19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Kada je osvanula na kioscima, naslovna strana portugalskog Plejboja na kojoj Isus Hristos pomazuje usnulu devojku očito katolkinju niskog morala, oslikanu brojnim tetovažama na polugolom telu, dok leži na ljubičastoj posteljini ukrašenoj brojnim ornamentima, u sobi zelenih zidova sa stolicom u pozadini rađena kao očigledna parodija na ikone na kojima Hristos spasava grešnice, izazvala je toliko kontroverzi da je američko izdanje magazina istog trenutka povuklo licencu i zabranilo dalje izlaženje Plejboja u ovoj zemlji. U svom obrazloženju, uredništvo originalnog časopisa naglasilo je da se Plejboj, uprkos pornografskom sadržaju, pridržava najviših principa hrišćanskog morala i da nikako ne dozvoljava takvo poigravanje sa likom i delom Isusa Hrista.
A njihove kolege pokušale su tom reminiscencijom da odaju počast svom genijalnom piscu Žozeu Saramagu i njegovom Jevanđelju po Isusu Hristu, napravivši krajnje kičastu ekstravaganciju pridržavajući se stila ikonostasnih kanona. NJihov čuveni pokojni zemljak i jedan od najvećih protivnika crkve i crkvenih dogmi, koji se zbog svojih stavova stalno sukobljavao sa pravovernim katolicima, uporno je do smrti podvlačio da je Biblija knjiga loših morala odnosno da je katalog onog najgoreg u ljudskoj prirodi.
Koliko god da je bio trn u oku, Saramagova doslednost iznedrila je jedno od najinteresantnijih kičastih književnih dela, vrlo svesno tako osmišljeno i napisano, kakvo je upravo pomenuto sporno Jevanđelje. Kič zapravo izbija iz svakog šava te knjige, pisane u realističnom tonu, koja tretira čitav poznat događaj iz Novog zaveta kao jednu od mogućih verzija priče, do te mere emotivne da izaziva upravo tako preterana osećanja.
SIMULACIJA
I zaista, kako je kič ništa drugo do sentimentalna umetnost bez ukusa koja teži dopadljivosti, tako je ona, tokom duga dva milenijuma našla zapravo najviše uporišta upravo u delima koja su težila oslikavanju i prikazivanju biblijskih priča.
Kič nastaje kao odgovor na pojačanu kulturnu potražnju, onda kada se na tržištu nalaze ne samo uobičajeni banalni proizvodi svakodnevnog života nego i umetnička dela, odnosno njihovi surogati. Žan Bodrijar je napisao da u estetici lepote i originalnosti, kič predstavlja sopstvenu estetiku simulacije, jer uvek prikazuje objekte manje ili veće od života samog. Kič prati modu, bez obzira na to da li je osetio i delić njenog iskustva. Upravo zbog toga, koncept kiča neizbežno nosi društvenu, ekonomsku i političku dimenziju.
Zanimljivo je to da je kič u 20. veku i u 21. posebno, poslužio da bude izvorište i inspiracija novih formi umetnosti, ali sa svešću i stvaralaca i potrošača da je reč o kiču kao stilu, što je pogotovo našlo utočište u pop-artu. Srodna reč bila bi šund. Ali dok je reč kič nastala u sferi vizuelnih umetnosti, uključujući i primenjenu umetnost, šund se pre svega odnosi na literaturu.
U crkvenoj umetnosti, međutim, kič se na vrlo osobeni način infiltrirao, predstavljajući njen nezaobilazni umetnički izraz. Počev od ranih ikonostasnih radova - gde su se bojama i isuviše emotivnim prikazima predstavljali poznati motivi i scene, pa sve do pomenutih sablažnjivih dela nastalih kao moderan i savremeni odgovor bez barem trunke kiča ta vrsta umetnosti ne opstaje.
Prema pisanju Beti Spakman, autorke knjige Hrišćani i kič, svaka emotivno jaka scena traži suštinski od autora umetničkog dela da je on u svojoj viziji prenaglasi. To se posebno odnosi na snažne scene Hristovog rođenja, u Novom zavetu opisane kao idilična slika rađanja Boga na zemlji u štali u okruženju pitomih domaćih životinja i dubokovernih ljudi koji su se tom rođenju radovali, pa sve do moćnih priča o stradanjima, tako ubedljivim i ispričanim sa toliko mnogo nijansi i detalja, poput Veronikinog pokrova kojim je verujuća žena obrisala lice mučenog Hrista ili pokajanja razbojnika na krstu, uverljive već u pisanom izrazu.
Međutim, sam termin kič vrlo često se koristi zapravo kao uvreda, jer nazvati sliku ili muzičku kompoziciju kičastom, tj. dekorativnom umetnošću, sugeriše zapravo na njenu jeftinu, ogoljenu, nesofisticiranu, neoriginalnu vrednost, pre svega isuviše sentimentalnu.
ODBRANA
U svom delu Odbrana hrišćanskog kiča, Pol Grifits ističe da se vizije priča iz Biblije, kakve god bile, moraju smatrati umetničkim delima u ranoj fazi njihovog nastanka, jer je bilo tada teško očuvati ih i u usmenom i u pismenom i u vizuelnom predanju. Slično je i sa muzikom, koja je vrlo brzo, još u ranom hrišćanstvu, postala deo liturgijskih jutrenja, tako što se još tada molitva nije čitala već pevala ustaljenim veoma harmoničnim, pomalo monotonim melodijama. I slikom i rečju i pismom i zvukom, hrišćanska umetnost morala je da dopre do najširih masa, najtišim mogućim putem, i kao izvor toga izabrala je i usvojila kič kao osnovni stil.
Hrišćani moraju da se zamisle pre nego što prihvate viziju kiča, piše Grifits. Katolici, protestanti i pravoslavci bili su i ostali među najvećim generatorima kiča, zato što su upravo seljaci i proleteri prvi i prihvatili ideju i dogmu hrišćanstva. Većina hrišćanske umetnosti jeste kičasta, ali to je upravo ono što hrišćani i vole! Kao dodatak tome, Grifits nabraja brojne pesme, pogotovo protestantske ili one nastale u različitim crkvama ove religije, čiji su tekstovi ljubavi Hrista i prema Hristu zaista preuveličani, suštinski bez umetničke vrednosti, ali istovremeno predstavljaju deo jednog stila. Pesma Isus je tvoj dečko u svakom pogledu je lišena vrednosti, ali upravo tako i treba da bude. Ona je tu da održava našu ljubav prema Hristu, kaže Grifits.
PRODUKCIJA
Kič uplovljava u umetnost zahvaljujući i obredima, koji prate crkvene ceremonije. Tako se stvara neraskidiva veza između prakse i umetnosti, koju povezuje upravo kič. Govoreći svojevremeno o kiču u religiji, Igor Mandić je istakao da je jedno vjerovanje (molitva, skrušenost, oprost, kajanje, traženje višeg smisla... itd.), a drugo je `ponašanje`, bilo crkvenih službenika (u svim organizovanim verskim zajednicama), bilo verskih sledbenika: Epifenomeni lošeg ukusa prate mnoge religije gotovo u svim njihovim iskazivanjima i predočavanjima arhitektura, kićenost i raskoš, muzika, trgovina suvenirima..., ali i ti su fenomeni njihov sastavni deo odvajkada, samo što su uočljiviji i lakše prepoznatljivi danas, u doba masovne reprodukcije. Danas se čak i `misno vino` buteljizirano prodaje u samoposlugama, a sličice svetaca dele se podjednako kao i fotografije kandidata na parlamentarnim izborima.
U samoj hrišćanskoj umetnosti, kič postaje naročito dominantan sa početkom moderne, širom zapadne Evrope, kada sekularna vizija umetnosti iz 19. veka, te drevna i srednjovekovna umetnost nalaze se ponovo u fokusu umetnika, koji u njima vide dobar materijal, pre zbog manipulacija u samim umetničkim radovima nego zbog religijskih dogmi. Iako je bazična hrišćanska umetnost tada bila marginalizovana, umetnici moderne, poput Žila, Šagala, Matisa, Epštajna i Saterlenda, proizveli su nekoliko značajnih dela za crkve. S druge strane, umetnici koji su radili mimo crkve, držali su se najpre hrišćanskih tema, a ne istorijskih kanona. Tokom tog perioda, kič postaje vrlo uspešno sredstvo izražavanja kod umetnika, koji mu daju drukčiju vrednost. Nedugo zatim, umetnici poput Tomasa Blekšira ili Tomasa Kinkejda, koriste kič u umetničkim delima, čime on postaje opšteprihvaćen.
U poslednjim godinama 20. veka i posebno početkom 21. Hristos i biblijske priče postaju omiljene teme i fenomeni u svim umetnostima. Klasični hrišćanski motivi su reinterpretirani na različite načine i samim tim bivaju jedna od dominantnijih ideja sekularne svetske umetnosti. Kičom se ne predstavljaju samo slike za vernike, već i snažne umetničke vizije, kojima biblijske teme služe za lično izražavanje. Nijedan od umetnika novog vremena nije ispustio tu šansu da umesti kič u svoje delo bilo da je to krvava drama Mela Gibsona Stradanje Isusovo ili Vorholova Tajna večera, jednako uzbudljive i diskutabilne u svom izražaju. Ali upravo na toj ideji potekla je i čitava jedna umetnost, tako dosledna i istrajna u njoj. Baš kao i siroti Saramago, čije će tako neodoljivo sablažnjive kičaste vizije Hristovog života biti još dugo predmet spora i negodovanja. A on je, kako kaže, samo čitao ono što je negde, nakada davno, zapisano...
