Minimalni učinci

Počev od neubedljivo stilizovanog početka (prizor ljudi u skloništima tokom bombardovanja), koji je posve neprimeren realističkom prosedeu samog filma, a pri čemu ove scene prizivaju duh Andžeja Vajde koji „čita“ Mrtvi razred Tadeuša Kantora, Jelena Katarina Marija je u priličnoj meri nekoherentan film, čija je oscilatornost vidljiva i u nastavku. NJegova narativna nelinearnost i izvestan vid fragmentizacije, ne doprinose njegovoj dramaturškoj konzistentnosti. Jedan od razloga je što se film sasvim nepotrebno gubi u anegdotičnosti, koja pre ima deskriptivni i digresivni no funkcionalni karakter. Takvih primera je u filmu nemali broj: vijetnamski veteran na ulici, koji pokušava da isprosi novac, radnici na zidovima, žena koju odvlače službenici u imigracionom odeljenju... Takođe, neke njegove repeticije (učestali telefonski pozivi oca koji zove Mariju), stvaraju kontraefekat. U čisto filmskom smislu, najzanimljivija je sistemska upotreba krupnih i srednje krupnih planova, što je jedan od boljih načina da se pažnja sa samog događaja decentrira na ljudsko lice i njegove reakcije na događaj. Premda koncentrisan na životne situacije i pre svega lomove u ljudima, film ne dostiže maksimalističke emocionalne učinke. To mu istinski uspeva samo jednom: implementacijom stihova Miloša Crnjanskog, pri čemu se stvara funkcionalna ali i nezaboravna konekcija između sadašnjosti (NJujork) i prošlosti (Beograd), između sumnje i vere, pri čemu je simbolički identifikacioni marker (dom), supstituisan njegovom nostalgičarskom premisom. Sem ukoliko sekvencu u kojoj dve junakinje usred NJujorka pevaju Vidovdan, ne doživimo kao njegovu katarzičku svrhu...