Trijumf autocenzure

Verovanje da su samo u postkomunističkim zemljama mediji instruisani, kontrolisani i neslobodni, te ih stoga treba neprekidno preispitivati, palo je u vodu nakon što je ispalo da je čak i Bi-Bi-Si, bastion slobodnog novinarstva, godinama prikrivao pedofilska i druga nedela svoje zvezde DŽimija Sevila. Potvrdilo se, malo puta pomenuto, da novinari ne moraju da idu u komitet po mišljenje da bi se grešili o etički kodeks nezavisne profesije. NJih mogu suptilnijim metodama da pritiskaju oglašivači, interesne, pa i kriminogene grupe i drugi centri moći i novca koji su u trci i za tu, medijsku moć, odavno pretekli politiku i partije. Pa ipak, pritisci na medije ili njihova sloboda i dalje se zvanično mere skalama koje se pre svega odnose na uticaje iz pravca vlade, odnosno politike. A na dnu tih skala ostaju bivše komunističke zemlje, u kojima političke elite još nisu do kraja naučile te suptilne metode distanciranja od direktnog uticaja. Iako se zna da su i vlasnici marketinških agencija preko kojih se prodaje oglasni prostor u medijima, kao i svi drugi vlasnički oblici u Srbiji, u čvrstoj sprezi sa politikom. GUŠENJE Gruzijski skandal u vezi sa mučenjem zatvorenika, koje je prikazano na tamošnjoj, u to vreme opoziocionoj televiziji TV-9 i premda je izazvao ostavke dva resorna ministra, pretvorio se u političku dramu o gušenju sloboda medija, što se na teret prebacivalo celom vrhu države sa Mihailom Sakašvilijem na čelu.  Predstavnici ove televizije, čiji je vlasnik porodica Bidzina Ivanišvilija, pobednika na oktobarskim parlamentarnim izborima u toj zemlji, žalili su se na nemogućnost dobijanja analogne frekvencije, pretnje i čak otmice od predstavnika vlasti. Organizacija „Reporteri bez granica“ utvrdila je da je Gruzija, prema slobodi izveštavanja, na 104. od 179 mesta i to ne zato što su svi drugi sem državnih medija pod pritiskom vlasti, nego zato što je vlasništvo u svim tamošnjim medijima u rukama vlade ili opozicije. I priča o mučenju u zatvorima, lansirana u finišu izborne kampanje, veruje se da je Sakašvilijevom Ujedinjenom nacionalnom pokretu skinula nekoliko procenata. Osim na situaciju u Gruziji, „Reporteri bez granica“ upozoravaju i na opasnost iranskog nacionalnog internet-projekta, koji je lansirala vlada, odnosno njen Komitet za cenzuru,  u svim državnim institucijama i koji treba da predstavlja početak  prekidanja veza Irana sa globalnom mrežom. Takozvani „Halal-internet“ nastao je kao reakcija na američki antiislamski film i podrazumeva blokiranje pristupa Guglu, DŽimejlu i tako redom. U Evropi su ovakvi radikalni primeri otvorenog pritiska na medijske slobode sve manje viđeni, ali to ne znači da su u novom milenijumu mediji sve slobodniji. Nedavni primer napada na novinara Vladimira Mitrića iz Loznice, pre je izuzetak nego pravilo. Fizički napadi na novinare ređi su nego pre, ali da model „nasilnog“ odnosa prema novinarima nije promenjen govori podatak da je Mitrić već bio žrtva napada i da nije dobio odgovarajuću zaštitu države. Novinarka Jelena Spasić živi sa optužnicom zato što je objavila informacije o nacionalnoj pripremljenosti zemlje na odbranu, ali njen slučaj je uputstvo novinarima kako da ostanu bez radnog mesta i nepoželjni za saradnju. Suštinski, odnos prema novinarima u Srbiji se ne menja sa smenom vlasti. Javnost još ne veruje u ozbiljnost namere novih vlasti da razjasne ubistva troje novinara - Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. U skladu sa predizbornim obećanjem, istina, osnovana je nezavisna komisija koja treba da se bavi rešavanjem ovih ubistava, ali taj prvi korak ne znači da je borba za medijsku nadmoć završena. Slučaj „Politika“ nije pokazao samo kako se formira i prikriva vlasništvo nad medijima, nego i preveliku nepromenjenu zainteresovanost da i mediji budu deo partijskog plena, koji će se deliti među pobednicima. PRITISCI Po Fridom hausu, Srbija trenutno deli od 75. do 77. mesta po stepenu medijskih sloboda, što i nije neki plasman, a druga istraživanja pokazuju da je u stvari izuzetno loš. Od 27 kriterijuma kojima Savet Evrope meri slobodu izražavanja, u Srbiji su ostvariva tek četiri, pokazalo je nedavno istraživanje „Medijske slobode Srbije u evropskom ogledalu“. Prema istom istraživanju, čak tri četvrtine novinara potvrđuje da su medijske slobode ugrožene, a samo dva odsto urednika tvrdi da je sloboda izražavanja u potpunosti ostvarivana. Ekonomska zavisnost medija od oglašivača vodeći je razlog autocenzure koja je, barem u Srbiji, uspešno zamenila komitetsku cenzuru. Prema rezultatima monitoringa medija u predizbornoj kampanji Fondacije „Konrad Adenauer“, 80 odsto izveštaja o izborima na radiju i televiziji pozitivno je tretiralo stranke i njihove lidere, u trećini slučajeva stav je bio neutralan, a važne teme gotovo da nisu pokretane u medijima uopšte.  Istraživači tog monitoringa, u aprilu i maju 2012. godine, složili su se da je „autocenzura apsolutni pobednik minulih izbora“. S tim u vezi nije beznačajan podatak da su sve televizijske kuće, sa izuzetkom Pinka, 2011. godinu završile sa gubicima. I godišnji „indeks održivosti medija“, organizacije Ajreks, pokazao je da poslednjih godinu dana mediji u Srbiji rade u istim uslovima kao 2000. godine. Uzlazni period posle 2000. godine  trajao je naredne tri, nakon čega je usledila dvogodišnja stagnacija pa i pogoršanje stanja u medijima narednih šest godina. I to u pogledu slobode govora, profesionalnog novinarstva, a prema uslovima poslovanja Srbija je na istom nivou kao pre 11 godina. Prevelika zainteresovanost politike da medijski prostor bude neuređen i posledični preslab otpor novinara političkim pritiscima, koji se sofisticirano, ali oštro provlače kroz taj haos, glavni su razlozi ograničene slobode izražavanja, straha i autocenzure. Ali u vreme propadanja čak i najuglednijih listova, nepoverenje čitalaca, može se vratiti kao bumerang i na sam poslovni bilans. Tako bi autocenzura „pojela sebe iznutra“. U narednom broju Makaze za nepodobne