Požar gase - benzinom

Neke od ekonomskih mera, koje je Nacionalni savet za privredni oporavak već pripremio, a o kojima bi Vlada Srbije uskoro trebalo da se izjasni, mogle bi delovati kao pokušaj da se požar ugasi - benzinom. Za eksperte su od devet kratkoročnih mera iz finansijske sfere, u čiji je predlog NIN imao uvid, sporne bar četiri, a ne veruju ni da će ostale imati željene efekte na povećanje proizvodnje i izlazak iz recesije. Iako se u materijalu, pripremljenom za Vladu, kao jedan od najvećih problema navodi visok procenat rizičnih zajmova i njihova spora naplata, gotovo sve nove mere imaju za cilj da se poveća suma odobrenih kredita privredi. Pritom se olako prelazi preko činjenice da banke od dužnika, uglavnom velikih preduzeća, već ne mogu da naplate skoro milijardu evra kredita odobrenih posle izbijanja globalne krize, u jesen 2008. Dobro obavešteni izvori NIN-a navode da se na tom spisku nalazi skoro 30 preduzeća. Pri vrhu top-liste nalazi se već nadaleko poznati Habit farm, koji je ojadio Agrobanku za 40 miliona evra, o čemu je NIN prvi pisao. To, međutim, nije sve, jer je Habit farm dužan i AIK banci 20, a Pireus banci 10 miliona evra. Samo ova firma, nad kojom je pokrenut stečaj, a čiji je vlasnik Radosav Lale Sekulić u pritvoru zbog afere „Agrobanka“, uspela je da se kod ovdašnjih banaka zaduži za 70 miliona evra, bez ikakvih šansi da će taj dug ikada biti u celini namiren. Habit farm, ipak, nije pojedinačno najveći dužnik banaka. Više od njega duguju im kompanije Rodić MB (85 miliona evra), Agroživ (80 miliona), Velefarm (93 miliona), a rekorder sa dugom od čak 150 miliona evra je Nibens grupa, čiji vlasnik Milo Đurašković sa grupom saradnika čeka suđenje zbog optužbe da je zloupotrebio službeni položaj. Pre toga Nibens grupu, koja je bila angažovana na gradnji glavnih saobraćajnica, uključujući i Koridor 10, kreditirale su skoro sve najveće banke u Srbiji: Unikredit, AIK, Inteza, Rajfajzen, Sosijete ženeral, Komercijalna, Eurobanka EFG... Na „crnoj listi“, nalazi se i Irva grupa, sa čijim je vlasnikom Đorđijom Nicovićem država raskinula ugovore o privatizaciji nekoliko preduzeća. Irva duguje bankama oko 30 miliona evra, a privatnim poveriocima još toliko, sa malim izgledima da će im taj novac biti vraćen. DUŽNICI Mnogi bankari verovatno proklinju dan kada su počeli da kreditiraju Univerzal holding, koji im sada duguje oko 40 miliona evra. Deset miliona evra manje zadužen je Koling, a po 20 miliona duguju ELP i Eltim, dug Stankoma je 15 miliona, ITH-a i Vetprom tehnikalija po 10 miliona... Da zlo bude veće, sve navedene firme, osim Nibensa, upale su u probleme pre isteka 2010, tako da su i šanse za naplatu ovih zajmova svedene na minimum. Od izbijanja krize udeo „kontaminiranih“ zajmova u Srbiji stalno raste i, prema podacima NBS, dostigao je alarmantni nivo od oko 20 odsto. To praktično znači da postoji rizik da banke svaki peti kredit nikada neće uspeti da naplate i Srbija se nalazi u veoma uskom krugu zemalja sa tako visokim udelom rizičnih kredita. To je i jedan od razloga što su bankari sve oprezniji i što sve teže odobravaju nove pozajmice. Zato je, bar prema podacima NBS, ove godine značajno usporen rast ukupne sume odobrenih kredita. Uz to, na takav razvoj događaja utiče i to što nema novih izvora novca, a istovremeno ponudu smanjuju i neka pravila, zbog kojih banke za svaki rizičan kredit moraju da rezervišu deo kapitala za pokriće potencijalnih gubitaka, pa im ostaje manje slobodnog novca za nove pozajmice. U obrazloženju novih mera navodi se i da je upravo povećanje mase odobrenih kredita bitno doprinelo privrednom rastu u prethodnom periodu, te da bi recesija, u koju je Srbija i formalno upala polovinom godine, mogla biti dodatno produbljena ako ne bude novih zajmova. Ne sporeći značaj kredita, Nikola Fabris, glavni ekonomista Centralne banke Crne Gore, kaže za NIN da oporavak privrede zahteva i fiskalnu konsolidaciju, unapređenje konkurentnosti privrede, rast zapošljavanja i niz drugih mera. Komentarišući preporuku Nacionalnog saveta za privredni oporavak da bi „koordiniranim merama Vlade i NBS trebalo podstaći kreditne aktivnosti banaka prema privredi“, Fabris podseća da NBS nije institucija zadužena za podsticanje kreditne aktivnosti, te da su njeni ciljevi pre svega cenovna i finansijska stabilnost. „Podsticanje kreditne aktivnosti NBS može biti u koliziji sa njenim osnovnim ciljem očuvanja finansijske stabilnosti, jer može voditi rastu rizičnih kredita, koji su već dostigli kritično visok nivo“, upozorava Fabris. Profesor Ekonomskog fakulteta i doskorašnji predsednik Saveta NBS Boško Živković konstatuje da uzroke stagnacije i blagog smanjivanja ponude kredita pre svega treba tražiti u visokoj zaduženosti realnog sektora. Uz to je koeficijent zavisnosti od eksternih izvora finansiranja za protekle dve-tri godine uvećan za više od 50 odsto. „Ukoliko bi se relaksacijom uslova kreditiranja u kratkom roku značajno uvećala ponuda kredita, tako formirana tražnja bi se prelila na devizno tržište. Poželjno je, dakle, podstaći kreditnu aktivnost banaka, ali oprezno, da se ne ugrozi makroekonomska stabilnost“, upozorava Živković, prema čijim bi rečima trebalo što pre dovršiti posao u vezi sa zakonom o faktoringu, što bi preduzećima omogućilo da naplate svoja potraživanja i pre roka ugovorenog sa kupcima. ZAMKE Za Fabrisa je sporan i drugi predlog, da se „aktivnim merama utiče na snižavanje cene kredita, a u zavisnosti od situacije i na smanjenje imobilizacije sredstava po osnovu obavezne rezerve“. Samo po sebi snižavanje obavezne rezerve ne mora voditi povećanju sume odobrenih kredita, jer banke mogu proceniti da su novi zajmovi rizični, zbog visokog stepena nelikvidnosti privrede i neurednog izmirivanja postojećih potraživanja. Štaviše, oslobođena sredstva mogu transferisati i u inostranstvo, ističe Fabris i naglašava da je prihvatljiviji predlog da se za se nove kredite, odobrene za izvozne poslove, umanji osnovica za obračun obavezne rezerve. Živković, pak, predlaže da se ta mera sinhronizuje sa eventualnim dotokom svežeg kapitala iz inostranstva. Konkretno, on smatra da bi obaveznu rezervu trebalo smanjiti samo na sredstva koja se „uvoze“ i to ne na kratak, već na srednji rok. „Smanjivanje obavezne rezerve na deviznu štednju u sadašnjim uslovima bilo bi čak opasno, jer to može ugroziti sigurnost deviznih depozita građana“, kategoričan je Živković, po čijem je mišljenju ovu meru moguće primeniti tek kada prođe kriza u evropskom bankarskom sistemu, posebno u Italiji i Grčkoj, čije banke imaju značajan udeo u srpskom bankarskom sistemu. Za analitičare među najspornijim je predlog da se „relaksira“ klasifikacija potraživanja, kako bi se bankama omogućilo da preuzmu veći rizik, bez povećanja rezervacije za procenjene gubitke. Iza ove komplikovane formulacije stoji jasna računica. Svako ko kasni sa otplatom kredita godinu dana smatra se apsolutno rizičnim klijentom i ako mu je banka pozajmila 100 miliona dinara, ona toliko sopstvenog kapitala mora da rezerviše za pokriće eventualnog gubitka, ako sporna pozajmica nikada ne bude vraćena, da štediše ne bi bile oštećene. Krajnje pojednostavljeno, da se taj isti kredit smatra manje rizičnim banka bi mogla da rezerviše 25, 50 ili 75 miliona dinara, a razlika do 100 miliona bi joj ostala na raspolaganju. Upravo to je vrlo rizično, posebno ako se ima u vidu da je krajem juna nivo problematičnih kredita u Srbiji bio 19,5 odsto i bio je znatno veći nego u Hrvatskoj (13,3 odsto), u Makedoniji (10), Crnoj Gori (17) i BiH (12,6) i samo je u Albaniji bio veći (21,2 odsto). HAZARDERI Promena odluke o klasifikaciji bi značila smanjivanje rezervi za kreditne gubitke, a one moraju biti visoke kada postoji toliki udeo rizičnih plasmana, sugeriše Fabris. Oprezan je i Živković, koji smatra da bi manje opasno rešenje bilo da se sklopi novi „Bečki sporazum“, kojim su se na početku finansijske krize banke sa stranim kapitalom obavezale da neće smanjivati nivo kredita u Srbiji. On predlaže da se ovoga puta ujednače kriterijumi klasifikacije rizičnih kredita u celom regionu u kome posluju banke, potpisnice tog sporazuma. Tim pre što bi preterana relaksacija nominalno smanjila udeo rizičnih kredita, ali bi suštinski porastao stvarni rizik da oni neće moći da budu naplaćeni. Umesto toga, smatra Živković, bolje je podstaći banke da rešavaju problem rizičnih kredita a da pri tome ne ugroze sopstvenu kapitalnu adekvatnost. Najmanje negativnih komentara ima na predlog da se smanje posebne rezerve za kompanije sa kojima su sklopljeni ugovori o sporazumnom finansijskom restrukturiranju. Živković smatra da bi trebalo otići i korak dalje i podstaći konverziju haotičnih kratkoročnih u uređene srednjoročne kredite. Za njega je uklanjanje tog „nereda“ možda važnije i od povećanja ponude kredita. S druge strane, upozorava da bi odobravanje novih zajmova firmama u restrukturiranju moglo biti veoma opasno. To bi moglo da poveća „moralni hazard“, koji je bio očigledan pri odobravanju kredita povlašćenim igračima, koji su sada insolventni, zaključuje Živković. Osim prezaduženih privrednika, kojima je svaki novi dinar kredita dobrodošao da uzmu malo vazduha dok se ne dočepaju obale, većina finansijskih eksperata sa strahom se nada da Vlada i NBS neće prihvatiti baš sve od predloženih mera. Uostalom, ako svaka peta firma ni sada uredno ne otplaćuje kredit, šta se tek može očekivati ako NBS popusti „dizgine“ i omogući još lakše zaduživanje. Rizične i garancije Jedan od predloga Nacionalnog saveta je da bi preduzeća trebalo da izvrše sistemsko, strukturno i finansijsko restrukturiranje kako bi unapredila konkurentnost i prilagodila se novim uslovima poslovanja. „Izvanredno! Ali, kako to uraditi? Da je to moguće, preduzeća bi već sama to uradila“, sa prizvukom cinizma ističe Fabris. On smatra da je izuzetno rizičan i predlog da bi za učešće na tenderima u građevinarstvu, preduzećima koja zapošljavaju više od 50 radnika i redovno izmiruju obaveze prema državi, trebalo obezbediti da država učestvuje sa 50 odsto u avansnim i garancijama za dobro izvršenje posla. „Garancije mogu lako pasti na teret države, što bi moglo voditi još većem rastu javnog duga“, upozorava Fabris.  Razvojna ili tajkunska banka Jedan od predloga Nacionalnog saveta je i da se formira razvojna banka. Načelno Živković nema ništa protiv toga, ali kaže da je pitanje da li će u budžetu biti para za to. „Uz to, ključna stvar sa razvojnom bankom je da se ne sme nastaviti praksa Fonda za razvoj. To praktično znači prelazak sa direktnog finansiranja (čitati tajkuna) na indirektno podsticanje finansiranja izvoznog sektora“, zaključuje Živković.