Rasizam na žaru

Ko kaže da je pisana reč izgubila na snazi? Sudeći po odjeku na koji je naišla skorašnja kolumna nesumnjivo talentovanog glumca, scenariste i režisera Nikole Pejakovića, objavljena u banjalučkom Glasu Srpske, tekstovi u štampi (i, neizostavno, na internetu) još - barem s vremena na vreme - imaju moć da isprovociraju čitav spektar snažnih reakcija, od onih utemeljenih prvenstveno na kontraargumentima do onih nabijenih emocijama, uz sve moguće podvarijante.

Nevolja s Pejakovićevim tekstom je, međutim, što, jednom kad shvatite na šta se zapravo odnosi njegov naslov Miješano meso - koji, kako idete dalje kroz tekst, počinje da zvuči sve odvratnije - u čitaocu prvo izaziva nevericu, pa šok, pa gnev; dakle, tip reakcija koje autor nekog pisanog uratka, bio medijski profesionalac ili kolumnista pripravnik, u principu ne želi da izazove, izuzev ako u takvoj provokaciji ne nalazi neko perverzno zadovoljstvo. A kolumna o kojoj je reč je svakako primer jednog osobenog tipa perverznog načina razmišljanja.

U čemu je, dakle, Pejakovićev problem - o kome je, kako priznaje, mukom nateran morao da na lakat progovori u svojoj kolumni? On je, kao bosanski Srbin - za ovu priču očigledno bitna okolnost - retroaktivno zgađen nad fenomenom mešovitih brakova na prostoru bivše Jugoslavije (a posebno u Bosni), za koje smatra da su (bili) siguran put ka gubitku nacionalnog i verskog identiteta supružnika: potencijalno oba, a onog srpskog porekla svakako i neizbežno. I ne samo to, nego još otkriva da je raširenost mešovitih brakova u SFRJ direktna posledica uplitanja komunističkog režima u privatne živote radnih ljudi i građana, s ciljem da se na silu u nekoj vrsti jugo melting-pota, istope sve nacije i narodi i napravi jedna - jugoslovenska nacija, ateistička, bazirana na učenjima Marksa, Engelsa, Staljina i domaćih šalabajzera. Ovo već predstavlja ozbiljno otkriće: muškinje i ženskinje određenog uzrasta je za vreme trule druge Jugoslavije one stvari sa pripadnicima drugih etničkih grupa radilo ne samo zbog podivljalih hormona, nagonske potrebe ili puke zaljubljenosti, nego i zato što ih je partija podsticala na tu vrstu mešanja. Što u Pejakovićevoj interpretaciji onda navodni angažman Titovog režima na mešanju naroda radi stvaranja nove, jugoslovenske nacije izjednačava s nacističkim eugeničkim projektom stvaranja čiste arijevske rase.

Što bi rekli Amerikanci kad ne znaju šta da kažu: vau.
Ima u tekstu još dosta delova koje bi trebalo citirati da bi se u punoj meri shvatilo koliko je Pejaković daleko otišao, ali nema ni smisla ni svrhe; kome je do toga tekst će lako naći na internetu, gde će - na autorovu sramotu - zauvek ostati, iako je sa sajta Glasa brzo uklonjen. Svestan je toga i on, pošto se javno izvinio kada je shvatio (a mogao je i da pročita, pošto su mu širom eks-jugoslovenskog prostora mnogi ubitačno otpisali) da je svojim tekstom povredio mnogo ljudi, i to ne samo one iz mešovitih brakova. Pravi problem je, naravno, u nečemu drugom: što je uopšte postalo moguće da se danas i ovde na ovakav način (ne) razmišlja i govori. A postalo je ne samo moguće, već i široko rasprostranjeno, i od mnogih s odobravanjem prihvaćeno. Lako ćemo za Pejakovića: čovek je umetnik, osetljiva duša, po definiciji sklona preispitivanju i sumnjama.
Šta ćemo s ostalima?