Podozrivi komšiluk

Uspešno lansiranje severnokorejske rakete koja je u svemir odnela veštački satelit, uzdrmalo je ionako nimalo idilične odnose između dalekoistočnih država. Jačanje nacionalizma ne samo u Kini, nego i Vijetnamu, Japanu i obema Korejama remeti ravnotežu, te pojedini stručnjaci upozoravaju da bi u regionu moglo doći i do ratnih sukoba, piše hamburški nedeljnik Špigl.

Pjongjang se oglušio o unisone zahteve iz čitavog sveta da odustane od provokativnog lansiranja rakete koja je u stanju da nosi i nuklearnu bojevu glavu. Ova provokacija je došla u izuzetno nezgodnom trenutku. Prezadužene evropske zemlje i Sjedinjene Države polažu velike nade u ovaj deo Azije, koji je već godinama bio viđen kao mesto novog privrednog čuda. Za Kinu se u idućoj godini prognozira privredni rast i do 8,5 odsto, a slične su naznake i za Indiju. Ali ovo tržište budućnosti, od kojeg tradicionalne industrijske zemlje očekuju spas i za svoje posustale ekonomije, proteklih meseci se i samo pretvorilo u krizni region, samo druge vrste.

Jer, za razliku od Evropljana, zemlje ovog dela sveta ni dve decenije od kraja Hladnog rata nisu stvorile bezbednosne strukture koje bi konflikte mogle da preduprede i time spreče periodična zaoštravanja odnosa. Umesto toga, stanje je takvo da su skoro svi susedi međusobno posvađani, konstatuje Špigl. I to ne samo duž 38. paralele, koja deli dve Koreje. U Istočnokineskom moru japanski i kineski brodovi kidišu jedni na druge, a raste napetost i u Južnokineskom moru, gde se Filipini, Malezija, Tajvan i Vijetnam osećaju ugroženim od ekspanzionističkih aspiracija Pekinga.



Kina je donela zakon kojim se njenoj obalnoj straži dozvoljava da od januara 2013. zaustavlja, pregleda i legitimiše strane brodove. Nedavno je u Tonkinškom zalivu došlo do incidenta kada su kineski ribarski brodovi presekli kablove jednog vijetnamskog istraživačkog broda. Na to je reagovao i komandant indijske mornarice upozorivši da NJu Delhi mora da bude spreman da vojno štiti svoje interese u regionu. Indija, kao i Vijetnam, želi da u Južnokineskom moru eksploatiše prirodni gas, te je veoma kritična prema kineskim aspiracijama u regionu. Čitava ova situacija se dodatno iskomplikovana i ovogodišnjim promenama na vlasti u više zemalja. Posle orkestriranih promena na čelu Kine i Severne Koreje, sada su i Japanci na izborima smenili dosadašnju vladu, a ove srede je i Južna Koreja dobila novog predsednika. Iz Seula je Pjongjangu prebacivano da nedavnim provokacijama usred predizborne kampanje u Južnoj Koreji samo osnažuje tamošnje konzervativne snage. Isti slučaj je i u Japanu, čiji su odnosi sa Kinom lošiji nego ikada, ponajviše zbog spora oko grupe minijaturnih ostrva na koja obe zemlje polažu pravo, zbog čega već direktno trpi japanski izvoz u Kinu.

Antijapanska osećanja su u ovom regionu i inače snažna, između ostalog i zato jer se i sećanja na zverstva počinjena tokom japanske okupacije u Drugom svetskom ratu svakodnevno podgrevaju, ali to i nije teško kada se čuje šta sve izjavljuju neki japanski političari. Odlazeći južnokorejski predsednik je tako ovog avgusta, kao prvi šef države, posetio skoro nenaseljeno, kamenito ostrvo Dokdo što je u Tokiju shvaćeno kao bezobrazluk, jer i Japan polaže pravo na tu stenu, koju naziva Takešima.

Rastućoj nestabilnosti u regionu ne doprinosi samo neuračunljivost režima u Severnoj Koreji, nego još više i rastuća moć Kine. To potvrđuje i jedan od tamošnjih vodećih mislilaca, Ši Jinhong. Mi smo jednostavno preveliki, ali se - i radi interesa čitave Azije - ne možemo deliti, rekao je on Špiglu. Da biste kao Evropljanin stekli pojam o kineskoj dominaciji na Dalekom istoku morali biste izmisliti superdržavu sastavljenu od Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Italije, kaže Ši. Ova neravnoteža, kao i do danas neraščišćeni računi iz prošlosti, raspaljuju u skoro svim zemljama regiona ekstremni nacionalizam i uzajamnu mržnju, konstatuje ovaj analitičar. Preterano usplamtela nacionalna svest bi mogla da dovede i do rata na Dalekom istoku, upozorava on.



Povratak LDP-a na vlast u Japanu

Abeova druga šansa

Na kraju je sve ispalo kao što se i predviđalo - i kao što su se u susedstvu i pribojavali. Na parlamentarnim izborima u Japanu konzervativna Liberalno demokratska partija (LDP) zbrisala je s vlasti Demokratsku partiju i tako se, posle tri godine, vratila tamo gde je, uostalom, i navikla da bude, budući da joj se od 1955. samo dva puta desilo da bude u opoziciji: prvi put na 11 meseci 1993-94, i od 2009. do pre neki dan.

Ono što situaciju ovog puta čini makar delimično drugačijom jesu najmanje dve stvari. Prvo, ubedljivu pobedu LDP ne duguje naročitom entuzijazmu birača da tu stranku vrate na vlast, već njihovom ogromnom nezadovoljstvu odlazećom vladom, što bi LDP-u trebalo da bude dovoljno upozorenje; drugo, što će novi premijer (po drugi put; prošli put, 2006, nije potrajao ni godinu dana) biti Šinzo Abe, deklarisani nacionalista rešen da ni za pedalj ne popusti u teritorijalnim sporovima koje Tokio ima sa zemljama u okruženju, pobornik jačanja armije (što je u Japanu iz istorijskih razloga mnogo osetljivije pitanje nego drugde) i, barem u očima nekih kritičara, najopasniji političar u Japanu.

Abe (58) je, doduše, u prvom obraćanju javnosti posle pobede rekao da će raditi na unapređenju odnosa sa Kinom, ali je u istom dahu dodao da apsolutno neće biti odustajanja od stava da su sporna ostrva Senkaku japanska teritorija - o čemu, naravno, u Pekingu imaju dijametralno suprotan stav (Kinezi taj arhipelag, oko koga se dve zemlje spore već decenijama, zovu Diaoju). Takva izjava bi se, doduše, i očekivala od političara koji je upravo dobio izbore, jer to nije trenutak u kome se najavljuju krupni kompromisi; osim toga, čitava japanska politička scena se u poslednjih godinu i nešto dana opasno naginje na desnu stranu. Svejedno, tim rečima Abe je dodatno povećao nelagodu u komšiluku: kinesko ministarstvo spoljnih poslova odmah je saopštilo kako je veoma zabrinuto kojim pravcem će krenuti Japan pod novom vladom, a verovatno ništa drugačije ne razmišljaju ni u Južnoj Koreji, koja još i više zazire od agresivnog kursa Tokija.

Što se ekonomije tiče, Abe je najavio paket stimulativnih mera koje bi zemlju trebalo da prenu iz sad već dve decenije duge stagnacije (nacionalna ekonomija je prema upravo objavljenim podacima inače ponovo zapala u recesiju), ali mnogi sumnjaju u njegovu sposobnost da promeni matricu po kojoj LDP privredu stalno iznova, a bezuspešno, pokušava da oživi velikim - često i nepotrebnim - javnim infrastrukturnim projektima umesto da, recimo, radi na eliminisanju administrativnih prepreka za nove investicije i otvaranju domaćeg tržišta za strana ulaganja. Zbog toga se izvan Japana zasad s nepoverenjem gleda na reformski kapacitet buduće Abeove vlade. Ali to, naravno, može da se promeni, pošto se novom premijeru ne negira sposobnost da, kad nema druge, bude i krajnje pragmatičan.