U prostoru inspiracije

No, bez obzira na ogromno referentno polje ovog filma koje zahteva prilično koncentrisanu gledalačku pažnju i nemali napor u dešifrovanju svih njegovih ikoničkih pretpostavki, u startu izostaje (na sreću!) ono zbog čega je Đango apriori stekao toliko privrženika: on nije samo citatološki film eklektičkog tipa, čija eruditska remisija treba da postane neki summa summarum nove idolatrije, niti je postupak referiranja u njemu njegova krajnja svrha.

Tarantinov Đango ide mnogo dalje od toga: u njemu postoje dva referentna okvira, onaj na koji se on poziva i onaj koji on sam stvara. Ovaj drugi je sa stanovišta kreativnosti za nas mnogo dragoceniji, jer nam rediteljsku invenciju pokazuje u njenoj punoj, subverzivnoj snazi Đango nije citat nego parafraza, što znači da je Tarantinova recepcija žanrovskih mitologema špagetija ne samo detektovana kao prostor inspiracije, nego je nadograđivana bitno problematizovanijim modusima no što ih zatičemo u filmovima njegovih žanrovskih prethodnika. Gotovo zloslutna politička obeležja ovog filma u odnosu na sadašnjost daju njegovoj interpretativnoj ravni gotovo neograničene mogućnosti, a veličanstveni izbor glumaca, od kojih su bar polovina za glumačku antologiju filma, njegovu travestiju čini ubojitijom no ikad. Kao antipuritanac Tarantino (ispravno!) smatra da se o gorućim problemima (rasizam, ksenofobija, pravni poredak, prostor i opseg slobode) može govoriti i na zabavan a ne samo na akademski suvoparan, didaktičan i deprimantan način.

NJegovo degradiranje Kju klus klana recimo, volšeban je primer njegovog kreda. To što u čitavom filmu ne postoji nijedan pozitivni lik belca, daleko je od svake benignosti i graniči se s političkim ekscesom. Tarantinova režijska perfekcija uočljiva je u svakom segmentu ovog filma: od fascinantne brige za kostim, model oružja, devetnaestovekovnu arhitekturu američkog juga, do maestralnog inkorporiranja muzičkih numera Iako je Tarantinov film nesumnjivog narcizma on, u stvari, redefiniše žanr.