Kuće, sećanja

Podstrek za ovakvu upitanost daje izložba novih slika okorelog tradicionaliste Momčila Antonovića u zemunskoj Galeriji 107, sa nazivom Kuće koje čuvaju uspomene. Ukazuje li dobra posećenost te izložbe na žalosnu anahroničnost prohteva i ukusa naše publike, ili upozorava da njene afinitete i sudove ne treba olako potcenjivati?

Antonović nije slučajna žrtva takve dileme. On već četiri decenije istrajava na pravcu linije kontinuiteta neoekspresionističke tendencije u našem slikarstvu, začete u ateljeu njegovog učitelja, Nedeljka Gvozdenovića. Rezultati pomenute ankete očito mu daju satisfakciju. Naši ljudi i danas vole njegove pejzaže sa nakrivljenim kućama čije fasade ,,kriju uspomene. Jer, kanda, kuća za čoveka nije samo objekat, već i dom, utočište u središtu životnog prostora. U njoj je realna ne samo vidljiva vanjština već i sva njome skrivena sećanja. Tako je, pa ma šta na to rekli posmatrači sa svešću otrežnjenom prozaičnošću objektivne zbilje. Šta zapravo verifikuje realnost Antonovićeve slike sveta? Ima li smisla takvo pitanje ako on, kako se čini, veruje u ono što reče Lesing: umetnost nije drugo do laž koja nam se sviđa!

Oponenti hibernacije estetskog sentimentalizma u stvaralaštvu tradicijske geneze poput ovog, Antovićevog, mogu da se pitaju dokle će publika u galerijama da upada u pomenutu Lesingovu klopku. Ta, zar ona još uvek ne shvata ozbiljno da se u umetnosti poslednjih decenija desila ,,radikalna promena paradigme koja je promenila samo značenje njenog pojma? Na naše kuće, bile one objekti ili naši domovi, ne može se više gledati kroz prozor Gvozdenovićevog ateljea!... Možda bi na ovakav povik mogao da uzvrati neki antropolog podsećanjem da se umetnost menja baš kao čovek, kao kuća - ostaje uvek sebi slična.