Rampa za nove granice

Dok, uprkos ljutom mrazu, protestuje po ulicama zbog izdaje i uspostavljanja granica, desni deo Srbije bi mogao da razmisli o mogućnosti da deo krivice za gubitak (celog) Kosova svali na - Ustav Srbije. To, bar, proizlazi iz memoarske proze bivšeg premijera Mirka Cvetkovića, koji u knjizi Argumenti i predrasude na pitanje kako prekinuti gubitničku poziciju u odnosu na Kosovo odgovara da se podela teritorije nameće kao glavno dugoročno održivo rešenje. I otkriva da, iako je to bio stav velikog dela državnog vrha, ideja o podeli Kosova nije postala državna politika zbog ustavnog okvira, koji zabranjuje ne samo da se na tome radi, već, implicitno, i da se o tome javno govori.

Aktuelni premijer Ivica Dačić je o podeli ipak progovorio. I nije zbog toga u zemlji optužen za izdaju (kao što se desilo pokojnom Zoranu Đinđiću) ali nije naišao ni na razumevanje sagovornika. O toj ideji su se jasno izjasnile i EU i SAD. Uveren sam da bi eventualna podela Kosova imala negativan uticaj na stabilnost i odnose u regionu, kaže za NIN Miroslav Lajčak, ministar spoljnih poslova Slovačke i jedan od najboljih poznavalaca neprilika u regionu. Mogućnost da se u političkim pregovorima koje je za sledeću godinu najavio Dačić postavi pitanje podele ne vidi ni Olaf Benke, šef berlinske kancelarije Evropskog saveta za spoljne odnose, konsultantske organizacije čiji je cilj unapređenje evropske spoljne politike.

POSLUŠNOST
Ali Stiven Mejer, bivši direktor CIA-e za Balkan ima drugačiji stav: Razmena teritorija i/ili podela je apsolutno moguća i mogla bi biti postignuta kroz direktne pregovore Beograda i Prištine, kaže Mejer. Ako to može biti učinjeno, dodaje, to nije posao Vašingtona ili Brisela. Kada je državna sekretarka Klinton nedavno bila na Balkanu, rekla je da neće biti promena granica, ali to je tipičan arogantni stav SAD. Istorija Evrope (i SAD) je istorija gotovo stalnih promena granica. Ne postoji ništa sveto u granicama bilo gde na svetu. Ako bi Beograd i Priština mogli da dođu do sporazuma oko granica, to bi trebalo da bude samo njihova odluka, kaže Mejer. On podseća na značajne promene granica u regionu nakon raspada Jugoslavije i tvrdi da bi Beograd trebalo da javno i veoma snažnim terminima odbije poziciju Zapada. Nažalost, nova vlada se pokazala kao previše slaba i nesposobna za to ali to je kurs koji su odabrali.

A zapravo, Srbija nije slaba samo je njena vlada slaba, kaže Mejer. U donošenju tog zaključka Mejeru je pomoglo i prošlonedeljno prisustvo jednom od sastanaka koje je u Vašingtonu imao prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić. Bio je toliko poslušan u odnosu na EU, da je teško zamisliti da bi ga oni mogli poštovati. On i drugi članovi Vlade ostavljaju utisak da su spremni da učine sve što Vašington i Brisel žele, primećuje Mejer. On smatra da su svi tehnički sporazumi koje je Beograd potpisao sa Prištinom doprineli slabljenju pregovaračke pozicije Srbije i, zapravo, rezultirali priznanjem Prištine kao nezavisnog političkog entiteta. Potpisivanje tehničkih sporazuma je bilo loša ideja od početka. Pravo pitanje je političko pitanje (suverenitet) i to je ono na šta bi Vlada trebalo da se fokusira. Najsvežiji primer integrisano upravljanje granicama (IBM) - je upravo jedan primer kapitulacije Beograda pod zapadnim pritiscima, kaže nekadašnji ključni čovek CIA-e za Balkan.

KORACI
Benke je, s druge strane, uveren da je sporazum o ponovnom otvaranju graničnih kontrolnih tačaka u Jarinju i Merdaru veliki uspeh i korak u pravom pravcu, iako se obe strane i dalje razlikuju u definisanju tih kontrolnih mesta. On ocenjuje i da je razmena oficira za vezu važna mera za izgradnju poverenja, koja bi trebalo da vodi ka smirivanju bilateralnih odnosa. Ako srpska vlada istraje na putu dijaloga kao delu zahteva Evropske komisije, ishod procesa trebalo bi da bude određivanje konkretnog datuma početka pregovora o članstvu Srbije u EU, kaže Benke. Nadu da će se pregovori nastaviti u cilju postizanja uzajamno prihvatljivih sporazuma i njihove implementacije izražava i ministar Lajčak, koji očekuje da će u skorije vreme biti postignut sporazum u oblasti energetike i telekomunikacija.

A šta posle? Nikola Jovanović, urednik naučnog časopisa Izazovi evropskih integracija veruje da će se politički pregovori koje je najavio Dačić odnositi na unutrašnji status KiM, odnosno na status severa i još nekih modifikacija Ustava iz 2008. godine. Prvo ključno pitanje jeste da li će biti dogovorena neka institucionalna veza Kosovske Mitrovice i Beograda, i da li će biti obezbeđena puna teritorijalna autonomija. Drugo ključno pitanje je da li pregovori o unutrašnjem statusu prejudiciraju međunarodni status KiM, što će svakako biti polazište EU, u koju zamku mi ne smemo da upadnemo. Najbolji način da se ovakvim pregovorima ne prizna implicitno Kosovo, jeste da se na međunarodnom planu nastavi sa lobiranjem protiv priznavanja i ulaska Kosova u međunarodne organizacije, kaže Jovanović.

Mejer ima drugačiji savet: Trenutno Vašington i Brisel Vladu u Beogradu vide kao slabu i zavisnu od njih, a ne kao snažnu i odlučnu. Da bi dobila pozitivne rezultate za Srbiju i region, Vlada bi morala da zauzme odlučnu poziciju i drži SAD, EU i Rusiju izvan pregovora. Ova tri faktora vode računa o sopstvenim interesima, ne srpskim. Vlada takođe mora da prekine vezu između članstva u EU i rešenja kosovskog pitanja. Mejer, međutim, nije uveren da bi se to moglo i desiti: U ovom trenutku, čini se da će srpska vlada ući u pregovore s veoma malim manevarskim prostorom i bez druge platforme osim predaje.

Uprkos zvaničnim stavovima velikih sila o nepromenljivosti granica, nezvanični izvori uporno pronose vesti o mogućoj razmeni teritorija (Preševska dolina za sever Kosova). Za Lajčaka, kao ni podela Kosova, ni to nije dugoročno rešenje za probleme i može doprineti povećanju tenzija. Slično misli i Benke: S obzirom na to da bi ponovno otvaranje pitanja promene granica imalo implikacije za ceo region i druge granične konflikte, jedina mogućnost koju vidim bila bi zajednička inicijativa dveju vlada. Ali, gledano iz ugla Prištine, to deluje malo verovatno. Ako do toga ikada dođe, pitanje promene granica bi bilo tema za trilateralne pregovore u daljoj budućnosti. Ideju o razmeni teritorija Jovanović naziva Pandorinom kutijom koju je bolje ne otvarati. Srbija kontroliše i Preševsku dolinu i sever Kosova.

TANTE
Postavlja se pitanje zašto bi menjala svoju teritoriju za teritoriju za koju takođe tvrdi da je njena. Možemo se pitati takođe zašto bi pristali na ustupke u vezi Preševske doline, kada smo već pod pritiskom da prihvatimo bolne ustupke na KiM. Bez saglasnosti Srbije, Kosovo ne može ući u ugovorne odnose sa EU, ne može biti član UN, tako da Srbija ima dovoljno aduta u pregovorima i bez uvođenja u igru juga Srbije. Bitno je, smatra Jovanović, ne paničiti u narednih šest meseci, jer je ovo ključan period, nakon koga će pritisak na Srbiju popustiti. Mi ćemo svakako početi pregovore o članstvu u EU 1. jula naredne godine, jer je to datum ulaska Hrvatske, a određena simetrija se poštovala još od Dejtonskog sporazuma. Bez te simetrije postoji zebnja da bi se Srbija okrenula snažnijoj političkoj i vojnoj saradnji sa Rusijom, što niko u Evropi ne želi. Takođe treba razumeti da velikim silama ne odgovara formiranje nacionalno homogenih država, jer tako njihov uticaj i potreba za mešanjem opadaju.

Jedna od opcija o kojima se nezvanično nagađa je i mogućnost da Srbija na neki način bude podmirena zbog bolnih ustupaka na Kosovu - time što bi bila snažnije povezana sa Republikom Srpskom. Sagovornici NIN-a ne vide razlog za uspostavljanje takve veze. Ko bi time dobio, a ko gubio i da li bi to bilo bolje za region i EU ta pitanja postavlja Lajčak i kaže: BiH i Srbija su dve samostalne i suverene zemlje, čiji su odnosi regulisani bilateralnim i multilateralnim sporazumima i koje imaju ambicije da postanu članice EU. Rešenje kosovskog pitanja treba tražiti najpre u dijalogu između Beograda i Prištine.

Za EU i njene članice nema potrebe za podmirenjem Srbije, smatra Benke. Potreba koju on vidi jeste za poštenim i razumnim tretmanom Srbije i njenih građana. Za mene je najvažnije da nijedna od članica EU ne insistira na formalnom rešenju srpsko-kosovskih granica kao preduslovu za početak pregovora o članstvu Srbije u EU. Obe strane su sada na pravom putu i trebaće vremena za dolazak do zajedničkog rešenja. Dublje i formalizovane veze Srbije i RS ovom sagovorniku se ne čine razumnim. Ne vidim da bi za Srbiju to bilo značajno dostignuće, a s druge strane vidim suštinske probleme za BiH kojoj je očajnički potrebno više zajedničke i političke volje predstavnika svih etniciteta da sarađuju u cilju nacionalne stabilnosti i prosperiteta. Zaista ne vidim kako bi institucionalna povezanost između Srbije i RS doprinela toj potrebi, kaže Benke.

VARIJANTE
Priče o podmirenju nisu realne ni za Jovanovića. BiH je čedo međunarodne zajednice i Dejtona i niko ne želi da ta država nestane. Ona bi se i sama od sebe već raspala da Evropa zna šta bi radila sa bošnjačkim muslimanima. Ovako im je BiH potrebna i nastaviće da figurira ili kao konfederacija ili na aparatima za veštačko disanje, kao sada. Srbiji, prema njegovom mišljenju, obe varijante odgovaraju i zato ne treba navlačiti gnev međunarodnog faktora otvorenim pretenzijama. Treba biti mudar i razumeti da rešenje srpskog pitanja u BiH nije u promeni granica, već u snažnoj i autonomnoj RS. Naši ustupci u slučaju KiM bili bi praćeni samo većim pritiskom na RS. Ključnim međunarodnim akterima odgovara neka vrsta jugosfere gde bi strani faktor bio ključan uveren je Jovanović.

Ima, međutim, onih koji veruju da srpska politika ne pati od viška mudrosti. Recimo, Mejer: Ne mislim da bi Srbija trebalo da bude podmirena i ne treba niko da dozvoljava Srbiji da uspostavi čvršće veze sa RS. Ako Srbija i RS žele da razgovaraju o čvršćim vezama ili ujedinjenju, to je samo njihova stvar. Zaista ne bi trebalo da postoji veza između odnosa Srbije i RS i rešenja kosovskog pitanja osim ako Beograd ne želi da napravi tu vezu. Nažalost, Vladi u Beogradu nedostaje strategija kao što joj nedostaje hrabrost. Ono što Vlada ima jeste - prilika da delima demantuje takav stav.