Trovači u ime naroda

O tome svakako govore i njegove knjige Vesti iz kulture i Balkan – teror kulture, ali i poslednja knjiga Za njima smo išli pevajući, posvećena devedesetim godinama. U njoj pokazuje da se devedesete u popularnoj kulturi dobro drže, ali i da se, u političkom smislu, već dve decenije čuva solidan kadrovski kontinuitet. O kontinuitetu ideja, ljudi, kvazipatriotskog patosa i njegovih intelektualnih korifeja, za NIN razgovaramo sa ovim čuvenim etnologom, antropologom, osnivačem, urednikom i izdavačem Biblioteke XX vek. Oni za kojima smo išli pevajući zaista su opet tu, na vlasti. Ali sada u nešto drugačijem obliku, sa drugačijom retorikom, promena je njihova današnja ključna reč. Gde se, u stvari, skriva kontinuitet? Izgleda da tu i nema mnogo skrivanja. Ne vidim da se naša današnja vlast mnogo trudi da porekne da su joj devedesete inspiracija. A i zašto bi? Devedesete u Srbiji nisu na tako zlom glasu kao što bi neko, na primer ja, voleo da su. Prethodna vlast ih je uglavnom deklarativno osuđivala, ali je prigrlila neke od glavnih junaka devedesetih i to zajedno s njihovom kosovskom i hajdučkom retorikom. Nije novi ministar inostranih poslova, Ivan Mrkić, nego je njegov prethodnik Vuk Jeremić zapevao iz grla bijela da bi Kosovo moglo da postane član UN „samo preko mene mrtvog“. Zato se sad za Mrkića – koji radi za račun koalicije koju predvode političari stasali uz Šešelja i Miloševića - ne postavlja problem kako da napusti retoriku prethodnog demokratskog ministra nego kako da dosegne njene epske visine. Pošto se bavite simbolima recite kakav je odnos politike i retorike, da li je tačno da je retorika samo za narod, a da je politika nešto drugo? Da, reći će neko, to je ipak samo retorika. Valjda je važnije šta ti ljudi zaista misle i šta rade, koja je njihova realna politika? Meni to ne vredi govoriti, jer za mene politička retorika nije nekakvo ogledalo u kome se prava politika samo odražava, a vodi na nekom drugom mestu, nego je, po mom mišljenju, politička retorika – i sve drugo što obuhvata pojam politike simbola - mesto gde se politika vodi. Osvojiti vlast u Srbiji znači, pre svega, staviti pod svoju kontrolu proizvodnju i distribuciju slikovitog govora i rečitih slika u ime države i naroda. Zato naši političari najviše vremena provode u jurnjavi od jedne do druge svečanosti, da bi, uokvireni vojskom, sveštenstvom i narodom, rekli koje su patriotske lozinke na snazi. Naravno, sve se to može videti na dve opsesivne teme srpske politike Kosova i Evrope. Da li je u stvari taj kosovski mit izgubio stari značaj i sada se politički održava na veštačkom disanju. To pitam jer smo dizajniranom političkom retorikom brzo od „ne damo Kosovo“, stigli do „nećemo priznati Kosovo“? Kad se govori o kosovskom mitu, ja insistiram na tome da je to politički mit, da on živi od politike, da diše političkim plućima. Takav je od samog početka. Kao što je poznato, odmah posle bitke na Kosovu, kneginja Milica je angažovala patrijarha Danila III da napiše crkveni spis o njenom mužu Lazaru i njegovu smrt na Kosovu predstavi kao svesnu žrtvu za Hrista. Na osnovu toga Lazar je odmah proglašen za sveca, pa su tako regentkinja Milica i njeni sinovi stekli u to vreme vrlo jak argument u nadmetanju s drugim konkurentima za Lazarevo nasleđe. U toku prethodna dva veka kosovski mit je postao tradicionalni medijum u kome se vodi takozvana nacionalna politika. U tom idiomu progovorila je srpska politika početkom 19. veka, kosovski mit je bio osnivački mit NJegoševe Crne Gore, da bi kasnije bio uzidan u temelje kraljevine Jugoslavije. Danas se kosovski mit stavlja u službu dokazivanja evropskog identiteta Srbije, jer je navodno Srbija na Kosovu, a zatim još nekoliko puta, na isti kosovski način, ratovala, stradala i prkosila raznim silama, da bi spasla Evropu, što je ova nezahvalnica zaboravila pa nas tera od sebe, a privija na grudi one koji su joj radili o glavi. To znači da kosovski mit nema fiksiran sadržaj, nego je više „format“ u koji staju razne političke poruke. Jedina politika koja ne može da govori ovim mitskim jezikom, kojoj ovaj „format“ ne odgovora, jeste demokratska politika, jer ona se zasniva na raspravi, na deliberaciji, dok mit ide samo uz autoritarnu politiku, uz politiku koja raspravu zamenjuje svetom pričom o naciji i njenoj istoriji. Svedoci smo paradoksa da Srbiju danas u Evropu treba da vode oni koji su je iz nje izveli? Kad čujete političare koji kažu „ne treba da srljamo u Evropu“, a potom da nam je ulazak u EU prioritet, šta vam to znači? Upozorenje da ne treba srljati u Evropu takođe je tekovina prethodne vlasti, koju je današnja preuzela s neznatnim izmenama. To kažem imajući u vidu radove naših antropologa (Srđan Radović, Mioslava Malešević, Mladena Prelić), koji su poslednjih nekoliko godina istraživali kako izgleda Evropa u zvaničnom političkom diskursu i u javnom mnjenju u Srbiji. Oni su utvrdili da je odmah posle 5. oktobra 2000. promena režima bila praćena i promenom odnosa javnosti prema Evropi i prema ulasku Srbije u Evropsku uniju. Tada su naslovi u novinama bili: „Evropo, stižemo“ ili „Započeto putovanje u Evropu“. Ali, to je kratko trajalo i posle ubistva Zorana Đinđića došlo je do takozvanog „tranzicijskog umora“. Od tog vremena se uključivanje Srbije u Evropu uglavnom predstavlja kao nužna realnost, a ne kao željeni put. I od tada ne srljamo i ne žurimo tamo. Ali su oživeli stari mitovi o braći na istoku iskazani i kroz stubove na kojima počiva srpska spoljna politika? Ne samo to, od tog vremena evropska opcija se relativizuje, tako što joj se dodaju i druge, koje će je tobože upotpuniti, obogatiti. Tako se u političkoj retorici ustalila figura kumulativnog govora, onog za koji je karakteristična sveza „“: „Evropa i Rusija“, „Evropa i Kina“, „Evropa i nesvrstani“. Od tada, kad se govori o učlanjenju Srbije u Evropu kao o „našem prioritetu“, to ne znači ono što bi čovek pomislio, to jest da ta opcija ima prednost nad drugim opcijama, jer kako je u pomenutom intervjuu NIN-u objasnio Jeremićev naslednik i sledbenik, ministar Mrkić, - „i drugi naši prioriteti su u istoj ravni“. Iz tog vremena potiče i jedan retorički topos epskog porekla, koji služi tome da se ulazak u Evropu pretvori u opasno iskušenje. To je topos junačkog prkosa, koji se javlja u izrazima „ponosno u Evropu“, „u Evropu, ali dostojanstveno“, „u Evropu, ali ne bez identiteta“, „u Evropu, ali s guslama“. Tako je ulazak u Evropu postao riskantno stupanje na neprijateljsku teritoriju. Kad se već mora u neprijateljski tabor, onda, brate, dignimo glavu i pokažimo u ovom sudnjem evropskom času da smo ponosni Srbi. I ovde, u ovoj tobože proevropskoj retorici, današnji lideri Srbije nemaju potrebe da bilo šta suštinski menjaju i dodaju, dovoljan im je copy-paste onoga što su njihovi prethodnici smislili. Ako u političkom smislu imamo kontinuitet sa devedesetim, šta je sa elitom, srpskim nacionalnim institucijama SANU, udruženjem književnika... da ne zaboravimo crkvu. Kakav kontinuitet oni vuku sa devedesetim i kakav je danas njihov uticaj i značaj? Dobro pitanje. Zaista, šta je s njima? Već nekoliko godina Akademija i nekad čuvena „Francuska 7“ miruju, posustale su u borbi za „srpsku istinu“. Ali se zato SPC dobro drži i pokušava da gubitak oslonca u Akademiji i književničkim udruženjima nadoknadi saradnjom sa vojskom, sa nacionalističkim organizacijama na ekstremnoj desnici, sa navijačkim grupama. Neki akademici razočarani u SANU i književnici razočarani u UK utehu traže kod komšije Dodika, novog mecene srpske nacionalne duhovnosti. A kad je reč o srpskim nacionalnim institucijama u kulturi, interesantna je uloga Službenog glasnika. U kom smislu? To javno preduzeće zarađuje novac od posla propisanog zakonom, a to je štampanje raznih propisa, zakona, obrazaca i publikacija potrebnih državnim organima, a troši ga na svoju ruku, objavljujući raznoliku publicističku, filozofsku, sociološku, književnoistorijsku i drugu literaturu. Tu ima dosta dobrih knjiga, pa se niko ne brine što preko Službenog glasnika, i preko drugog državnog preduzeća – Zavoda za udžbenike - država, to jest partija na vlasti, ostvaruje veliki uticaj na profesore univerziteta, naučnike, književnike, prevodioce i druge proizvođače i popularizatore ideja. Za mene je Službeni glasnik interesantan i kao primer politike Demokratske stranke u kulturi, jer je na čelu Službenog glasnika funkcioner ove stranke, kao što među urednicima preovlađuju ljudi sa funkcijama u ovoj stranci ili njoj bliski. Katalog ovog izdavača pokazuje da i u oblasti kulture Demokratska stranka pokušava da balansira između srpskog nacionalizma i vrednosti na kojima se temelji ujedinjena Evropa. Hoćete da kažete da se ta ambivalencija DS dosledno sprovodila od politike do kulture? Svakako. Tu su knjige nekih doslednih boraca protiv Miloševićeve politike, kao što su Nebojša Popov i Aljoša Mimica, ali značajno mesto imaju i korifeji „srpske istine“ iz devedesetih, na čelu sa Dobricom Ćosićem. NJegove dve knjige političke publicistike, u paketu i po sniženoj ceni, čine glavnu ponuda Službenog glasnika na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu. U katalogu je i jedna knjiga Milovana Danojlića, u kojoj se Milošević opisuje kao veliki rodoljub. Ništa novo, Danojlić se zaljubio u Miloševića čim ga je video, i za pohvalu je što mu je ostao veran. Ali, ideja da se priznaju i izmire ljubavi i tuge Miloševićevih fanova i njegovih oponenata kod ovih drugih se nije primila, pa je i zbog toga stranka koja je takvo izmirenje ponudila izgubila vlast. Uskoro ćemo videti da li će u tom pogledu nova nacionalistička vlada kopirati prethodnu, i voditi kulturnu politiku pod devizom „i Kosovo i Evropa“, odnosno „i Milošević i Đinđić“? Nema reči koja je više rabljena u srpskoj jeziku od reči patriotizam. Šta je njegov sadržaj danas? Kad pričamo o patriotizmu, ja se trudim da smisao patriotizma svedem na ono što on u osnovi znači, a to je ubijanje ili pogibija za otadžbinu. Takve stvari se događaju u ratu i ja ne ulazim u raspravu da li otadžbina zaslužuje da ljudi ubijaju ili ginu za nju, nego samo hoću da se zna da patriotizma bez toga nema, da se on, kako sam u jednom tekstu napisao, „hrani ljudskim mesom“. Zalažem se da se afirmišu vrednosti koje su nam u miru potrebnije od patriotizma, a to su društvena odgovornost, solidarnost, tolerancija i ljudskost. To su vrednosti prosvećene Evrope, tako da naše opredeljenje za takozvani evropski put podrazumeva da ove vrednosti smatramo svojima. Rusija ne ide tim putem, ona ima svoj sistem vrednosti, „svoje vrednosne kodove“, kako se nedavno izrazio Putin. A na prvom mestu tog sistema je ruski patriotizam, koji Putin shvata kao borbu protiv nametanja zapadnoevropskog sistema vrednosti. Ovih dana sam pročitao vest da je Putin osnovao Upravu za patriotsko vaspitanje i objavio predsednički ukaz pod naslovom „O sprovođenju državne politike u oblasti patriotskog vaspitanja“. Eto lektire za našeg novog ministra kulture, koji se već izjasnio za politiku koja afirmiše patriotsku funkciju kulture. Peti sajam biblioteke Prošle godine Biblioteka XX vek čiji ste osnivač i urednik proslavila je 40 godina i 200 naslova. Šta ste nam spremili za ovaj sajam? Od pre pet godina Biblioteka XX vek organizuje sopstveni jednodnevni sajam, jer se pokazalo da je to za nas jeftiniji i efikasniji oblik promocije novih izdanja od učešća na velikom beogradskom sajmu. Zvuči kao paradoks, ali se pokazalo da je Biblioteka XX vek vidljivija u javnosti od kada ne učestvuje na velikom sajmu. I ove godine bilo je nekoliko stotina ljudi koji su došli da vide nove knjige, njihove pisce i da okušaju sreću u tradicionalnoj tomboli, čiji su zgodici knjige. Ove godine sajam je otvorila jedna izuzetna žena, Vesna Tešović, direktorka Narodne biblioteke u Boru, a predstavljeno je šest novih knjiga: „Portret jednog jezika“ Ranka Bugarskog, knjiga kolumni zagrebačkog književnika i novinara Zdravka Zime „Adam i Eva u raju“, studija o nacionalizmu devedesetih u Srbiji antropologa Marka Živkovića pod naslovom „Srpski sanovnik“, zbirka eseja nemačkog etnologa Klausa Rota „Od socijalizma do Evropske unije“, „Istorija antropologije“ belgijskog antropologa Robera Deliježa i knjiga pod intrigantnim naslovom „Nebeska Jugoslavija“, čiji su autori hrvatski istoričar Vjekoslav Perica i slovenački antropolog Mitja Velikonja. Neizlečivo prosrpski Kažete da se kontinuitet devedesetih najbolje može pratiti kroz retoriku? Jezik je, dakle, otkrivalica. Dajte neki primer. Evo, već pomenuti ministar Mrkić. Ta njegova muka vidljiva je u intervjuu koji je nedavno dao vašem listu. Morao je da pokaže da on nije samo profesionalni diplomata, kako je predstavljen javnosti, nego pre svega srpski patriota, da on svoje emocije neće i ne može da sakrije, kao što to nije mogao ni njegov prethodnik. U odgovoru na pitanje šta misli o srpskoj javnosti, podeljenoj na proruski i prozapadno orijentisan deo, Mrkić je iskoristio retoričku fintu koju su u novije vreme rabili i Tadić i Dačić, izjavljujući da oni nisu orijentisani ni ovamo ni onamo nego da su oni, brate, prosrpski orijentisani političari. Ali novi profi ministar će tome dodati još jednu figuricu, tako da u celini ta njegova rečenica glasi. „Ubeđen sam da u Srbiji ima daleko najviše onih koji su prosrpski orijentisani – i to neizlečivo.“ Neizlečivo!? Omaklo mu se? Taman posla, to je poenta ove njegove izjave. Tako smo, posle jednog ministra inostranih dela na rečima spremnog da pogine, dobili jednog neizlečivog od rodoljubne deklamacije. Obojica pokazuju da je morbidna patriotska retorika i dalje važan deo političkog jezika u Srbiji, odnosno da je, kad govorimo o kontinuitetu današnje politike sa politikom devedesetih, taj kontinuitet najjasnije vidljiv upravo u ovoj retorici.