Stotka u sekundi

Za samo 11 meseci ove godine javni dug Srbije povećan je za tri milijarde i 95 miliona evra. Prethodna i aktuelna vlada, u mrtvoj trci, zadužile su svakog zaposlenog za novih 2.000 evra, ili za više od pet njihovih prosečnih plata. Mnogo, čak i da se radi o bespovratnoj pomoći, a kamoli o kreditu koji će morati da se vrati, sve zajedno sa kamatama. Od 1. januara do 30. novembra javni dug povećan je sa 14,47 na 17,56 milijardi evra, dakle svakog dana rastao je u proseku za 9.266.168 evra. Uključujući vikende i državne praznike, kada niko, pa ni oni koji donose odluke o novom zaduživanju, ne bi trebalo da rade. Ili 386.090 evra na sat! Odnosno 6.434,8 evra u minuti. Više, dakle, od 100 evra u sekundi. Iako niko od zvaničnika ne voli da se smara brojkama, one najbolje govore o tempu kojim smo hrlili ka ivici bankrota. I sve uz obrazloženje da se uzimanjem novih zajmova izbegava bankrot. Dobra taktika, nema šta. Samo kada bi i građani i privrednici mogli (i hteli) na isti način da rešavaju svoje dugove – novim zaduživanjem. Poslovne banke u Srbiji, međutim, nemaju toliko „razumevanja“ za prezadužene klijente, kao međunarodne finansijske institucije za državu Srbiju, od koje kao „nadnicu za strah“ naplaćuju kamate i 10-15 puta veće od onih koje bi mogli da dobiju od korisnika njihovih kredita iz SAD ili Nemačke. Posebno iritira to što ovdašnji zvaničnici tvrde da Srbija dobija jeftine kredite. Na šta bi ličilo da neko kaže da je prezadovoljan što mu je kamata na dinarski kredit 163 odsto?! A greši svako kome se učini da je ovakvo poređenje neumesno. Jer, kamata na dinarski kredit od 163 odsto je 14,5 puta veća od referentne kamatne stope Narodne banke Srbije, koja je trenutno 11,25 odsto. Isto toliko je veća i kamata (7,25 odsto), koju Srbija plaća na prvu emisiju milijardu dolara vrednih evroobveznica od libora, referentne kamate na američki dolar, koja je trenutno 0,5 odsto godišnje. I to je prava mera da bi se stekao pravi utisak o ceni tih „povoljnih“ kredita. A ne poređenje kamatnih stopa u dinarima i dolarima. Postoji, doduše, jedna olakšavajuća okolnost. Aktuelna vlada nije ni imala pravog izbora. Bila je prinuđena da obigrava pragove i kuca na vrata svakog potencijalnog kreditora, jer je u suprotnom pretila opasnost od bankrota, koji će nastupiti kada u budžetu ne bude novca za finansiranje osnovnih funkcija države i vraćanje dospelih dugova. To, međutim, ne umanjuje odgovornost svih, a posebno ministra finansija i privrede Mlađana Dinkića da što pre saopšti javnosti tužnu istinu, umesto što se podgreva optimizam bez pokrića, koji pre može rezultirati zahtevima za povećanje plata i penzija, iako za to nema realnog novca, nego svešću da se reforme više ne mogu odlagati. Populizam se, kad-tad, obije o glavu njegovim glavnim protagonistima. Ako to ministri u sadašnjoj vladi još nisu shvatili, neka pogledaju kako su prošli njihovi prethodnici. Oni koji su od januara do maja svakog dana fiktivno otvarali bar po pet novih fabrika, dok su u realnom životu ljudi umesto posla dobijali radne knjižice. A, ako se nekome ne svidi računica o tempu rasta spoljnog duga, neka ne zaboravi da bi „taksimetar“ još brže kucao da kurs dinara nije veštački ojačao.