Okupacija zdravog razuma

Mnogi slavni pisci, od Kazanove do Lorensa Darela, radili su za svoju zemlju, dakle, po potrebi su bili i špijuni. I to je valjda izraz patriotizma, biti u misiji u ime bolje budućnosti. Ili, tačnije, imati tačku identifikacije sa postojećim režimom, raditi za prestiž svoje zemlje. U tom smislu, ne dovodi se u pitanje saradnja sa tajnom službom, koja ima širi imenitelj od bilo kojeg režima ili političke partije.

Uvek sam se pitao za koga radi naša DB. Da li je pedigre Ozne i Udbe zauvek odredio senzibilitet osoblja tajne službe? U kojoj meri je poluvekovna negativna selekcija kadrova, koju je na širem planu sprovodio DB, pogubno delovala i na samu Službu? Nije li najvažniji zadatak te institucije očuvanje mentaliteta koji pruža siguran biotop svakoj satrapskoj strukturi? I nije li sve ovo što se desilo nakon ubistva Zorana Đinđića, uključujući i samo ubistvo, delo DB-a? Jer, tek što su se nakon 5. oktobra odškrinula vrata prema Evropi, a već su treskom zalupljena, rekao bih, za duže vreme. Veliki deo populacije koju nazivamo “običan svet”, prihvata olako svaku teoriju koju mediji serviraju o ubistvu Đinđića, jer se tako lakše samorehabilituje i opravdava trinaestogodišnje podaništvo jednom zločincu. A sećamo se kako se taj skromni čovek opirao da iz svog trosobnog stana na Crvenom krstu pređe na Dedinje...

Pre šesnaest godina, u praskozorje još jednog bratoubilačkog rata na Balkanu, koji je pripremao bezbojni i dežmekasti aparatčik, objavljena je knjiga “golootočke problematike” Udri bandu Miroslava Popovića. Autor već tri godine nije bio živ. I danas mislim da je Udri bandu ne samo jedna od najznačajnijih knjiga na temu Golog otoka, već predstavlja udžbenik za život na ovim prostorima. Čini mi se da su mnoga zapažanja i dijagnoze Miroslava Popovića potvrđeni događanjima proteklih petnaestak godina. Recimo, pogubna uloga Srbije kao ruskog Gibraltara na Balkanu. Ne zagovaram rusofobiju, već odustajanje od lažnih mitova, čija cena je uvek bila izolacija i propadanje.

Miroslav Popović na jednom mestu beleži: “I ne treba zameriti našoj majmunskoj rusofilnosti. Mi i Rusi smo toliko slični po svojoj zaostalosti, po osećanju niže vrednosti prema svakom nepravoslavnom Evropljaninu, po svojoj lenosti, sklonosti prema praznom mudrijašenju kojim dižemo svoj ego nad druga ega i ujedno izbegavamo pravi rad, po svom nepoštovanju bilo kakvih pravila igre, čak i svojih, po sklapanju neraskidivih prijateljstava za jedno pijano veče, po njihovom raskidanju za deset treznih ili pijanih minuta i munjevitom preobražaju u smrtno neprijateljstvo.”

Nije mi namera da pišem o Rusima, posebno ne u ovom času kada tako brižno čuvaju Marka i Miru. Inicijaciju za ovaj tekst dobio sam dok sam prelistavao jednu knjigu memoara gde autor suze roni nad sudbinom svoga oca koji se sa partijskih sastanaka vraćao fizički i mentalno ubijen. Ne razumem, pa zašto je tamo uopšte odlazio? Interesantna je tendencija tih svedočenja da nam proture ubeđenje kako nije bilo drugog izbora. Da se razumemo, u prethodnom komunističkom režimu podjednako su sudelovali i oni koji su poštovali pravila igre, i oni koji su ih osporavali. Međutim, meni su daleko zanimljiviji oni koji uopšte nisu priznavali igru kao takvu, oni kojima režim nije dozvolio (sem dva izuzetka) da steknu oreol javne priče. Uostalom, u tome je majstorstvo našeg DB-a. Ili, da ne budem naivan, verovatno to i jeste jedna od funkcija svake tajne službe, da u svim vremenima “spontano” nametne lidera. U našem slučaju to su organizatori kozaračkog kola ispred Skupštine, što jeste prava slika naše Šezdesetosme, ili, iz novije istorije, govornici sa Terazijske česme.

Stalno se zaboravlja nasleđe iz kojeg je nastao Miloševićev režim. Ništa nije moglo da se dogodi spontano. Tu pre svega mislim na umne glave, od akademika do tzv. disidenata iz kruga dvojke. Međutim, njihova uloga kritičara režima i jeste uvek bila da neutrališu one druge, koji za razliku od njih, ne samo da ne priznaju pravila igre režima, već ne priznaju ni sam režim. Za taj rad vajni disidenti su obilato nagrađivani, ili bolje rečeno, “kažnjavani” stanovima od dvesta kvadrata i unosnim sinekurama. Čak su im namirivani i kockarski dugovi. A njihova jedina uloga bila je da fingiraju “drugu priču”, da glume one druge, po pravilu bolje od sebe, da operu pretvaraju u operetu. Zar je iko imao više motiva da spreči pelcer DRUGAČIJEG od njih samih? DB zaista nije trebalo da brine.

Dok sam bio mlad i naivan, uvek sam se pitao zašto je u našoj kulturi još od vremena Agitpropa PROSEK ustoličavan kao vrhunska vrednost. Zašto je šezdesetih i sedamdesetih godina jedan pozorišni reditelj, čija je nedarovitost konsenzusom potvrđena, gradio karijeru i bio siva eminencija teatra, a istovremeno neuporedivo darovitije kolege dobijale su samo ono što bi otele svojim darom? I ne samo u pozorištu, već i na filmu, u književnosti, u slikarstvu. Suštinsko pitanje je kako objasniti PROSEK kome je dozvoljeno ne samo da se ustoliči za vrhunsku vrednost, već je sve vreme imao tajnu logistiku u režimu. Kako je PROSEČNOST uspela da se neuznemiravano razvija i ostvari svoj “maksimum”, a neko je onemogućavan i zaustavljen na samom početku? Zaista su samo retki umetnici uspevali da se bez saradnje sa režimom, ali po cenu koju samo oni znaju, ostvare; nažalost, sigurno u manjoj meri nego što bi im normalni uslovi to omogućili. Međutim, i kada bi postigli uspeh, oni nikada nisu predstavljali centre moći, nikada nisu oni mogli da preporučuju.

Nisam predstavnik ni prve, ni druge Srbije, nikada me nisu privlačili centri moći, što smatram pre svega nasleđem siromaštva i beznađa, jer, naravno, neuporedivo više zagovornika teorije zavere nalazi se u Beogradu, Minsku ili Sofiji, nego u Beču, Cirihu ili Kopenhagenu. Beda čini svoje. LJudi vole da veruju u Robina Huda ili Kraljevića Marka, vole da veruju da nisu zaboravljeni, i odatle mitska dimenzija ubicama, svejedno da li se zovu Arkan, Legija ili Gotovina. I dalje postoji stereotip po kojem nas blanko vole Francuzi, a Nemci mrze. Kako onda objasniti da se vest o izgonu Srba u akciji Oluja u danu dešavanja izborila tek za treće mesto u večernjim vestima najuticajnijih francuskih TV stanica? Naravno, zbog toga neću manje voleti Bodlera ili Melvila.