Glasnici, ali službeni

Koliko ima smisla podsećati čelnike SNS da su obećali departizaciju, a da do toga drže koliko do lanjskog snega, ako u svom rečniku nemaju neki primereniji termin. Isto pitanje je važilo i za DS kada je 2007. na to mesto postavila Gavrilovića. Šta je iz njegove par ekselans partijske biografije, ukazivalo da bi mogao biti tako uspešan izdavač za kojim danas javno žali stotinu viđenih intelektualaca predvođenih Dobricom Ćosićem? Ništa, naravno. Šta je moglo da predskaže da će u ovoj kući kao autori, junaci, urednici, saradnici i obožavaoci, biti zajedno nacionalisti i mondijalisti, evropejci i srbende, vernici i nevernici, četnici i partizani? Ništa, naravno. Sada je na čelo Službenog glasnika došao profesor univerziteta, istoričar, nekadašnji član i poslanik DSS, a od 2008. član SNS. Predsednik DS je odmah tražio od Vlade da poništi svoju odluku, jer, „nacionalnu izdavačku kuću ne može uspešno da predvodi čovek koji je poznat po ideološkom profilisanju desničarske organizacije Obraz!“ Dragan Đilas je svestan da je njegova izjava samo muzika za uši njegovog partijskog druga, jer ni on, ni njegovi dojučerašnji stranački moćnici, nisu slušali slične argumente kada su radili šta su hteli. LJušić kaže je spreman da odgovara na sve optužbe. Zbog tvrdnji da je nezakonito primao honorar kao direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva spreman je da tuži sve koji to iznose u javnost. „Nisam došao da se bavim politikom u Glasniku, već da vodim izdavačku kuću“, kaže za NIN.