Zmija na pragu Evrope

Neko savršeno neupućen mogao je u ponedeljak izvući zaključak da je, u višegodišnjem sporu Beograda i Prištine, u debelom vođstvu – beogradska strana. Dok su, naime, u Prištini privođeni demonstranti i brojani povređeni na protestu pokreta Samoopredeljenje zbog, kako njegovi pripadnici tvrde, „kriminalnog“ susreta Hašima Tačija i Ivice Dačića održanog u petak u Briselu, premijer Srbije usred mirnog Beograda odgovarao je na novinarsko pitanje o eventualnom uticaju smene vlasti u Smederevskoj Palanci na sudbinu Vlade Srbije. Premijer je, doduše, bio ljut zbog pitanja koje mu je postavljeno („čekajte, jel` vi mislite da sam ja lud da se sretnem sa Tačijem u uslovima kad će Vlada pasti zbog Smederevske Palanke?!“). Ne bi se, ipak, moglo reći da je ta ljutnja bila baš sasvim utemeljena, s obzirom na činjenicu da su, samo dan ranije, predstavnici stranaka članica Vlade obavestili javnost da će se dvojica partijskih lidera – Dačić i Aleksandar Vučić, sresti u utorak kako bi razgovarali o koalicionim problemima na lokalnom nivou. Sastanak u istom sastavu posvećen problemu Kosova najavljen je za – sredu. PREKRETNICA Sve to, naravno, ne znači da, iz beogradskog ugla gledano, briselski susret Dačić-Tači nema potencijal da postane neka vrsta prekretnice u srpskoj politici. Pre svega, na kratkoročnom planu, o čemu je i sam premijer u već pomenutom duelu s novinarima u izvesnom smislu govorio. Teško je, naime, zamisliti da bi se iskusan političar, kakav Dačić jeste, upustio u avanturu susreta sa čovekom protiv koga je u Beogradu izdat nalog za hapšenje da nije siguran u svoju poziciju. I ne samo to, već deluje neverovatno i da bi nekom od njegovih partnera u Vladi palo na pamet da se igra sudbinom koalicije u trenutku kada je briselski susret na kome je najavljen nastavak pregovora o Kosovu „nagrađen“ pohvalama sa visokih zapadnih adresa, ocenama o „približavanju Srbije Evropskoj uniji“, ali i najavama poseta Beogradu ministra spoljnih poslova Velike Britanije Viljema Hejga i američke državne sekretarke Hilari Klinton. Drugim rečima – sve ukazuje na to da Dačićeva vlada u ovom trenutku ima snažnu podršku Zapada, što je čini stabilnom kao klisurina. Iako se ta tema na svakih nekoliko dana nameće, sudbina Vlade nije baš najvažnije srpsko političko pitanje. Način na koji je Dačić govorio o susretu sa, iz srpskog ugla posmatrano, jednim od najspornijih predstavnika kosovskih Albanaca, navodi na zaključak i o mogućim dugoročnim posledicama najavljenog nastavka pregovora, ovoga puta na najvišem političkom nivou. I to ne samo zbog tvrdnje da će do sledećeg susreta doći veoma brzo, već u narednih mesec dana, jer je „vreme da se postigne istorijski dogovor“, već i zbog stava da on, koji je „ratovao protiv Tačija“ sad ima pravo da se „rukuje i razgovara“. Premijerovo isticanje „ratnih zasluga“, pritom, neumitno vodi ka poznatoj tezi da su u savremenoj istoriji najveće ustupke činili upravo oni političari kojima je nacionalni interes navodno uvek bio zvezda vodilja (Šarl de Gol, čuven po nacionalizmu, primera radi, pustio je Alžir da ide svojim putem iako je u toj francuskoj koloniji živelo više od šest miliona Francuza, a republikanac Ričard Nikson uspeo je da okonča rat u Vijetnamu, za šta snage nisu imali demokrate Kenedi i DŽonson). Da li se, po analogiji, upravo zbog pominjanja „ratovanja sa Tačijem“ (poznatom, inače, po nadimku Zmija) i pojačane „patriotske“ retorike kojoj Dačić pribegava u poslednje vreme, može govoriti o spremnosti aktuelne vlade na ozbiljnije ustupke kosovskim pregovaračima i međunarodnim posrednicima/nadzornicima? Slikovito rečeno – ako se na srpskom putu ka Evropskoj uniji isprečilo rešenje kosovskog problema, da li se može reći da je došao trenutak u kome je Dačić spreman da stupi čak i u – zmijski zagrljaj? dekoracija „Vlada je i došla na vlast proizvodeći na Zapadu – pogrešan ili ispravan – utisak da će biti kooperativnija u odnosu na prethodnu“, reći će Ognjen Pribićević, naučni saradnik Instituta društvenih nauka. Uz ogradu da je u ovom trenutku teško sa sigurnošću proceniti političke posledice briselskog susreta, Pribićević kaže da očekuje „korak koji bi bio u neskladu sa tvrdim zvaničnim izjavama“. A pravi momenat da se nešto napravi, dodaje on, upravo je onda kad to niko ne očekuje. „Neki će ustupci biti dati, takva je atmosfera“, kaže politički analitičar Branko Radun, dodajući da postoji „veliki pritisak SAD i EU da Srbija daje ustupke Zapadu korak po korak“. On, naime, smatra da Srbija pregovara sa Briselom i Vašingtonom, te da su kosovski Albanci tu samo dekoracija. „Do koje mere će se ići u tim ustupcima, to se sada ne zna. Ni naši političari ne znaju koliko bi moglo, trebalo i smelo da se uradi da ne bi rizikovali konflikt sa Zapadom. Nije lako proceniti gde su crvene linije – one su više u osećaju ljudi da li je učinjeno sve što se moglo“, kaže Radun. Vlada, prema njegovom mišljenju, želi da napravi balans između očekivanja javnosti da ne da Kosovo i pritisaka Zapada. „Ma koliko istraživanja govorila da Kosovo nije prioritet građanima, ono je bitno. To je pitanje na kom su političari i dolazili na vlast i padali s vlasti. Krnjenje autoriteta Demokratske stranke upravo je počelo na neuspehu politike prema Kosovu. Ako bi ova vlada išla istim putem ustupaka kao prethodna, to ne bi bilo dobro ni za nju ni za Srbiju“, kaže Radun, koji veruje da je „Kosovo kamen spoticanja i glavna vododelnica srpske politike“. DÉJÀ VU Za direktora Centra za novu politiku, Vladimira Todorića, nejasno je koliko se iskreno ušlo u sve, a koliko „samo slikom“. „Dačićeva pozicija je ambivalentna. Potrebna mu je podrška EU i SAD, a mora da zadrži i rejting u javnosti. Voleo bih da mogu da nađem neku matricu u njegovom ponašanju i govoru vezanom ta Kosovo, ali to deluje nemoguće“, kaže Todorić koji ukazuje na još tri faktora koja bi mogla uticati na ishod pregovaračkog procesa. Najpre, nejasna je pozicija predsednika Tomislava Nikolića – da li su njegove izjave, poput govora u UN, neka vrsta protivljenja očekivanoj politici Vlade ili “retorička kompenzacija u javnosti“. Potom, veliko je pitanje reakcije Srba sa Severa Kosova. „Imaće velikih problema kao i bilo ko ko nešto pokušava da postigne dijalogom. Moguć je déjà vu, blokade kakve smo imali prošle godine.“ Prema njegovom mišljenju, veliko je pitanje i kakva će biti ruska pozicija. „Kad ozbiljan političar stavi na tas koliko pozitivnog može očekivati od Rusije i koliko negativnog od EU, preteže EU“, kaže Todorić koji, uprkos svemu tome, ne očekuje da Dačićeva spremnost za pregovore, iako za neke iznenađujuća s obzirom na njegove izjave, može da šteti Vladi. Vladu će, precizira, napasti samo radikali koji su već blizu gašenja i DSS koja može da očekuje neki rast popularnosti, ali ne opasan po Vladu. Slično misli i Pribićević, koji procenjuje da može doći do jačanja stranaka koje su desno od naprednjaka, ali će one i dalje „ostati na marginama“. Drugo su, međutim, pitanje razni marginalci nerazvrstani po strankama, koji bi u pojačanoj patriotskoj retorici političara lako mogli dobiti inspiraciju za obračun sa pojedincima koje doživljavaju kao „izdajnike“. Oni su, uostalom, sve vreme tu, među nama, brižljivo negovani od strane raznih postpetooktobarskih vlasti koje se nikad nisu usudile da ozbiljno otvore teška pitanja i povuku hrabre poteze neophodne za njihovo rešavanje. Folklorno protivljenje „Ma koliko se albanska strana durila, susret `dva premijera` joj ide u prilog, jer šalje poruku u svet da su kosovski Albanci na dobitku“, kaže Radun. On ističe da sastanak Dačića i Tačija ne znači formalno priznanje kosovske države, ali jeste poen „jer su Albanci dobili sliku susreta `dvojice premijera` koji su u dobrosusedskim odnosima“. Prema njegovom mišljenju, protest pokreta Samoopredeljenje je „više folklor“, kako bi se pokazalo da nisu sasvim zadovoljni. „Čak i da Srbija prizna Kosovo, oni bi rekli - a što su čekali deset godina“, ocenjuje Radun. Pribićević, čak, ostavlja mogućnost da je prištinski protest “možda sama vlast na neki način organizovala kako bi pokazala sopstvenu umerenost“. U Srbiji, prema njegovoj oceni, nema tog raspoloženja i ozbiljniji protesti ne mogu se očekivati. Ima volje, nema platforme Nisu u pravu patriotski i ostali geostrateški intelektualci koji lamentiraju da svaki kompromisni predlog Srbije za Kosovo nailazi u velikim zapadnim prestonicama na veliki zid nerazumevanja ili na domaći zid plača. Većina tih zvaničnih ili nezvaničnih kompromisnih ponuda, od modela Južni Tirol do Olandskih ostrva se, kao neki neopisivi istorijski bumerang, vraća u beogradske kabinete, samo što će se ovog puta ono što je nuđeno za Kosovo kako bi ostalo u sastavu Srbije sada nuditi za sever Kosova kako bi se integrisali u novu balkansku državu. Tako su umesto odbijene velikodušne ponude „više od autonomije, manje od države“, počele da stižu razne varijacije za budući status severa Kosova, koje u sebi imaju samo jedno značenje - nešto više od autonomije, a znatno manje od države. Zato je i najava platforme za Kosovo, o kojoj se tako mnogo priča a tako malo zna, navodno poslužila kao povod za razmenu pošalica između diplomata u Beogradu, koji navodno pažljivo čekaju da vide nacrt platforme za Kosovo kako bi znali kakvo je rešenje za severni deo Kosova. Oprečnosti Takva igra je mogla da prestane kada su se u jednoj od kancelarija briselske administracije našli premijeri jedne priznate i jedne polupriznate vlade, koji su se 1999. godine nalazili na najudaljenijim delovima srpskog i albanskog društva. Dačić je te godine bio funkcioner vladajućeg SPS koji je branio Kosovo po cenu sukoba sa zapadnim delom hemisfere, a Tači je kao komandant OVK nekako u tom periodu postajao glavni junak izveštaja zaboravljenog Dika Martija, ali su 13 godina kasnije pristali da pregovaraju o Kosovu, što je izazvalo oduševljenje na Zapadu, oprečnosti na Kosovu, od podrške do uličnog besa, i ravnodušnost u Srbiji. Nije, međutim, jasno kako će taj sastanak, koji sa tom ogromnom simbolikom obavezuje na velike ustupke, uticati na konačno rešenje za Kosovo. Desetak dana posle obaveštavanja javnosti da se radi na novoj platformi za Kosovo, o tom dokumentu se nije moglo saznati ništa ozbiljnije od brojnih veoma obaveštenih sagovornika, uvek spremnih da fasciniraju novinare odličnim informacijama. Ta misterija oko platforme može se objasniti na dva načina – ili smo konačno dobili ozbiljnu vlast koja strateške dokumente i informacije ne šalje cirkularno redakcijama i ambasadama ili ta platforma uopšte ne postoji. Na rečniku zemalja „Kvinte“ platforma bi u tom slučaju mogla da se opiše kao ziro, rijen, njente, niht ili jedno veliko i maglovito nating. Na platformi se, navodno, radi, ali ona je još daleko od konačnog izgleda, jer nacionalno jedinstvo oko Kosova postaje sve slabije kako se proces približava kraju ili se navodna tehnička pitanja pretvaraju u konačno rešenje. Platforma je počela da se radi u kabinetu predsednika Srbije, ali je ubrzo izbio kratak spoj između premijerskog i predsedničkog kabineta jer su Dačićevi saradnici stavili do znanja da bi bilo lepo da budu uključeni u izradu platforme ako je već Dačić pristao da bude glavni srpski pregovarač. Zbog tih sporova je otkazan sastanak, koji je, barem u medijima, najavljen za kraj prošle nedelje. Na novom sastanku, koji bi trebalo da se održi u sredu (ovaj tekst u štampu odlazi u utorak), može se očekivati da lideri vladajuće koalicije odluče da se na platformi radi iz početka ili da se napravi novi tim kojim bi se priznala nova realnost – da Dačić vodi kosovsku politiku u Srbiji. Dosadašnji radovi na platformi mogli bi više da posluže kao neke instrukcije državnim organima kako da se ponašaju u procesu kosovske normalizacije nego državna platforma. Izviđači Od insajdera iz vladajuće koalicije se može čuti da se neki početni radovi na platformi obavljaju bar na tri mesta u gradu, od kojih jedno nije u Vladi, kao i da zbog različitih poruka koje stižu iz vladajuće koalicije ali i zbog namere da taj dokument bude usvojen u parlamentu, treba očekivati da dokument ima krajnje načelnu suštinu, bez ekskluzivnih ili iznenađujućih ponuda. Od jednog sagovornika iz Vlade se može čuti da će nacrt ili nacrti ove nedelje početi da se usaglašavaju sa stavovima lidera vladajuće koalicije, kao i sa prijateljskim ambasadama, ali bi se suština smisla maglovite platforme mogla svesti na inoviranu parolu „mnogo više od autonomije, mnogo manje od države“, što je pozicija Beograda za status sadašnje ustavne pokrajine. Strani diplomatski izviđači su do sada u Beogradu mogli da čuju od lidera vladajuće koalicije da je Srbiji potreban istorijski dogovor koji podrazumeva podelu, da je potreban i istorijski dogovor kojim sever dobija čvrstu autonomiju a Srbija ubrzane evropske integracije, dok ih najviše zabrinjava stav da bi proces kosovske normalizacije trebalo da prati brzinu integracija zapadnog Balkana. Ili, jednostavnije rečeno, veoma, veoma sporo. Kada je delegacija Stejt departmenta prošlog meseca posetila Beograd, srpskim zvaničnicima su predočena tri uslova pod kojima bi američka državna sekretarka Hilari Klinton posetila Beograd: realizacija dosadašnjih sporazuma iz tehničkog dijaloga, početak demontaže paralelnih institucija i sastanak na vrhu, odnosno susret srpskog i kosovskog premijera ili predsednika. Srpski zvaničnici su se obavezali da će realizovati sporazume koje su postigli Borko Stefanović i Edita Tahiri, ali još nije jasno da li će do kraja godine sprovesti sporazum o integrisanom upravljanju administrativnim (ili u originalu graničnim) prelazima, što očekuju i Brisel i Vašington. Diplomatski izvori iz Brisela smatraju da neki potezi, poput ukidanja dvostrukih plata i istrage o korupciji, vode ka postepenom ukidanju ili slabljenju „paralelnih institucija“ na severu Kosova. Polovična kooperativnost ali i pomešane poruke koje su se mogle čuti od srpskih zvaničnika izazivale su konfuziju i zabrinutost, koja se obično veoma lako pretvara u upozorenja i pretnje. Sve te nedoumice su veoma lako razbijene kada su se Dačić i Tači našli u istoj sobi, sa leve i desne strane Ketrin Ešton, što je bilo sasvim dovoljno da se u Briselu i Vašingtonu proceni kako je reč o iskoraku koji zaslužuje ozbiljnu nagradu. posete U Beograd naredne nedelje dolazi i britanski ministar spoljnih poslova Vilijem Hejg, zbog čega su stručnjaci za evropske integracije skloni da poveruju da bi američka i britanska diplomatija ponovo, kao što su svojevremeno ubedile Holandiju, mogle da ubede nemačke i francuske prijatelje da bi valjalo odmrznuti evropske integracije Srbije. Kako NIN saznaje, u posetu Beogradu bi zajedno sa Klintonovom trebalo da dođe i Ketrin Ešton, što se u diplomatskim krugovima opisuje kao prvorazredna nagrada za istorijski susret, ali se u nekim domaćim krugovima može čuti da je reč o prvorazrednom pritisku da se ubrza proces normalizacije ili stvaranja dobrosusedskih odnosa. Od diplomatskih izvora se može čuti da je premijeru Dačiću stavljeno do znanja da bi pregovore trebalo početi što pre, u drugoj polovini novembra, ali da je on uspeo da te velike pregovore odloži za nekoliko nedelja. Pre početka pregovora se mogu očekivati sastanci posvećeni nerešenim pitanjima iz oblasti energetike i telekomunikacija, a u Briselu je već navodno postignut dogovor da ti sastanci budu na ministarskom nivou, odnosno da Rasim LJajić i Zorana Mihajlović uz pomoć evropskih posrednika razgovaraju sa kosovskim kolegama. Jedan od starih kosovskih uslova, koji bi mogao da bude prilično neprijatan po vlast u Beogradu, a radosna je vest za sve fudbalske navijače, otvaranje kancelarija Kosova i Srbije u Beogradu i Prištini, mogao bi da pričeka, što je još jedan akt navodne dobre volje zapadnih sila. Umesto toga, komunikacija između Srbije i Kosova trebalo bi da se uspostavi u Briselu i Vašingtonu, između ambasada jedne države kojoj ne daju mira i jednog protektorata koji mora da postane država.  Erhard Busek, bivši koordinator Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope Beograd nije realističan Stanovište srpske vlade, koja se poziva na vaš ustav i insistira na rešenju Kosova u okviru najšire autonomije, nije realistično. Realno je postojanje Kosova, a vraćanje točka istorije unazad nikada nije funkcionisalo - Ovo za NIN kaže Erhard Busek, nekadašnji specijalni koordinator Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope (2002-2008) i sadašnji predsednik bečkog Instituta za dunavski prostor i srednju Evropu. Koji su najveći problemi, sa kojima se suočava Balkan, a posebno bivše jugoslovenske republike? Vi sami govorite o osnaženom egoizmu i nacionalizmu u regionu. Busek: Balkanski problemi su isti oni koji muče Evropu i koji su posledica globalnog razvoja. Naravno da su nacionalni egoizam i nacionalizam opasnost, ali toga ima i u drugim delovima Evrope (Holandija, Belgija, Mađarska itd). Neke probleme danas nije moguće rešiti, ali ono čega treba da bude mnogo više je regionalna saradnja. Ovde u jugoistočnoj Evropi ni izdaleka nisu iscrpljene sve mogućnosti. Kako doći do rešenja koje bi zadovoljilo sve strane u dugotrajnom sukobu između Beograda i Prištine? Da li je to uopšte moguće? Rešenje između Beograda i Prištine mora da se postigne stalnim dijalogom. Nema nikakvog smisla uopšteno pričati o političkom pitanju. Pre toga u prvom planu treba da budu pojedini problemi, kao što su kontrola carina, trgovina, kulturni kontakti itd. Od vlada se ovde ne može previše očekivati. U Srbiji postoji ideja da se smanji uloga EU u pregovorima oko Kosova i da se razgovori premeste u UN. Šta biste vi savetovali Beogradu? Problemi unutar Evrope se ne mogu rešiti bez Evropske unije. UN trenutno nemaju neku izuzetno snažnu ulogu, a pogotovu ne kapacitet da reše kosovsko pitanje. Kosovski dijalog u okviru EU, a ne UN Izvor NIN-a iz sedišta EU, direktno uključen u pregovore i kosovska pitanja, kaže da je posle prošlonedeljnog susreta Dačića i Tačija potpuno jasno da obe strane žele da nastave dijalog koji omogućava EU. Što Unija to čini utoliko je logičnije jer jedan od glavnih ciljeva dijaloga i jeste da se obe strane približe EU. Time su pale u vodu spekulacije da bi Beograd voleo da dijalog prebaci u UN i zaobiđe EU. O raznim modelima autonomije bilo je diskutovano veoma često: Beograd je navodio primer austrijske manjine u Južnom Tirolu/Alto Adiđe ili nemačke manjine na istoku Belgije. Suština je da se obe strane moraju složiti oko rešenja i stoga su dobrodošle sve konstruktivne ideje. Srbija ne mora da prizna nezavisnost Kosova, to od nje EU ne traži. Ono što se traži je „normalizacija“ odnosa, koja praktično treba da omogući rešavanje pitanja od obostranog interesa, kao što su telekomunikacije i energetika. Kosovski ugao Nametnuti pregovori Protesti i sukobi sa policijom pristalica radikalnog pokreta „Samoopredeljenje“ Aljbina Kurtija najvidljiviji su, ali ne i jedini na kosovskoj političkoj sceni. Pošto je uoči susreta u Briselu Tači dobio podršku skupštine u vidu rezolucije, u kojoj se Srbija poziva na pomirenje i normalizaciju odnosa, kosovski premijer se po povratku iz Brisela sreo sa vodećim opozicionim strankama, Demokratskom ligom Kosova i Alijansom za budućnost Kosova. Iako njegova vlada kaže da su te dve stranke dale zeleno svetlo za nastavak razgovora sa Beogradom, i da postoji „široki politički konsenzus” kada je dijalog u pitanju, u Prištini ne veruju baš svi da postoji pravi konsenzus o razgovorima, već pre shvatanje da se ovaj proces ne može sprečiti. S jedne strane kosovska delegacija ulazi u ovaj proces bez jasnog programa a, s druge, bez jasno definisanih crvenih linija. Naim Rašiti, analitičar Međunarodne krizne grupe za Balkan veruje da zapadne sile očekuju od Srbije i Kosova da na kraju svog puta potpišu „mirovni sporazum“, iako se, prema njegovim rečima, Beograd ne čini preterano entuzijastičnim kada je u pitanju proces koji vodi lejdi Ešton. „Prvi Tači-Dačić sastanak se desio. Sledeće sastanke biće lakše ugovoriti i oni će biti prihvatljiviji. Nema više prepreka za sporadične i česte sastanke Prištine i Beograda,“ kazao je Rašiti agenciji BIRN za NIN. Zbog izuzetno velikog pritiska Brisela, u obostranom nedostatku političke volje da se razgovara, drugi deo tamošnje javnosti veruje da premijerski susret u Briselu ne znači da su dve strane spremne za političke razgovore na visokom nivou i normalizaciju odnosa. Predsedavajući odbora kosovske ekspertske organizacije „Spoljnopolitički klub“ Ardian Arifaj kaže, prenosi BIRN izjavu datu za NIN, da je iskustvo pokazalo kako Srbija nikada nije bila iskrena u razgovorima s Kosovom i da je prihvatila pomoć EU samo da bi izgledala lepo u očima Brisela. Arifaj veruje da je Beograd bacio oko na strukturne fondove koje EU izdvaja za zemlje kandidate, a koji bi mu pomogli da izbegne bankrot. Priština, po njemu, s druge strane, još uvek nema informacije o tome kako će biti nagrađena za pristupanje takvom „bezuslovnom procesu“ osim što se nada da će međunarodna zajednica pozdraviti njenu spremnost na saradnju. „Ovo nas dovodi do glavnog razloga za sastanak u Briselu“, kaže Arifaj. „Međunarodni pritisak je taj koji je spojio premijere Tačija i Dačića i to je učinilo da EU, Kosovo i Srbija, takođe, izgledaju lepo u očima međunarodnih medija. I to sve zato što međunarodna zajednica nema ideje šta bi drugo uradila, te je, stoga, teško poverovati da će biti bilo kakvih većih pomaka u vidu rezultata tog sastanka.“