Brisel

Za rešavanje teškog političkog nasleđa zaista je potrebna ne samo politička hrabrost, već i svest da se mora rizikovati. Veliki političar De Gol je oslobodio Francusku kolonijalnog nasleđa onako kako je njegova desničarska orijentacija najmanje nagoveštavala. U našem slučaju nije u pitanju kolonijalizam, ali nešto što je isto tako složeno treba skinuti sa dnevnog reda. Izgleda da dobri političari znaju da moraju povlačiti smele poteze. I Dačić i Tači su svesni da je za njihove nacija status kvo najgore rešenje. Kako to biva kada se važna pitanja nađu pred političarima, prate ih manji i veći usputni paradoksi. Neobično je njihovo privatno oslovljavanje sa ti (Dačićevo: „Kosovo nije ni moje ni tvoje“ ili u drugoj verziji „Kosovo je i moje i tvoje“, jer su obojica rođeni na Kosovu), a zatim tvrdnja jednog da su se rukovali, a drugog da nisu. U vestima iz Brisla kaže se da su se dvojica premijera, „po evropskim običajima“, rukovala. Zvuči mi ironično opravdavanje dvojice političara sa Balkana da to rukovanje ništa suštinski ne znači, već da je deo protokola na osnovu evropskog bontona. Bitnije bi bilo „nerukovanje“ sa nekim za čiju ruku smatraš da je okrvavljena krvlju ljudskih organa. Etimologija naziva Brisel, glavnog grada Belgije, tog centra u naše doba mnogih važnih evropskih političkih dešavanja, dosta je jednostavna. Prvi put se spominje 794. godine kao Brocela, u čijoj osnovi su flamanske reči brock, blato i sela, naselje, dakle - naselje podignuto u močvarnom kraju. U starom briselskom imenu sigurno nazirete i naziv za vrstu kupusa - prokelj ili brokoli, koja se u nekim evropskim jezicima i zove „kupus iz Brisla“ (npr. u francuskom choux de Bruxelles). Briselska politika i kuhinja oduvek pretenduju na ekskluzivnost.