Boris Tadić

“Boris Tadić - predsednik”, jednostavan je slogan kandidata Demokratske stranke koji je kampanju započeo u Prokuplju 6. maja, na Đurđevdan, odajući počast Zoranu Đinđiću i njegovim idejama baš na tom mestu koje je, kako sam kaže, “leglo junaka kakav je on bio.” Prva obećanja koja je dao, tada, na slavi Demokratske stranke, bila su da će biti predsednik dostupan svima i da će brinuti o najugroženijima. Obrazložio je da će osnovati tim stručnjaka, volontera i studenata, bolje reći ombudsman u Predsedništvu Srbije koji će se baviti isključivo primedbama i žalbama građana i da će i sam biti “terenski predsednik”, običan, jednostavan i dostupan svima kao i slogan koji stoji ispod njegovog imena, a ne kancelarijski moljac. Posebno će, kaže, na tom putešestviju osluškivati glasove zaboravljenih - najstarijih i najmlađih stanovnika zemlje, a ratne siročadi, pre svih.

I mada je ova dva prioriteta pomenuo u svakom mestu Srbije koje je dosada posetio, Tadić nije zaboravio da podseti da u planu ima rešenje i za one muke koje ne more samo najugroženije, nego svih osam miliona smrtnika u Srbiji - strateška ulaganja, obrazovanje, zdravstvo, saobraćaj i tehnologiju, privredni razvoj i zaposlenost, razdvajanje sudske, zakonodavne i izvršne vlasti i jačanje lokalne samouprave. Tadićeva programska opredeljenja baziraju se, između ostalog, i na opstanku SCG, ali ne po svaku cenu, na podršci autonomiji Vojvodine, ali ne i kao države, i decentralizaciji Kosova o kom kaže: “Kosovo i Metohija su naš nacionalni legitimni interes za koji imamo pravo da se borimo. Podržavam decentralizaciju i boriću se za srpski narod tamo. To je jedno od osnovnih pitanja oko kojih ne sme da bude stranačkih nadmetanja.” A pitanja od nacionalne važnosti za čije rešavanje je, prema njegovom programu, takođe potreban konsenzus svih stranaka su kredibilitet međunarodnog položaja i privredni razvoj. Akcenat na konsenzusu je ono što Tadića u najvećem razlikuje od ostalih favorita ove predsedničke trke.

Kooperativan odnos predsednika Demokratske stranke prema kandidatima i politici drugih stranaka u vezi sa istorijskim dilemama ove zemlje preslikan je vešto i na Tadićevu kampanju. Na samom njenom početku rekao je, naime, i nekoliko puta do sada ponovio: “Neću da govorim ništa loše o drugim kandidatima” i istrajao u tome ne odgovorivši čak ni na njihove mnogobrojne napade. Na kršenje osnovnih pravila političkog marketinga koja kažu da kandidat vladajuće partije ne vodi negativnu kampanju protiv opozicionog, jer mu na taj način pridaje važnost, nije odgovorio. Tadić je odbio i da kritikuje rad vlade objašnjavajući to željom da uvede elementarnu pristojnost u političko ponašanja i demokratski postulat prema kome se vlada ne kritikuje pre nego što uđe u stoti dan.

“Neću se zalagati za prevremene izbore, jer se neću rukovoditi stranačkim interesima. Ne želim dodatnu destrukciju. Verujem da je moguć suživot vlade i predsednika iz različitih stranaka. Ne želim da uništavam politički život ove zemlje i razočaraću i one koji su borbeno raspoloženi u Demokratskoj stranci.”

Iako se u samoj stranci ne oglašavaju borbeno raspoloženi, onih koji od Tadića očekuju pokoju ružnu reč kakva priliči “čvrstom lideru”, dosta je među njegovim fanovima. Na sajtu Demokratske stranke, ohrabrujući ga, njegovi birači preporučuju “Da li se mi pravimo ludi ili mislimo da ćemo lepotom i plemenitošću popraviti svet? Nažalost, mora se ići i đonom”. Ili: “Možda bi gosodin Tadić trebalo da odgovori na prozivke. Ovako mi izgleda suviše popustljiv.” A da mu samopouzdanja ne manjka, sam je kazao: “Verujem da u ovoj zemlji postoje bolji od mene, ali se oni ne bave politikom.” Onda je pozvao ostale kandidate favorite (što po pozicijama koje trenutno imaju, što po rezultatima na prethodnim izborima) koji u lošem kontekstu upravljaju segmente svojih kampanja prema njemu, da odmere snage i argumente u TV duelu. Ovi su odbili, a Tadić prokomentarisao da je ionako siguran u svoju političku superiornost nad njima. No, o tome ko je u drugim disciplinama bolji, predložio je, mogli bi da provere na partiji basketa, mini-golfa ili takmičenju u stranim jezicima. Bio je, ipak, toliko skroman da ne predloži vaterpolo u kome prednjači debelo, ako ne kao nekadašnji igrač “Partizana”, a ono kao organizator vrlo uspešnog FINA Kupa u Beogradu, avgusta 2002.

Toliko o popustljivosti, ali ne i o zamerkama u vezi sa kampanjom.

Posle Prokuplja, Tadić je otputovao u SAD, pa u Brisel i zatim u Moskvu. Negodovali su oni koji ne vide zašto bi predsednički kandidat, običan opozicioni političar, putovao kao da je državnik i one kvazipatriote koje druženje sa strancima osuđuju makar i na Evroviziji, pa tako osuđuju i Tadića što je pokušao da pokaže biračima da ima s kim u svetu da pregovara i od koga da traži da investira u Srbiji. Takvima se sigurno nije svidela ni njegova, ovih dana čuvenija rečenica “Samo napred, prema Evropi.” “Posao političara je da koristi sva sredstva da pridobije one koji nisu bili na našoj strani, a neodgovorni su oni koji to ne rade. Uvek ću biti srećan da me napadaju oni ljudi koji razmišljaju kako ne treba da razgovaram sa onima koji su bili protiv nas, ako ove druge pridobijemo na svoju stranu”, odgovorio je.

Posle hapšenja Milorada Lukovića nije pristao da govori o “kriminalcima”, ali je pozvao političare da ne otežavaju sudski proces i obećao da će mu i menjanje svesti pravosudnih organa, političara i građana biti važan zadatak. “Trudiću se da naučimo da razumemo vreme u kojem postojimo, da se pripremimo za iskušenja novog vremena. Hoću da menjam Srbiju da bi nam bila korisna, da bismo bolje živeli u stabilnom sistemu, da zemlja ne bi bila problem, već rešenje, da bi je svi videli kao zemlju sa kojom se može komunicirati i sarađivati”, rekao je.

Šesnaestog aprila, nekoliko dana pošto je podneo ostavku na mesto ministra odbrane SCG objasnivši da je bio uslovljen podrškom nestranačkom kandidatu vladajuće koalicije i da ne želi da otežava rad Savezne skupštine, kandidovao se. Dakle, u trenutku kada je Republičkoj izbornoj komisiji podneo na uvid šesnaest hiljada potpisa građana, imao je podršku “bez dileme”, kako je to Goran Svilanović rekao, Građanskog saveza Srbije i Demokratskog centra. Slede Reformisti Vojvodine i sporazum sa Savezom vojvođanskih Mađara. Ipak, najveće iznenađenje bio je kuršumlijski odbor Demokratske stranke Srbije - odlučio je da istupi iz partije i da podrži kandidata DS-a. Na samom početku kampanje Tadić je poručio celom krugu eventualne podrške da “neće moliti za pomoć, ali da će je svakako prihvatiti” i da je posebno očekuje od demokratske javnosti, NVO-a, značajnih pojedinaca i stranaka nacionalnih manjina, od svih onih koji hoće “odmah napred umesto pet godina unazad.”

Autori Tadićeve kampanje i njegovi prijatelji Dragan Đilas, Nebojša Krstić i Srđan Šaper optuženi su nedavno za izvesne sličnosti sa kampanjom američkog kongresmena DŽona Kerija. Kandidat Demokratske stranke odgovorio je kroz smeh da ne kopira nikog osim svog oca. A LJubomir Tadić, njegov otac, jedan je od najuticajnijih priznatih intelektualaca disidentske misli. I uprkos opozicionim nedaćama kroz koje je imao prilike da prođe već u ranom detinjstvu zbog angažmana svog oca, Boris Tadić kaže da ga je baš to i očeličilo.

“U politiku sam se upustio tako što sam potpisao peticiju protiv zakona protiv neprijateljske propagande. Sakupili smo grupu mladih ljudi koja je organizovala naš tihi univerzitet na koji smo pozvali da drže predavanja.” Zbog toga je završio u zatvoru na mesec dana. A kada je 6. oktobra 2000. sprečavao pljačku Etnografskog muzeja, policajac ga je prepoznao sa poternice Vojske Jugoslavije na kojoj je bio do 5. oktobra (samo petnaest dana kasnije postao ministar komunikacije, a onda i ministar vojske), priznao je: “Politika je čudo neviđeno.”

Danas su budućnost i efikasnost reči koje se uglavnom mogu izvući kao zaključci iz politike njegove kampanje i njegovih najčešćih rečenica, poput: “Rešenja su tu, potrebno je samo da uzmemo svoju sudbinu u svoje ruke”, “Došlo je vreme da vodimo računa o budućnosti dece naše dece”, “Vodiću politiku koja će se zalagati za jasna i realna rešenja, a ne onu koja nudi bajke” i na kraju “Jasan plan budućnosti je razlog zbog koga sam ušao u politiku”.

Ali efikasnost mu zli jezici nisu pripisali kada je nekoliko minuta posle priloga o ukidanju jedine institucije za žene žrtve nasilja kod nas pozvao TV B92 i rekao da on to neće dozvoliti. Zli jezici ga, naprotiv, optužuju za šarm, dobar izgled i držanje kojima, navodno, pleni suprotni pol kao da su to pogrdni epiteti za predsednika ili još gore, njegovi jedini aduti.

Promovišući ideju “integrativne politike koja se ne odriče svog naroda” posetio je Brodac, srpsko selo u Semberiji odakle je Tadićeva majka, a uvažavajući, opet, možda najugroženije reagovao je, istina najbrže, i na nacionalističke preteće plakate upućene Romima u Zemunu. Boris Tadić obećao je, na kraju, i da će “za ne daj bože” ako ne prođe u drugi krug podržati onog demokratskog kandidata koji bude bolji od njega. Ostali kandidati to nisu učinili.

Posle svega, možda najbolje planove Borisa Tadića kao predsednika Srbije opisuju oni koji mu obećavaju da će glasati za njega dok mu na sajtu Demokratske stranke govore, u stvari, šta očekuju od njega, poput dvadesetšestogodišnjeg Gorana Kuburića koji kaže: “Ne bavim se politikom niti me zanima, ali jedno želim za sebe i svoju generaciju, a to je normalan život-posao i otvorena vrata prema Evropi.”