Raspodela bola

U Portugaliji štrajkovi, u Španiji protesti, u Grčkoj haos, a u Republici Irskoj... uglavnom tiho nezadovoljstvo. U zemlji koja je, s tri prvopomenute, među članicama Evropske unije najteže pogođena krizom, javnih izliva nezadovoljstva ove godine skoro da i nije bilo; poslednji zaista masovni protest - onaj kada je na ulice Dablina izašlo oko 100.000 ljudi, što je bilo jedno od najvećih javnih okupljanja te vrste u istoriji zemlje - zbio se još pre pune dve godine. A stvari se od tada nisu promenile nabolje.

U svakom slučaju, nisu za obične Irce. Što se države tiče, ona je, po ocenama MMF, EU i Evropske centralne banke - pod čijim je strogim nadzorom od 2010, kada su je spasli od bankrotstva - na dobrom putu da svoje finansije sasvim dovede u red; upravo predstavljeni predlog budžeta za 2013. trebalo bi da bude i poslednji u nizu od šest uzastopnih restriktivnih godišnjih proračuna. Problem je u tome što je ovaj najrestriktivniji do sada, a stiže u situaciji kada su građani ekonomski i psihološki već prilično iscrpljeni.

Od početka smo govorili da će ovo biti rigorozan budžet, najrigorozniji koji će ova vlada predložiti, branio je potpredsednik vlade Imon Gilmor predlog budžeta koji predviđa nove uštede od 3,5 milijarde evra, insistirajući da se učinilo sve što se moglo da teret novih nameta bude raspoređen tako da njegov najveći deo padne na leđa onih imućnijih. I ministar finansija Majkl Nunan tvrdi da je najgore prošlo i da će u 2014. i 2015. budžetska prilagođavanja biti mnogo manja. Ali, ni ministri ne mogu da pobegnu od činjenice da će svoj doprinos štednji opet morati da daju svi, pa i oni kojima je voda već do guše.

Šta predviđa ta raspodela bola - kako glasi naslov uvodnika kojim je vodeći irski dnevnik, Ajriš tajms, propratio objavljivanje predloga budžeta? NJime je planirano uvođenje novog poreza na nekretnine od 0,18 odsto za domaćinstva čija je vrednost do milion evra, odnosno 0,25 odsto za ona preko tog iznosa; povećanje poreza na štednju i na kapitalnu dobit; povećanje poreza na najviše penzije; smanjenje dečjeg dodatka i oporezivanje dosad od poreza oslobođenog porodiljskog dodatka; povećanje fakultetskih upisnina; poreza na motorna vozila; te akciza na cigarete i alkohol - na pivo i sajder (alkoholno piće od jabuke ili kruške) za 10 evrocenti po pinti (0,57 litara), ali zato na vino za čitav evro po flaši. I to nije sve...

Ipak, verovatno najkontroverznija i najdalekosežnija od pobrojanih mera jeste nov porez na nekretnine, pošto bi njeno sprovođenje za mnoge Irce moglo da bude ona poslovična kap koja je prelila čašu. Jer, kriza u Irskoj je i počela krahom prenaduvanog tržišta nekretnina, posle čega je usledio strmoglavi pad njihove vrednosti, pa su se mnogi kupci našli u nemogućoj situaciji da niti mogu više da otplaćuju previsoke rate, niti mogu da kupljene kuće i stanove preprodaju, pošto bi bili na ogromnom gubitku (cene nekretnina su za poslednjih pet godina pale za 47 odsto, u Dablinu i svih 57); novi porez bi te ljude sada mogao da finansijski dotuče.

Kada se tome doda da je prosečna plata danas 15 procenata niža nego u prosperitetnim godinama a stopa nezaposlenosti 15 odsto - da se ne nabraja dalje - očekivalo bi se možda da Irci na dramatičniji način iskazuju svoje nezadovoljstvo. Što to nije slučaj objašnjava se uglavnom mentalitetskim razlozima, pa čak i specifičnostima irskog katolicizma u odnosu na onaj u južnoj Evropi. Irci su, ukazuje se, svet navikao na nedaće, i ma koliko inače kivni bili zbog svega što im se događa poslednjih godina - i to još posle perioda nezabeleženog prosperiteta tokom koga je zemlja prozvana keltskim tigrom - nalaze načina da tu energiju prazne na konstruktivniji način od svojih sapatnika iz, recimo, Grčke. Možda. Ali ničije strpljenje nije beskonačno.