Suština trpljenja

Napravio je predstavu koja je premijernu publiku u beogradskom Bitef teatru duboko uzbudila. Karte za sledeća izvođenja su rasprodate. U toj priči koja se zove Izopačeni, junaci su homoseksualci koji stradaju tokom Drugog svetskog rata u Berlinu. Igraju ih Radovan Vujović, Branko Cvejić, Alban Ukaj, Boris Ler, Strahinja Lacković, Miloš Isailović i Draško Adžić.

Ko je Andrej Nosov, koji potpisuje postavku Izopačenih kao svoje prvo rediteljsko delo?

Rođen je 1983. godine u Prokuplju, radio je kao novinar, izveštač sa suđenja, u Danasu, studirao je novinarstvo na FPN, jednu godinu je studirao glumu u klasi Nebojše Bradića, da bi na kraju shvatio kako želi da bude reditelj. I danas je na trećoj godini režije na FDU u Beogradu u klasi prof. Ivane Vujić.

Osnovao je Inicijativu mladih za ljudska prava, koja je postala velika regionalna organizacija, napravio je fondaciju Hartefakt. Do sada je sa njom pobrao velike uspehe, a najveći su prošlogodišnja apsolutna pobeda na Sterijinom pozorju sa predstavom iz Hartefaktove produkcije, kao i učešće na Bijenalu evropske drame u Visbadenu, te preko 50 igranja predstava koje su koproducirali sa Bitef teatrom.

Sve što je postigao, uradio je sam. Uz podršku prijatelja, kolega i saradnika. Nema leđa, kako se to obično kaže - njegova mama živi u mestu pored Niša, radi kao pedagog u Centru za socijalni rad, piše pesme, tata je građevinski preduzimač u Prokuplju. Obišao je dobar deo sveta, ali nije želeo da ode iz Beograda, iako ga doživljava ne kao palanku, već kao sokak iz komada Bore Stankovića: Problem je u tome što nismo spremni da damo šansu, da vidimo i prepoznamo to novo, drugačije, da ga podržimo. Ovaj grad bi trebalo da se meri po broju galerija i kulturnih centara, a ne samo po splavovima. Moramo da čuvamo naše dobre ljude.

Ja verujem u promene. Mislim da je najteže priznati grešku, zabludu. Znam da je mojim roditeljima veoma teško da priznaju da su verovali RTS-u devedesetih. Kod nas ima mnogo ljudi sa krvavim rukama od kojih se, nažalost, neki vraćaju na neke pozicije. Ja sam tokom proteklih deset godina imao samo jednu ideju, da pomognem sebi i drugim mladim ljudima da razumemo našu blisku prošlost.

Zbog čega vam je to toliko važno?

Zato što sam gotovo u dnevnoj panici da ću za 30 godina sa nekim razgovarati o tome kako da zaustavimo rat. Jer, naša istorija govori da svako malo neka generacija strada u ratu. Ja ne bih voleo da se moja deca, ni deca koja dolaze posle mene, bave ovim temama. Voleo bih da se oni bave globalnim temama, a ne činjenicom da još uvek postoji 15.000 nestalih ljudi sa prostora bivše Jugoslavije.

Zbog čega ste za svoju prvu režiju uzeli tekst Martina Šermana koji govori o stradanju homoseksualaca?

Ovaj pisac kaže: homoseksualci su izopačeni geniji, izopačeni sveci, mogu da budu mediokriteti, mogu da budu i nacisti, mogu da budu šta god poželiš. Homoseksualci su obični ljudi, kao i svi drugi. I trpe nasilje, kojeg ima u izobilju u našem društvu. To je suština.

U čemu je danas značaj tog teksta, koji je napisan početkom sedamdesetih godina prošlog veka?

Većina može to da posmatra kao političko pitanje, a mene je zanimalo ono intimno. Kada čitate, recimo šta su govorili Hitler i druge nacističke vođe o homoseksualcima, dovoljno je samo da sklonite imena i vidite kako 60 godina kasnije ostaje ista argumentacija kojom se služe u našem društvu koje želi da ima antifašističko nasleđe. Međutim, mene nije primarno zanimao taj politički kontekst, želeo sam da se bavim intimom tih ljudi. Šta znači biti homoseksualac u logoru. To nije samo logor u koji su neki nacisti odvodili ljude. Na individualnom nivou, to je stanje skučenosti koje je i danas slično onome od pre šest decenija. Vi morate svakog dana sa svojim partnerom da se krijete u nekoj sobi, ne smete na kućnom savetu da kažete komšijama sa kime vi to živite. Samoća homoseksualaca danas je najbolnija stvar, jer u našem u društvu nemate ni minimum solidarnosti.

Mislite li da je to nesolidarnost samo kad je reč o homoseksualcima?

Ne, naravno. Ne znam da li je ovo društvo nekada imalo solidarnosti prema slabima, prema manjinama. Kažu da je imalo. Mi nemamo solidarnosti ni kada su u pitanju stari ljudi, na primer, mi ne umemo da pokažemo podršku drugima i drugačijima, a da to nije iznuđeno.

Koliko vam je bilo teško da u glumcima koji nisu homoseksualci izazovete tu snažnu emociju koja boji vašu predstavu?

To je bio moj glavni zadatak, bez obzira na privatne afinitete. Ja sam morao da doprem do glumaca i plesača i do njihovog senzibiliteta. Čitali smo dosta, razgovarali sa gej aktivistima i žrtvama nasilja, odlazili u noćne klubove, radili smo sve kako bismo što bolje razumeli ljude o kojima pričamo, da ne bismo igrali stereotip. Zadovoljan sam kako je čitava ekipa radila i razumela ideju da se zapitamo zašto neko danas, pored nas, mora da živi u četiri zida. Mi smo zapravo kao ekipa otkrivali različite slojeve i gradili ovu predstavu.

Zbog čega ste promenili kraj komada?

Na kraju Šermanove drame glavni junak Maks izvršava samoubistvo. Ja sam sa Radovanom Vujovićem i Albanom Ukajem dugo razgovarao o tome i tri dana pred premijeru smo promenili kraj. Ne zato što pobeđuje ljubav, jer je veliko pitanje da li ljubav ikada pobeđuje. Pobeda u ovoj predstavi je mogućnost dvojice ljudi da ostvare bliskost svemu uprkos. Takav kraj je bio moj, odnosno naš izbor.

U delu kulturne javnosti slovite za veoma moćnog čoveka?

Ako ja imam moć, a imam je, ona počiva na mojoj ideji i na mojoj spremnosti da idem do kraja u realizaciji onoga što sam zamislio, sam ili sa svojim kolegama. U vremenu kada je umetnicima teško da realizuju ono što žele, kada su pozorišta u krizi, naša fondacija Hartefakt verovatno deluje kao neka bogata kokoška koja snosi zlatna jaja. Mi to uopšte nismo, i za svaki projekat i za sve što radimo, mi se debelo pomučimo da nabavimo novac. Ideje su najvažnije, za njih dobijamo podršku. Iz svog prethodnog rada imam mogućnosti kontakta sa nekoliko prijateljskih fondacija koje podržavaju Hartefakt fond. Svi projekti koje smo dobili su javni i sve što radimo je do kraja transparentno. A ako je moja moć u mojoj sposobnosti, ja sam na nju ponosan. Ja ne kukam, ne pristajem na to da mi slavska, ili bilo koja druga čaršija određuje aršine. Mislim da je važno da se zapitamo jesmo li odgovorni ljudi. A nismo. Ne možete da vodite jednu kuću u koju su generacije ulagale, a da nemate odgovornost. Ne možete da budete zaposleni ni u prodavnici, a ne u pozorištu, a da godinama ne dolazite na posao. Odgovornost je nešto što smo zaboravili, ili nikada nismo naučili.

Nasilje

Koliko ste svesni činjenice da ova tema danas, u Srbiji, izaziva neprijatno ponašanje mnogih. Recimo onih koji se zovu Dveri, na primer?

Mi smo pravili predstavu za ljude koji hoće da razgovaraju, da na najiskreniji način ispričamo jednu intimnu priču grupe potlačenih ljudi. Radili smo predstavu za one kojima će to značiti. Nadam se da predstava neće izazvati nikakvu vrstu nasilja, jer se mi upravo borimo protiv nasilja. Uoči premijere su me pitali da li treba da obavestimo policiju, ali ja sam bio protiv. Ako predstava sa tom temom danas ne može na miru da se odigra u Beogradu, džaba vam kordon policajaca koji će da vas štiti. Bolje bi bilo nemati premijeru nego je igrati na taj način.