Umetnička pečalba

Kada se zovete Zoran Petrović, a niste onaj što je bio poznati slikar, ni vaterpolista, ni pisac, ni matematičar akademik, ni fudbalski sudija, ni jedan od brojnih, a već poznatih, onda vam ime i prezime dođu kao otežavajuća okolnost. Naš sagovornik Zoran Petrović (56) se time nije opterećivao, jer je svoju umetničku karijeru započeo i gradio u Nemačkoj. U Prištini je kratko bio student elektrotehnike, ali se brzo zamerio profesoru marksizma i ovaj ga je isterao sa predavanja. Na Fakultet likovnih umetnosti ga nisu primili, i kaže da nije hteo još jednom da polaže prijemni: Inat. Hteo sam da pokažem da može i bez toga. Ne znam da li sam uspeo. A nije ni važno. Volim ovo što radim.

Sa ljubavlju je dočekan u redakciji Ježa. Milošu Krnjetinu je zauvek zahvalan jer mu je objavio prvu karikaturu, i mnoge potonje. Roditelje je razočarao jer je crtao, piskarao, a nije se spremao za inženjera. Ponekad je crtao za Trepčine novine, a kada je napravio karikature svih tadašnjih direktora u ovom negdašnjem jugoslovenskom gigantu - rudniku, pola rodnog Zvečana i Mitrovice više nije govorilo sa njegovim ocem. Jednom su ga neki namrgođeni tipovi preslišavali zbog neke karikature u Ježu, drugi put ga je preslišavao komandant kasarne u Pločama gde je služio vojsku, a crtao za Slobodnu Dalmaciju. Tada je odlučio da ide kod kuma na Floridu. Najpre je posetio sestru koja je živela u Bad Homburgu u Nemačkoj. I ostao:



Kuma su isterali iz SAD, a mene još nisu. Mada su hteli, kaže ovaj karikaturista, slikar i vajar koji je pre tridesetak godina počeo u Bildu kao nagrađeni na konkursu karikature. Odavno živi i radi u Karlsrueu i Baden Badenu, objavio je nekoliko knjiga karikatura, autor je maskota za fudbalske klubove Šalke 04 i Nimberg, crtao je školu tenisa Nika Boletjerija u Tenis Reviji, radio je kao art direktor za Štutgart marketing. Poslednjih godina radi skulpture motorom i testerom i karikaturne slike na drvenim kutijama francuskih vina. Ovih dana je došao u Beograd da primi nagrade Pjer 2012 i Zlatni osmeh.

Da li je u vašoj karijeri bilo otežavajuće to što niste završili akademiju?

Nije. Donelo mi je mnogo više radosti što sam sam učio, otkrivao, eksperimentisao... Možda mi je odnelo malo više vremena, ali, nekako sam mnogo brzo, kao karikaturista, sazreo. Jež je bio moj najbolji učitelj.



Izgleda da je karikatura vaša prva ljubav i da ste joj ostali verni tokom svih proteklih decenija?

Jeste. Jedina ljubav koja traje i koja me nikada nije razočarala. Dobro, ponekad, malčice, na materijalnoj osnovi. Ali, prvoj ljubavi možeš uvek da oprostiš. Karikaturista se mnogo brže probije nego pravi umetnik. Baš zato što se sa svakom karikaturom šalje poruka. Jedno vreme sam negovao portretnu karikaturu, posebno kroki. Jednom, na mojoj prvoj izložbi u Nemačkoj, crtao sam posetioce. Štopovali su mi vreme. Najviše 15 sekundi po glavi. Te večeri sam uradio oko 150 portreta... Karikatura je, inače, mnogo nezgodna. Veći deo vremena se utroši na razmišljanje. Jedna karikatura, vic, satira, nije problem. Ali, hajde napravi od toga roman. Rado slikam i crtam, a da ništa ne kažem akt, pejsaž...ali se brzo zasitim.

Koliko je karikatura danas prisutna u Nemačkoj?

Trenutno je kriza. Već dugo. Čak i komercijalna karikatura nema prođu. Vole Nemci karikaturu. Bili su izvor i nadahnuće u satiri za maltene ceo svet. Nema više dobrih humorističkih časopisa. Onda je došao jedan Uli Stein koji ne zna da crta, ali ima vic za široke mase i prodao je više od 10 miliona svojih knjiga, samo u Nemačkoj. U ostatku sveta nema prođu. Intelektualna, filozofska karikatura je u zapećku.

Kako biste objasnili ono što se očigledno zove primenjena umetnost, čemu vi težite?

Težim da ostavim mali trag ovim što radim. Dugo sam bio odsutan iz Srbije. Vratio me je Jugoslav Vlahović. Kao klinac sam sanjao da dobijem nagradu Pjer, sada su me nagradili. To mi je mnogo važno. Beograd ili Srbija je nešto drugo. Umetnici se druže, posebno karikaturisti. Želim da radim ono što mi padne na pamet, bez ikakvih obaveza. Nije lako, ali nekako uspeva.



Šta je na ceni, kakav je položaj umetnika u Nemačkoj danas?

Nemačka je veoma šarena. Ima nekoliko izvanrednih slikara i vajara u svetskim okvirima. Markus Lupertz, Georg Baselitz, Stefan Balkenhol, Gerhard Richter, koji su živi. NJihove slike i skulpture se mere šestocifreno i sedmocifreno. Umetnost je zaštićena. Ako jedna firma kupi sliku i izloži je u svojim prostorijama, celu svotu odbija od poreza. Mnogi to rade. Poreska politika im to dozvoljava i oni to obilato koriste. Zašto da daju državi kada mogu nešto sebi da priušte. Besplatno. Galerije u poslednje vreme rade prilično loše, osim najvećih koje uvek imaju kupce. Kažu da se slike prodaju do 500 evra, pa onda od 5.000 evra naviše. Nema sredine. Poslednjih godina su se rascvetali sajmovi umetnosti. Provincija je gladna, pa je jedan takav sajam dobrodošao.

Koliko je u Nemačkoj moguće živeti od ove vrste umetnosti?

Solidno. Treba imati blesave ideje, i, naravno, mašineriju koja radi za tebe. Pre nekoliko godina sam prijatelju poklonio karikaturu na drvenoj kutiji za vino. Voli vino i ima vinski podrum, da ne pričamo koliko vredan. NJegova vina imaju cenu od 5.000 evra po flaši. Napravili smo knjigu o tridesetak šatoa vina, koja je izvrsno primljena. Sve je rađeno na originalnim drvenim kutijama u kojima su vina pakovana. Sve originale sam odmah prodao. Radim ih još uvek. Mislio sam da sam se zasitio i da nemam više šta da kažem tim povodom, ali kako sam upoznavao ljude za koje je vino božanstvo, a i dobar izvor prihoda, bolji od berze, i ulazio u njihovu filozofiju, ideje su se same rađale. Problem je nabaviti kutiju petrusa, fizaka, rotšilda i svih onih koji se proizvode u maloj seriji i imaju pravo da na etiketi stoji Grand Cru. Ja ih plaćam sto evra po kutiji.

U septembru sam imao malu grupnu izložbu u jednom lepom džez klubu. Crtao sam na kutijama od cigareta. Praznih, naravno. Karikirani duvači (trubači) i ostali ulični umetnici. Pored toga radim grafički dizajn za jednog izdavača iz Ciriha (moja omiljena kafana u Cirihu je sto metara od vaše matične izdavačke kuće Ringier. Onako, uzgred.) Uvek naleti ponešto da popuni rupe. Može da se živi. Primanja nisu redovna, ali pristižu. Samo treba biti različit.

Sajmovi umetnosti Poznajete li umetničku scenu Srbije danas?

Slabo. Vidim da ima mladih, dobrih slikara. Posebno apstraktnih. Znam ono što pokupim preko interneta. A kada dođem u Beograd sjate se prijatelji, rodbina i nemam vremena da pogledam izložbe. Mislim da bi galerije trebalo da krenu ka Evropi i sajmovima umetnosti. Jeste da košta, ali bi možda država mogla da pomogne. Ali, to je komplikovano u Srbiji. Mi nemamo strategiju, osim kad se pljačka.

S obzirom na vaše poreklo, šta vas danas vezuje za Kosovo?

Vezuje me jedno divno detinjstvo i prijateljstva koja i danas traju. Naravno, i porodica, ili jedan mali deo koji je tamo ostao.

Koliko vas zanima, pogađa, ono što se danas događa u Srbiji?

Svakog jutra čitam naše novine na internetu. Izgleda da se Srbija više voli kada nisi u njoj. Ali, nikako da se napravi nacionalna strategija. Dijaspora bi pomogla. Novcem, naravno. Ako svako od nas u inostranstvu odvoji deset evra mesečno...izračunajte šta sve može time da se kupi. I istina i istorija i pravda. Ali, ko će to da vodi a da ne gleda svoj interes. Vitalan smo narod. Izdržaćemo i održaćemo se pa makar u zoološkom vrtu zvanom beogradski pašaluk. Imam još uvek naš pasoš.