Cena stabilnosti

Milorad Katnić, ministar finansija Crne Gore Beg iz opasne spirale Posle recesije u prvoj polovini 2012. u šest država Zapadnog Balkana na godišnjem nivou očekuje se rast ne veći od 0,3 odsto. Zbog toga je većina država morala da revidira fiskalne planove i izvrši dodatnu konsolidaciju. Fiskalni stimulans koji su mnogi preporučivali na početku krize kao nužan i poželjan instrument, postao je dio problema, a ne rješenje. Većina država je iscrpila fiskalne rezerve, a povećani javni dugovi podrivaju makroekonomsku stabilnost. Bez fiskalne konsolidacije region bi mogao da uđe u opasnu spiralu rastućeg duga, negativnog rasta i rastuće nezaposlenosti. Stoga je značaj fiskalne konsolidacije u regionu kritičan za uspostavljanje uslova za stabilnost i rast. Pritom će „zdravlje“ bankarskog sektora i novo kreditiranje bitno uticati na ukupnu ekonomsku stabilnost i dinamizam. Integracija sa EU je takođe razvojna šansa regiona. Ali, Evropu ne treba shvatati kao garanciju razvoja i izvor novca, nego prevashodno kao razvojnu šansu koja se može iskoristiti, ali i ispustiti. Dramatične razmjere krize na periferiji EU jasno upozoravaju da sve zavisi od nas samih, od naših politika i mjera kojima ćemo ojačati sopstvene institucionalne i razvojne kapacitete na evropskom putu. Crna Gora će nastaviti politiku integracija i otvorenosti. Ove godine smo postali član STO, započeli pregovore sa EU i ispunjavamo uslove za članstvo u NATO. Nastavljamo da sprovodimo fiskalnu konsolidaciju koja znači manju državnu potrošnju, manji deficit i manju izloženost prema nestabilnom međunarodnom finansijskom tržištu. Potrošnja je smanjena ispod 40 odsto BDP-a, deficit na oko tri odsto, a javni dug je zadržan u okviru Mastrihtskih kriterijuma. Sproveli smo penzijsku reformu, izmijenili regulativu na tržištu rada i nastavljamo sa promjenama u sistemu socijalne politike. Zadržali smo niske poreske stope, kojima želimo da promovišemo konzistentnost i da ohrabrimo rad i investicije. Kroz veću efikasnost administracije, smanjenjem transakcionih troškova i unapređenjem poslovnog ambijenta činimo ekonomiju konkurentnijom. Sve ove mjere su bolne i obično ne nailaze na podršku građana i javnosti. Ali one su nužne ukoliko želimo da obezbijedimo stabilnost, stvorimo dugoročne uslove za ubrzanje ekonomskog rasta i nova radna mjesta. Uvijek, a posebno danas, odgovornost mora biti prije popularnosti. Smanjenje neracionalne i neefikasne državne potrošnje, reforme radnog i socijalnog sistema i poslovnog ambijenta znači sukobljavanje sa ustaljenim navikama, politikama i interesima. Ali to je jedini put koji moramo preći ako želimo da uspostavimo zdraviju i snažniju ekonomiju. Nikola Špirić, ministar finansija i trezora BiH U raljama politike Problemi poput opasnosti od rastućeg javnog duga, finansiranje deficita, fiskalna stabilizacija i konsolidacija nastaju zbog odsustva ekonomskog rasta. Suština je da li znamo koje politike trebamo provesti kako bismo u uslovima pogoršanog okruženja podigli stope rasta? Moja teza je da znamo koje politike bi dovele do rasta, ali da ih nijedna vlada ne može provesti zbog kratkoročnog političkog, a ne profesionalnog pristupa ekonomskoj politici. Ovo nije pesimističan stav već stav koji proizlazi iz mog razumijevanja političkog života, ne samo u BiH, već i u zemljama okruženja. Izlazak iz krize, prije svega, znači izmjenu uloge države u ekonomiji. Prevedno na manje apstraktan jezik - da bismo kao region konkurisali brzorastućim azijskim zemljama, moramo promijeniti način života: raditi više, vjerovatno za niže plate, konstanto povećavati konkurentnost, manje očekivati od države a više od lične odgovornosti i preduzetništva. BiH je specifična po tome što smo stalno prinuđeni baviti se pitanjima koja su od sporednog značaja za razvoj. U BiH je moguće identifikovati nekoliko specifičnosti - izrazito visoke stope nezaposlenosti, visok udio uposlenosti u javnom sektoru, relativno više plate u javnom nego u privatnom sektoru i konstantno loše ocijenjeno poslovno okruženje. Slični, ako ne identični problemi, postojali su i prije krize kada su stope rasta u prosjeku bile 4,5 do pet odsto. Danas je postalo opšteprihvaćeno da model rasta koji se bazirao na finansiranju domaće potrošnje iz stranih izvora više nije moguć, te da se moramo okrenuti ulaganjima u izvozni sektor. U domaćem političkom kontekstu javne investicije se pominju kao rješenje za krizu. No, postoje zemlje koje su u prethodnom periodu imale značajne javne investicije, a sada su na nižim stopama rasta od BiH i sa većom zaduženošću. Male, otvorene ekonomije imaju manji multiplikator u poređenju sa velikim, relativno manje otvorenim ekonomijama. Regionalna saradnja može pomoći kako u povećanju atraktivnosti regiona za strana ulaganja, tako i za uštede u javnoj potrošnji. Na primjer, nije dovoljno iskorištena mogućnost ušteda kroz saradnju u diplomatsko-konzularnim poslovima, koordinacija u oblasti akcizne politike ili zajednički projekti. Ukoliko bi se simultano u zemljama regiona vršila reforma plata i socijalnih davanja u javnom sektoru, uključujući i transformaciju javnih preduzeća, kreirao bi se reformski trend koji bi umanjio mogućnost interesnih grupa da zaustave ove procese. Međutim, za neku konkretniju saradnju potrebno je izmijeniti političku filozofiju: tek onda kada shvatimo da uspjeh susjeda doprinosi povećanju šanse za naš uspjeh kroz ekonomsku saradnju, moći ćemo realizovati potencijale. Vlajko Senić, državni sekretar u Ministarstvu finansija Srbije Snažna fiskalna konsolidacija Srbija se tokom 2012. suočila sa najvećim izazovima u oblasti javnih finansija nakon demokratskih promena koje su se desile u oktobru 2000. Budžetski deficit je dostigao rekordan nivo od sedam odsto bruto domaćeg proizvoda, javni dug je na korak do 60 odsto BDP-a, a međugodišnji rast potrošačkih cena je veći od 10 procenata. Ukupne potrebe za finansiranjem dostigle su iznos od 4,5 milijardi evra. Suočeni sa situacijom u kojoj se obaveze države servisiraju bez jasnog plana, od danas do sutra, Vlada Srbije je nakon izbora pripremila obiman paket mera fiskalne konsolidacije. Na rashodnoj strani smo ograničili rast plata i penzija na dva odsto u oktobru ove i aprilu naredne godine. U potpunosti smo ukinuli instituciju sopstvenih prihoda ministarstava u iznosu od 400 miliona evra. Centralizacijom tih prihoda tokom naredne godine uštedećemo 200 miliona evra. Značajno ćemo smanjiti rashode za subvencije i izdatke za nabavku robe i usluga. Sveukupno će izdaci tokom 2013. godine porasti za četiri odsto, a prihodi za 15 procenata. Na prihodnoj strani budžeta očekujemo da će se priliv novca povećati za oko 55 milijardi dinara i to pre svega kao rezultat povećanja opšte stope PDV-a sa 18 na 20 odsto i poreza na dobit sa 10 na 15 procenata. Dodatna sredstva obezbediće se oporezivanjem transakcija koje se obavljaju sa državama „poreskog raja“. Na ovaj način će Vlada obezbediti drastično smanjenje budžetskog deficita sa ovogodišnjih sedam na 3,5 odsto u 2013. Pored mera fiskalne konsolidacije Vlada je donela i niz mera i olakšica za poslovanje privrede. Pre svega ukinuli smo 130 parafiskalnih nameta koji su gušili privredu, a najviše mala i srednja preduzeća. Ukinuli smo fiskalne kase za zanatlije i povećali obim budžetskih sredstava za poljoprivredu. U saradnji sa Svetskom bankom pripremamo najobimniju reformu u sektoru preduzeća u državnom vlasništvu. Tokom novembra Skupština će usvojiti novi zakon o javnim preduzećima, koji će omogućiti izbor profesionalnog menadžmenta i bolje upravljanje, a do juna 2014. ćemo u potpunosti završiti proces njihovog restrukturiranja. Na godišnjem nivou preduzeća u većinskom vlasništvu države dobijaju subvencije u iznosu preko 700 miliona evra, a produkuju i višestruko veće indirektne troškove, kao rezultat neplaćanja poreza i doprinosa i drugih naknada. Rešavanje tog problema uz dalju stabilizaciju u oblasti javnih finansija predstavljaće veliki izazov za Vladu. Uvereni smo da će taj proces biti praćen i nastavkom stranih direktnih investicija u Srbiju koje treba da pospeše naš izvoz i smanje spoljnotrgovinski deficit. Radomir Božić, viceguverner Centralne banke BiH Rastu rizični krediti Centralna banka BiH (CB BiH) funkcioniše kao valutni odbor u njegovoj ortodoksnoj varijanti, sa politikom obavezne rezerve kao jedinim instrumentom monetarne politike, fiksnim kursom domaće valute prema evru, stopostotnim pokrićem monetarne baze deviznim rezervama i neograničenom konverzijom domaće valute u evro kao rezervnu valutu. Ovakav model monetarne i politike deviznog kursa je doprinio makroekonomskoj stabilizaciji, uključujući i inflatorna očekivanja, i povjerenju u domaću valutu. Osnovni nedostatak ovakvog modela se ogleda u procikličnosti i nemogućnosti vođenja autonomne monetarne politike i nepostojanju funkcije krajnjeg kreditora u uslovima rizika izbijanja finansijskih kriza. Uprkos tome, CB BiH je tokom dosadašnjeg perioda globalne finansijske krize, prilagođavajući stopu obavezne rezerve, pomogla u održavanju likvidnosti bankarskog sektora i očuvanju monetarne i finansijske stabilnosti. Prosječna godišnja stopa inflacije u BiH u 2011. je bila 3,7 odsto, za jedan procentni poen viša nego u EU. Tokom kriznog perioda, uz oprezniji stav prema rizicima, banke u BiH su kontinuirano držale značajna sredstva iznad propisanog nivoa obavezne rezerve na računima rezervi u CB BiH. Nakon što je u 2009. kreditna aktivnost banaka smanjena za 3,2, u 2010. i 2011. je povećana za 2,5, odnosno 6,3 odsto. Ključni problemi bankarskog sektora u BiH su ugrožena profitabilnost i rast nekvalitetnih kredita. Povrat na prosječan akcijski kapital je bio oko 1% u 2009, u 2010. negativan (-5,5%), dok je u 2011. iznosio 5,9%. Međutim, rast profitabilnosti u 2011. je najvećim dijelom rezultat ušteda na rashodima, dijelom rasta kreditne aktivnosti, ali uz istovremeno visoko učešće nekvalitetnih kredita u ukupnim kreditima sa oko 6% na kraju 2009. na 11,8% na kraju 2011. Imajući u vidu stanje u realnom sektoru ekonomije, prije svega očekivanu stagnaciju BDP u 2012, te očekivani spori rast u narednom periodu, bankarski sektor u BiH je, uprkos relativno dobrim rezultatima i tokom ove godine, zabrinut u pogledu budućeg stanja i očekivanih rezultata. Politiku kamatnih stopa karakteriše blagi trend smanjenja i aktivnih i pasivnih kamatnih stopa. Krajem 2011. ponderisani prosjek svih aktivnih kamatnih stopa je iznosio 7,54 odsto, tako da su najniže u regionu. Dilema sigurnost ili profit u poslovanju bankarskog sektora je po našem mišljenju vještačka, što na najbolji način potvrđuje bankarska praksa u zemljama regiona. Banke logično teže maksimizaciji profita, ali pri tome moraju procijeniti i prihvatljivi stepen izlaganja, prije svega kreditnom riziku, kako bi pod kontrolom držale nivo rezervisanja i nekvalitetne kredite. Maja Kadievska Vojnovik, viceguvernerka Narodne banke Republike Makedonije Čuvari stabilnosti Tokom globalne krize skoro sve centralne banke bile su veoma angažovane u sprečavanju prenošenje negativnih posledica krize na domaće ekonomije. I NBRM je igrala dvostruku ulogu - kriznog menadžera i čuvara stabilnosti. U početku, odgovor na inflatorne pritiske i velike spoljne neravnoteže bio je pooštravanje monetarne politike, povećana je referentna kamatna stopa i promenjen obračun obavezne rezerve. To je očuvalo finansijsku stabilnost i stabilnost kursa. Od novembra 2009. do decembra 2010. referentne kamatne stope se postepeno smanjuju na 4, a od maja ove godine na 3,75 odsto. Bankarski sektor je u krizu ušao jak i zdrav, sa dovoljno rezervi kapitala, koje su ublažile rizike. Iako strani kapital, posebno iz EU, dominira bankarskim sektorom, opasnost od prelivanja krize iz evrozone ublažena je i zbog ograničene izloženosti domaćih banaka maticama iz inostranstva. U poređenju sa panikom, sa kojom su se suočile banke u mnogim drugim zemljama, skoro da i nije bilo povlačenja depozita, a kapitalna adekvatnost je ostala daleko iznad regulatornog minimuma i bila je oko 16 odsto u 2009. Od 2010. kreditno tržište se postepeno oporavlja, a udeo problematičnih kredita je stabilizovan na oko 10 odsto. Sredinom 2011. osnovan je Savet za finansijsku stabilnost, koji su sačinjavali NBRM i Ministarstvo finansija, sa mandatom da prati i preispita potencijalne rizike. Ove godine u oktobru NBRM je uvela strože propise u pogledu davanja bankarskih kredita klijentima sumnjivog rejtinga. Očekuje se da će to poboljšati upravljanje rizicima, čime će se dodatno doprineti makrofinansijskoj stabilnosti. Makedonija je uspešno prebrodila globalnu krizu u poređenju sa sebi sličnima. Posle pada za 0,9 odsto u 2009, naredne dve godine prosečna stopa rasta bila je tri odsto, a deficit tekućeg računa smanjen je na tri procenta BDP-a. Oprezna fiskalna politika imala je za posledicu nizak budžetski deficit i umeren rast javnog duga, dok je bankarski sektor stabilan, likvidan i dobro kapitalizovan. Međutim, zbog turbulentnog okruženja treba očekivati nove izazove. Ključni rizici za makedonsku ekonomiju proizlaze iz dužničke krize evrozone, što može da priguši domaće perspektive rasta i smanji priliv stranih investicije. Neki od ovih rizika su se već ostvarili tokom prve polovine 2012. Makedonska ekonomija je osetljiva i na visoke i nestabilne cene hrane i nafte, koje su se već pokazale kao dodatni inflacioni pritisak u poslednjih nekoliko meseci. Iako ovaj prolazni rast inflacije nije preterano rizičan, monetarna politika mora biti u stalnoj pripravnosti. Ramadan Avdiju, pomoćnik ministra finansija i ekonomije Kosova Deficiti pod kontrolom Fiskalne politike u zemljama regiona, bez obzira na nivo njihovog razvoja, nesumnjivo su jedan od glavnih instrumenata za pružanje podrške i stimulisanje održivog ekonomskog razvoja. Zato ovaj instrument mora da se koristi mudro i efikasno da bi ispunili naše neograničene potrebe za ograničenim resursima. Uprkos brojnim izazovima sa kojima se suočavamo, vodimo se sa nekoliko ključnih principa u izradi godišnjih budžeta. Od presudne važnosti je zadržati fiskalnu održivost i adekvatan nivo fiskalnih rezervi, a cilj nam je da se kroz fiskalnu politiku otklone prepreke koje ometaju konkurentnost privatnog sektora. Cilj je i da održimo nizak nivo javnog duga, da ne bismo ugrozili budući razvoj. Ekonomija Kosova je u velikoj meri ostala zaštićena od globalne finansijske i trenutne dužničke krize, što je uglavnom rezultat niske finansijske integrisanosti, male izvozne baze i vrlo niskog javnog duga. Od 2008. do 2011. rast realnog BDP je bio u proseku 3,9 odsto i uglavnom je bio podstaknut domaćom tražnjom i investicijama. Makroekonomska perspektiva tokom 2012. ostaje snažna bez obzira na postojeće dužničke poteškoće u nekim zemljama evrozone. Ove godine očekujemo rast BDP-a za 3,9 a naredne za 4,5 odsto. Fluktuacija cena je i dalje razlog za zabrinutost, ali je naša mogućnost za akciju prilično limitirana. Struktura ekonomije je takva da u velikoj meri zavisi od uvoza i svako kretanje cena na svetskim tržištima se direktno reflektuje na našu privredu. Srećom, krenuli smo sa veoma niskim javnim dugom, koji je nasleđen od nekadašnje Jugoslavije, tako da je on oko 8,2 odsto BDP, dok je fiskalni deficit 2,3 odsto, iako smo angažovani na velikim javnim investicijama, uglavnom za unapređenje infrastrukture. Mada ti veliki projekti vrše pritisak na javne finansije, naše su projekcije da će do 2015. nivo deficita ostati ispod tri odsto. Da bi osigurali zdrave javne finansije uz istovremeni razvoj, u saradnji sa MMF-om radimo na usvajanju zakonski obavezujućih fiskalnih propisa, koji će stupiti na snagu 2014. i po kome dug ne sme da pređe 40 odsto BDP-a. Postojeće poreske stope na prihod idu od 0-4-8 i 10 odsto, zavisno od količine prihoda, a PDV je najniži u regionu, 16 procenata. To je urađeno zato da se pomogne domaća proizvodnja i poveća konkurentnost u skladu sa regionalnim i globalnim trendovima. Od 2011. Kosovo je potpisalo stendbaj aranžman sa MMF-om, koji definiše određene kriterijume za obezbeđivanje fiskalne održivosti. Uspešno primenjujemo ovaj sporazum i nastavićemo da to činimo i u budućnosti, a usvojićemo i održivi finansijski okvir. Draginja Đurić, predsednica Izvršnog odbora Banke Inteza Senke loših plasmana Posmatrano iz današnje perspektive, može se govoriti o dva ciklusa ekonomske krize koji su uticali na funkcionisanje bankarskog sektora Srbije. I po jačini udara i po posledicama, sam početak krize se bitno razlikuje od faze u kojoj se trenutno nalazimo. Na talasu krajnje uznemirujućih vesti koje su dolazile sa američkog tržišta i bankrotstva nekih od vodećih investicionih banaka, prvi udar krize na domaći bankarski sistem imao je u velikoj meri karakter panične reakcije na dešavanja na svetskom tržištu, što se pretvorilo u svojevrsni test poverenja u domaći bankarski sistem. Tada smo govorili o krizi likvidnosti, budući da je u kratkom periodu povučen znatan depozitni potencijal iz banaka. Posledice prvog talasa krize su vrlo brzo sanirane, a poverenje u banke je očuvano, jer je bankarski sektor bio dobro pripremljen za takvu vrstu izazova. Zahvaljujući i prudencionalnim merama NBS, banke su imale adekvatne rezerve likvidnosti i visok nivo kapitala. Istovremeno, usvajanjem Bečke inicijative sprečen je značajniji odliv kapitala iz zemlje, što je dodatno pozitivno uticalo na stabilnost domaćeg tržišta. Takođe, za razliku od drugih zemalja u okruženju, srpski bankarski sistem je u tom periodu održao kreditnu aktivnost i time ublažio negativno dejstvo recesionih pritisaka na privredu. Nažalost, na globalnom nivou, posle kratkotrajnog perioda optimizma, kada se verovalo da je svetska privreda krenula putem oporavka, usledio je talas još oštrije krize, sa osnovnim žarištem u evrozoni koje predstavlja i naše gravitirajuće tržište. Ova faza krize će, po svojoj prilici, imati dublje i dalekosežnije posledice ne samo na finansijski sektor, već i na celu domaću privredu. U situaciji kada se nalazimo u zoni negativnog rasta društvenog proizvoda, kada nema bitnijeg oporavka izvoza, postoje izraženi inflacioni pritisci i znatno je usporen priliv investicija, prognoze za izglede funkcionisanja cele privrede, uključujući tu i bankarski sektor, ne mogu biti dobre. Likvidnost je zadovoljavajuća, ali, na drugoj strani, pritisak rasta loših plasmana je sve veći. Napori samo bankarskog sektora da se smanje loši krediti i da se održavanjem kreditne aktivnosti obezbedi pokretanje proizvodnih ciklusa nisu dovoljni. Potrebna nam je bolja regulativa, efikasniji sudovi, kroz odgovorniju fiskalnu politiku mora se otvoriti prostor za postepeno ublažavanje restriktivne monetarne politike, a progresivno se mora smanjiti neizvesnost kroz vidljivo poboljšanje uslova poslovanja. I na kraju, bez obzira na težinu problema sa kojima se danas susrećemo, moraju se donositi odgovorne odluke koje neće ugrožavati stabilnost bankarskog sistema.