Bez odgovora na košmar

Ima li u Srbiji uopšte života izvan politike? To pitanje, na kraju godine velikih promena, i konačno ostvarenih ambicija vrha SNS, sebi može da postavi prosečan građanin, dok jednako razvlači svoju koricu hleba kao pocepane hulahopke deteta, šćućuren u svakodnevnu beznačajnost u koju ga je gurnula ista ta politika i ona pre nje. I ona još pre nje. I mogao bi cinično da kaže: Godina za nama bila je teška. Ali ne brinite, sledeća će biti još teža! Iako ovo zvuči kao doskočica, ocena je sasvim u skladu sa rezultatom istraživanja po kome su Srbi među najnesrećnijim narodima na svetu. Nema mesta iznenađenju jer predugo traju socijalno propadanje u živo blato siromaštva i stalne krize koje se lome preko leđa običnog čoveka. A obilje istorije i krupnih političkih poteza uglavnom promašuju njegovu malu sudbinu i guraju ga još dublje u bedu i depresiju. I, kad se na kraju godine proseju utisci i poređaju kao vojska svi ti važni i prelomni događaji i obrti, ispostavi se da je politika za kratko vreme sasvim progutala kompletno društvo. Ono kao da je zaleđeno stalo, zapljusnuto ogromnim talasom politike koja se ispostavlja kao najvažnija forma naših života. Pritom se ne primećuje da se pred našim očima ubrzano menja krvna slika srpskog društva. Institucije gube značaj, jača uloga pojedinca. I nikom ništa! Na velika vrata vratio se populizam. Već sa prvim hapšenjima kojima se nova vlast legitimisala kao odlučna da stane na kraj korupciji, uspostavljen je direktan link između vrha vlasti i najširih slojeva društva. A narod, opljačkan, gladan, nezadovoljan i željan pravde, voli odmazdu. Kao u areni, žestoko aplaudira i traži još, dok krivulja podrške najvećoj partiji na vlasti raste vrtoglavo. I evo nas gotovo na ivici jednopartijske vladavine. Glas intelektualne elite i kritičke javnosti gotovo da je zamro. Bez njega društvo ostaje na brisanom prostoru dominacije politike. Kao da su i oni sami fascinirani hapšenjima do juče nedodirljivih zaboravili da insistiraju da se u političko polje unese instrument javnih politika. Tu počinje košmar društva. Srbija je inače država slabih, nefunkcionalnih i često neprozirnih institucija. Ali umesto da se one ojačavaju, dobili smo personalizaciju vlasti koja je zamenila sve i svakoga. Ponovo se uspostavlja figura ključnog političkog čoveka bez koga se ne može. Tako ispada, dok su institucije nemoćne – pojedinac može sve. Ali kad se sa spektakularnosti visoke politike pogled spusti na sam život onda se pokazuju prave slike razorenog društva, u kome su mnogi izašli iz svojih uloga. Pa tako crkva podstiče ekstremistička ponašanja umesto da ih sprečava, meša se u državnu strategiju, pogrdnim rečima naziva seksualne manjine, traži od vlasti zabrane. Kordoni policije štite izložbu fotografija holandske umetnice od pristalica „Dveri“. Naše sportiste, međunarodne sportske organizacije kažnjavaju zbog rasizma na stadionu. Institucije se ponižavaju podobnim partijskim kadrovima problematičnih biografija. Državni činovnik ministarstva kulture poziva na srpski kulturni ustanak i preporučuje se za tu funkciju spiskom „nepodobnih ljudi iz kulture, koje proglašava nosiocima pogubne antisrpske politike. Ultradesničarska organizacija “Naši” delovanje dvadesetak nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima označava kao antisrpsko i od Vlade zahteva da im se u najhitnijem roku zabrani rad. Zastareva predmet profesora Pravnog fakulteta koji su u aferi „Indeks“ optuženi za prodaju ispita. Istraživanja pokazuju da raste broj mladih do 18 godina koji žele etnički čistu državu, mrze ateiste, homoseksualce i odlikaše. Skoro trećina radno sposobnih građana u Srbiji nema posao, a stopa nezaposlenosti mogla bi uskoro da dostigne psihološku granicu od 30 odsto i svrsta nas u zemlje sa najvećom nezaposlenošću u Evropi. Povećava se broj samoubistava… To je današnja slika srpskog društva koje je upalo u letargiju, bez odgovora na haos u kome se našlo. A u njemu je, da apsurd bude kompletan, jedino aktivan i živ podanički mentalitet.