuju da i Dačić i Mlađan Dinkić imaju mehanizme da uzvrate Vučiću i da svaki od njih ima delimično vezanu po jednu ruku“, kaže Milivojević. On je uveren da Vlada neće pasti zbog eventualnog „velikog hapšenja“, jer su „i Dinkić i Dačić spremni da idu do kraja“. NJima je više stalo da Vlada traje duže nego Vučiću, čija stranka, prema skorašnjim istraživanjima, uživa veću podršku građana nego na proletošnjim izborima. „Dok god je SNS u usponu, izbori nikome nisu u interesu. Situaciju može da promeni tek procena da je trend promenjen i da je došlo do manjeg pada naprednjačke popularnosti“, kaže Milivojević. Da rast naprednjačkog rejtinga nije razlog za izazivanje prevremenih izbora, veruje i Stanković, koji podseća na to da vlast ne bi mogla da izbegne odgovornost što se na izbore tako brzo otišlo, a nikakvi rezultati nisu postignuti. „Sve dok mogu propagandno da pokrivaju politiku ’i Evropa i Kosovo’ i nalaze novac za servisiranje spoljnog duga i budžetskih davanja, ostaće u sedlu, uz manji ili veći spektakl u medijima. Ako počnu kašnjenja plata, penzija i subvencija, biće vreme za pristup spasavaj se ko može“, kaže Stanković. A u međuvremenu? Sudeći po do sad viđenom, svi su izgledi da će srpski politički maratonci nastaviti da iskopavaju i građanima iznova preprodaju isti kovčeg navodnih rešenja za probleme koji dave zemlju. Ali neće sve biti baš isto – stalna iskopavanja neumitno povećavaju rupu u koju se Srbija survava, zajedno sa svim građanima, bez obzira na politička, verska, seksualna i druga opredeljenja. Beć viđeno Kad predsednik Srbije Tomislav Nikolić kaže da ćemo-ako nam zvanično postave uslov – Evropa ili Kosovo, odustati od evropskog puta, to još uvek nije dovoljan razlog za zaključak o promeni političke orijentacije zemlje. Slično je, naime, govorio i bivši ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, tvrdeći da bi između ulaska u Evropsku uniju i Kosova uvek birao Kosovo, pa je vlada Mirka Cvetkovića ipak do poslednjeg dana važila kao „proevropska“. Istu mantru, uostalom, ističe i ključni faktor kontinuiteta dveju vlada – premijer Dačić. „Između EU i Kosova Srbija nikad neće izabrati EU“, rekao je, na primer, na skupštinskoj sednici 27. septembra ove godine. Nije to, međutim, jedini primer koji govori o kontinuitetu politike lutanja i populizma koju, po svemu sudeći, nastoji da sačuva aktuelni kabinet. Uz sve poštovanje pravila političkog fer-pleja, prema kome se ocene rada vlade daju tek nakon isteka perioda od sto dana, teško je ne primetiti da i Dačićev, kao i Cvetkovićev kabinet karakterišu odsustvo inicijative (u kosovskoj politici, na primer), nedostatak hrabrosti da se donesu nepopularne odluke (kao što su oštri rezovi u javnom sektoru ili omogućavanje održavanja gej parade po cenu nezadovoljstva desnice), sklonost ka popuštanju pod spoljnim pritiscima (posle predizbornog „teranja“ MMF-a, sad sami obećavamo smanjenje budžetskog deficita da bi pregovori bili nastavljeni)… Uz retke izuzetke, kadrovska politika je opet partijska, pa čak i nepotistička, od medija se očekuje poslušnost, a čak i unutarkoalicione razmirice mogle bi se uporediti sa nekadašnjim dugotrajnim sukobom Dinkića sa demokratama, koji, ipak, nije bio razlog za pad Cvetkovićeve vlade.