Liberal čvrste ruke

Čedomir Jovanović je dugo bio omiljena tema za vatrene političke rasprave na porodičnim, prijateljskim okupljanjima. No, potpisnik ovih redova je bio prisutan kada se jednom ta žučna i veoma glasna rasprava iznenada pretvorila u opšti konsenzus. Oba pola slavskog i političkog stola složila su se da samo on može da se sretne i napravi dogovor sa Hašimom Tačijem i završi kosovsku dramu.

Istini za volju, patriotski i konzervativni deo je tu tvrdnju iznosio sa nekom mešavinom ogorčenja i prezira, dok su reformisti to potvrđivali sa izrazima divljenja mladom čoveku koji ima hrabrosti da se suoči sa tim nacionalnim mitovima, o koje se, valjda, saplićemo na svakom koraku.

Kada se Ivica Dačić sreo sa Tačijem, a i opet će, desničarski deo Srbije bi mogao lako da kaže kako čitav projekat LDP više nema razloga za postojanje, dok bi prijatelji stranke mogli da se zapitaju po čemu se LDP razlikuje od drugih stranaka i šta bi to Čedomir Jovanović imao hrabrosti da učini a drugi lideri ne bi smeli. Takvo pitanje ima smisla jer je stvaranje LDP-a svojevremeno bio odraz kolektivne frustracije druge Srbije jer nema 6. oktobra ili radikalnog raskida sa prošlošću.

Kada je ista stranka odlučila da raskine sa sopstvenom prošlošću i uđe u koaliciju sa SPS-om u Beogradu, taj čin se još nekako objašnjavao da je prestonica ovom koalicijom izbavljena od većeg političkog zla, ali je stranka nastavila da se davi između velikih ideja i sitnih interesa. Kada su liberali u Skupštini počeli da podržavaju antievropske i antidemokratske predloge, poput zakona o informisanju ili reforme pravosuđa, ta stranka se nekako oslobodila od svoje suštine i počela da liči na nekakvu grupu revolucionara sa stalnom potrebom da se nakači na nečiji budžet. Stranka je svojevremeno prva napala glavnog srpskog kapitalistu, što joj je donelo ozbiljan kapital među biračima, ali su te optužbe iznenada prekrili ruzmarin, snegovi, šaš i poneki aranžman.

Kada je ugledni član i dramski pisac Nenad Prokić postavio pitanje odgovornosti lidera i izrazio sumnju da je stranka na putu ka nestajanju, to otvoreno pismo opisano je kao reakcija umetnika koji je ostao bez mandata. Novinarima je dodatno objašnjeno i da je Prokić doveo u LDP čuvenog liberala Kapičića, a sva je prilika da ga nije mogao sresti na premijeri Metastabilnog grala. Nedugo potom stranku su, uz obrazloženje da joj nedostaje demokratičnost, napustili potpredsednik Nebojša Ranđelović, poslanica Sanja Jeftić i četiri odbornika iz Niša.

Tako je stranka koja je imala prosvetiteljske ambicije u društvu i nosila baklju turboevropskih vrednosti u Srbiji postala prva asocijacija za liberale čvrstih ruku, kojih ima u svakoj partiji u Srbiji, ali se nekako najbolje primaju u LDP. Baš kao što je ista stranka postala neka vrsta kišobrana za velike analitičare koji bi život dali za zakone tržišta, pod uslovom da nikad ne zavise od njih. To, mećutim, ne znači da bi LDP trebalo da se menja, jer je Čedomir Jovanović, ipak, po nekim mišljenjima, ono najbolje što ta stranka ima. Kažu i da možda nije bilo tako kada je stranka nastajala, ali da sada jeste.