Ruševine

Nisam do sada pisao o ruševinama. Ali, jednom se mora. Sve više je ruševina i otpadaka oko nas. Toliko da ponekad pomislim da postoji nešto umetničko u njima. I snimci Dragana Stojkovića Muzeja savremene umetnosti na ušću Save u Dunav, koji je danas isto tako jedna ruševina, jedna tužna savremena ruševina, koja opstaje toliko vremena da je u ovoj metamorfozi i propadanju i sam postao umetničko delo, svedoči o tome da je sve što ljudi naprave umetničko delo, kao i o propadanju i prolaznosti čak i same umetnosti. Nasuprot Platonu koji je verovao u besmrtnost naših duša. Ali, i kad propada, umetnost je umetnost, pošto se njen kreativni (idealni) elemenat ne može uništiti. Tako i kao ruševina sa mrljama i šupljinama umesto prozora, ovaj muzej postoji i traje kao umetnička tvorevina.

I za površnog poznavaoca umetnosti XX veka jasno je da je sticajem okolnosti ovaj muzej , kao i sama skulptura Matije Vukovića na ulazu u njega, po svojoj stilskoj osobenosti - najbliža enformelu, odnosno, tzv. drugoj umetnosti što je naziv koji je uveo francuski teoretičar umetnosti Mišel Tapi da bi opisao apstraktno neogeometrijsko slikarstvo samih stvari, u ovom slučaju ljudskih građevina.

Prema Pojmovniku savremene umetnosti Miška Šuvakovića, enformel je vrhunac tendencija negeometrijskih i gestualnih razvoja lirske apstrakcije na evropskom kulturnom horizontu 50-ih godina. Sa druge strane, alternativni termin tašizam (mrlja) koji je uveo francuski pisac Pjer Gugen označava bezoblične i spontano nastale kompozicije mrlja, u ovom slučaju ruševina, i gestualnih tragova, kreativnih tragova koji su opstali uprkos propadanju i rušenju. I ne mogu nestati kao sam idealni elemenat ove ruševine

Enformel se tako u istoriji umetnosti, ako su Stojkovićeve fotografije ovog muzeja koji propada u centru Beograda enformel fotografije tumači dvojako. Kao spontana umetnost zasnovana na amorfnim i bezobličnim stanjima slike ili materijalnim stanjima, konfiguracijama nastalim destrukcijom slike. Pri tome ovaj termin ne označava amorfna i bezoblična stanja samo materije nego neformalno stvaralaštvo ili stvaralaštvo s druge strane forme , pri čemu je forma ono što se u enformelu odbacuje, razara i nadilazi. Reč je o modelu likovnog oblikovanja geometrijske apstrakcije umetničke avangarde pre Drugog svetskog rata. Enformel je zato obeležen idejama egzistencijalizma i krizom smisla. To znači da u enformelu ne postoji jedinstvena teorijska podloga već mnoštvo individualnih poetika bez zajedničkog horizonta.

Tako se pokazuje da za razliku od kreativnih dela ruševine poseduju višak smisla koji se ne može do kraja shvatiti. U pitanju je bezoblični prazni prostor i metafora ništavila. Time je enformel doveden do konačnog slikarskog i konceptualnog epiloga. Ako je to epilog a ne enigma?
Jedna bezoblična gomila ili ruševina. Ova ruševina ili ruševine uhvaćene na fotografijama Dragana Stojkovića koje su, u osnovi, potresan dokument opšteg društvenog propadanja u našoj tranziciji bez cilja u kome ovaj umetnik posmatra samoga sebe.
Pogledajte zato pažljivo ove uznemirujuće fotografije, ako su to fotografije, a ne eseji o propadanju.
I razmislite!