19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Slučajni strani putnici, ako takvi uopšte stižu na Jarinje, u ponedeljak su se verovatno pitali da li je moguće da je Srbija toliko bedna da obične putarske radove prate buljuci televizijskih ekipa. Bageri, rovokopači, valjci, radnici čiji drečavi kombinezoni razbijaju mutan dan, i poneki hladnoćom pogureni saobraćajni policajac, to je sve što je 3. decembra mogao otkriti prvi pogled na Jarinje. Da se na Balkanu opet dešava nekakva istorija, neobavešteni stranac je mogao da sazna samo ako izvadi foto-aparat.
Nemoj da snimaš! Rekoh, nemoj da snimaš, radiće kamenje! Meni će sutra da pale kuću, neće tebi!, vikao je na foto-reportera NIN-a čovek u narandžastom radnom odelu.
Narandžastog su kolege brzo smirile, ali crvene lampice nisu mogli da mu ugase. Kuće su ovde gorele i zbog manjih ogrešenja o srpstvo nego što je učešće domaćina u gradnji državne granice između Srbije i Kosova.
Nesrećni radnik je znao da sledeću očiglednost ne može da pokrije ni najmaštovitija politička retorika: ako na nekom parčetu asfalta postoji linija pred kojom se vozač mora zaustaviti, makar bila iscrtana farbom, i ako na toj liniji, ili ispred nje, ili iza nje, odvojeno ili zajedno, bez nadzora ili pod njim, stojeći, čučeći, ili dubeći na glavi, papire proverava dvoje carinika u različitim uniformama, ta je linija državna granica, pa makar pred njom masnim crvenim slovima na bilbordu pisalo: ovo nije državna granica. I tu očiglednost ne mogu da promaše ni Srbi sa severa Kosova. Zato je sigurno da je urednim kamarama balvana, koji povremeno privuku pogled na putu od Jarinja ka Kosovskoj Mitrovici, ogrev tek rezervna namena.
Barikade, šta ćemo drugo. Ako barikade ne uspeju, onda iseljenje. Možemo da se bijemo protiv Kfora, ne možemo protiv naših. Ne mogu da se bijem protiv tebe. A da živim u albanskoj državi, neću. Ako krene pedeset porodica, povući će i ostale, priča Mirko, čovek sa pedesetak godina životnog i mitrovičkog staža, na trgu Šumadija, glavnom okupljalištu Kosovske Mitrovice.
BELFAST
Kosovska Mitrovica, severna Mitrovica, kako god je zvali, bizarno je zanimljiv grad. Neke njene gradske ose kraće su od kilometra, ali spakovale su više mogućih reportaža nego stanovnika. Potonjih je oko 15.000, a njihovo mesto stanovanja trenutno izgleda kao da im ga je u okviru neke donacije poslala Severna Irska. Grafitirana svuda gde je auto-lak mogao da dobaci, od trotoara do krovova išarana borbenim pokličima i muralima, Kosovska Mitrovica je sestra bliznakinja Belfasta iz sedamdesetih. Trgom Šumadija dominiraju natpisi srbski grad i odavde nema nazad. No, mnoge šare delo su gostiju, što se najbolje vidi na severnom prilazu glavnom mostu preko Ibra, gde se potpisalo manje-više sve ekstremno desno što postoji u Srbiji. Kandelabar pred barikadom od zemlje, betona i metala, postavljenom na prilazu mostu prošle godine, služi srpskim navijačkim grupama da ostavljaju posetnice. Tu su nalepnice nekoliko grupa grobara, voždovačkih invalida, i jedno iznenađenje obeležje varvara, navijača podgoričke Budućnosti. A kada već govorimo o varvarskoj omladini, treba poslušati i Veljka, tridesetogodišnjaka.
Za ovdašnje klince, devedesete su mala deca. Gomila im se negativna energija, i ne daj bože da negde bude puštena. Šta oni imaju? Jel imaju pozorište? Jel imaju bioskop? Brinu jedino o tome da li ima vode i struje. Naravno da jedva čekaju da se pobiju sa nekim.
Pored ibarskog mosta, najpoznatiji ring Kosovske Mitrovice, danju gotovo idilično miran, a noću često bez sudije koji bi uspostavio kakva-takva pravila tuče, sigurno je Bošnjačka mahala. Niz ulicu koja vodi u nju, srpske i ruske zastave odjednom se preobražavaju u albanske i američke. Vanredan primer uspelosti kosovskog multietničkog društva daju turski vojnik Kfora, dvojica Albanaca i Srbin, u žustrom ali učtivom razgovoru. Biznis ni ovde ne poznaje nacionalnost, barem ne dok ima dnevnog svetla. Neke ulice mahale zaista su mahalske, i nad uličnim jezerima nadvijaju se napušteni, urušeni ili u vazduh dignuti kućerci prekvalifikovani u privremene deponije. Ovde ni OVK grafiti nisu retkost, a na zidu jednog izgorelog doma sudaraju se natpisi Kosovo je Srbija i perionica 50 metara. Tik iza njega blista zgrada Telekoma Srbija, sveža kao upravo okupana, i diči se svojom veselocrvenom fasadom i tamnoplavim staklima. Kontrast za koji u srećnijim gradovima nekada treba prepešačiti kilometre. Konfuzija, poput one u glavama Srba sa severa Kosova.
Doskora nam je politika, ona nezvanična, barem bila poznata: protivimo se svemu, svim kosovskim i međunarodnim institucijama, na barikade ide i ko neće, pod pretnjom otkaza, na primer, a sada Zbunjeni smo. Rođen sam u Beogradu, oženio se ovde, i sada treba da se pitam sa kojim ću dokumentima da idem preko granice, priča Čarli, pod izabranim pseudonimom.
SAGOREVANJE
Čarli je pripadnik one ogromne većine severnih Mitrovčana. Ne Srba, već nezaposlenih. Imao je priliku da to ne bude. Zašto je nije prihvatio? Zato što onaj ko u Kosovskoj Mitrovici pomene problem paljenja automobila, gotovo nikada ne misli na karburatore i slično.
Imao sam priliku da radim u jednoj kosovskoj instituciji. Stabilan posao, koliko to može da bude, uzimajući u obzir da Albanac ne može da me voli. Ali onda bi me ovde svi mrzeli. Šta misliš, jel automobili gore da bi se zagrejale ulice?
O tome da nespontano sagorevanje automobila na severu Mitrovice ume da bude veći saobraćajni problem od mračnih ulica i nedostatka saobraćajaca, svedoče i reči Maje, dvadesetpetogodišnjakinje zaposlene u jednoj međunarodnoj nevladinoj organizaciji.
Ne bavim se nikakvim političkim pitanjima, već ekonomskim i socijalnim. Pa, opet, sreća je što nemam auto da mi ga zapale.
A broj socijalnih pitanja koje ona nepostojeća granica na Jarinju otvara u Kosovskoj Mitrovici ne da se pokriti jednim tekstom.
Sijaset ljudi ima porodice u Raškoj, a radi, recimo u Leposaviću. Plate su im po 300 evra. Kako će oni da žive ako svaki prelazak granice budu plaćali trideset ili četrdeset evra, pita se Maja.
Gde ekonomija ne raste, bujaju grafiti, pa im se vraćamo, jer čak i kada su im poruke ubilačke, na neki perverzan način uveseljavaju turobnu mitrovičku atmosferu. Srbstvo nema alternativu, zapisali su verovatno neki Naši. Pismenost očigledno ima. Protivljenje kosovskim i međunarodnim institucijama, o kome je pričao Čarli, auto-lakom je objašnjeno do poslednjeg detalja od EULEKS mora da ode do nećemo KS tablice. Iznad naselja Tri solitera, poput Bošnjačke mahale mešovitog, i isto tako zloglasnog, ovenčan porukama german pigs, nazi USA i srodnima, skrio se natpis Miljana, volim te. Da čovek od srca izljubi autora, ništa drugo. Mitrovički zidovi podnose i elaborirane političke poruke zabranite DS, i oni su kriminalna organizacija jedan je od njih.
VARVARI
No, ovaj poslednji navodi na pogrešan zaključak. Mada Mirko, Veljko, Čarli, Maja i drugi sagovornici NIN-a razloge za strah nalaze u kom god pravcu se okrenu, reč kojom opisuju svoje trenutno raspoloženje uvek je zbunjenost. Niko od njih ne pripada varvarskoj mladeži, ali ispod te zbunjenosti sve jasnije se pomalja gnev prema Beogradu. Ne DS-ovom, LDP-ovom, SNS-ovom, ili bilo kom drugom Beogradu, već Beogradu u celini, koji ih je igrama sa granicama i sličnima i učinio zbunjenima, kažu. To najbolje sumira Nenad, dvadesetpetogodišnji student koji, u nedostatku realnijih planova, mašta o tome da jednog dana otvori privatni muzej.
Na vaše pitanje `šta dalje najbolji odgovor je da mi vas, Beograd, pitamo `šta dalje.
Kafiću u kome smo razgovarali sa Nenadom enterijer krasi tabla koja pokazuje udaljenost Kosovske Mitrovice od svetskih gradova. Havana je 9.196 kilometara daleko, što je baš tako daleko kao što zvuči. Naši sagovornici, međutim, kažu da ni Beograd nije bliži.
