Cenzorski komitet protiv Pešića

Uprkos činjenici da se u depoima ovdašnjih muzeja mogu naći stotine keramičkih fragmenata sa znacima i natpisima Vinčanskog pisma, uprkos ogromnoj publikovanoj dokumentaciji od 1908. do danas, cenzori naše arheologije su spremno dočekali informacije o sistematizaciji tog pisma. Kolektivno, ovi moćnici su zagrajali da Vinčansko pismo uopšte ne postoji. Čak i pomisao da bi ovo pismo, ipak, moglo postojati, taj cenzorski komitet je pokazao kao bogohuljenje i veliku jeres. Bilo je to 1987. g a cenzorski komitet je usmeravao svoje aktivnosti iz same srpske Akademije nauka i umetnosti. Iste te godine, u istoj ustanovi, bilo je zabranjeno Cirkularno pismo predsednika Odbora za sakupljanje građe o genocidu nad srpskim narodom i drugim narodima Jugoslavije u DŽDŽ veku, kao i zakazani međunarodni simpozijum o pitanjima genocida.

Evo kako je izgledala akcija cenzorskog komiteta prema anketi koju je jula 1987. godine povodom Pešićeve sistematizacije Vinčanskog pisma, organizovala i objavila specijalizovana revija “Galaksija”. Dragoslav Srejović je, u ovoj anketi, izjavio da je Pešićev pokušaj neuspeo, da je došao “pre vremena” da veza između Vinče i Etrurije apsolutno ne postoji, niti može postojati, da nije u pitanju nikakvo “pismo”, nego (znaci svojine). Milutin Garašanin je priznao da su u pitanju “izvesni znaci i simboli”, koji međutim, ne mogu biti “pismo”, nego samo i jedino “znaci svojine”. Alojz Benac je Pešićevo otkriće proglasio “jednom vrstom fantazije”, te je potvrdio da su u pitanju “znaci svojine”. Isto mišljenje o “znacima svojine” zastupao je i Nikola Tasić. On je stvar i dodatno zaoštrio, tvrdeći, uostalom potpuno nekompetentno, da se ovim neolitskim problemom “niko ozbiljno nije bavio”. Na stanovištu da u Vinči nemamo posla sa pismom nego sa “znacima svojine”, bio je i Aleksandar Palavestra, dok su Dušan Simić i Borivoje Čović u ovim znacima videli “određeno značenje”, ali ne i pismo. Emilija Jovanović-Mason je izričito ustvrdila da “kada je reč o Vinči ne možemo govoriti o pismenosti u pravom smislu reči”, a za sličnost tih “znakova” sa potonjim sistemima pisanja, izjavila je da predstavlja puku slučajnost. Dubravko Škijan je izjavio kako ne veruje da je u slučaju Vinčanskog pisma “riječ o pismu i znakovima pisma”.

Bilo je, međutim, i radikalno drugačijih mišljenja u ovoj anketi. Tako je Vojislav Trbuhović, naučni saradnik u Arheološkom institutu SANU, govoreći o Pešićevom otkriću, izričito rekao: “Ja u tome vidim prvo praindoevropsko pismo.” Miloje Vasiljević iz šabačkog Narodnog muzeja, takođe je smatrao da u ovom slučaju “reč može biti o najstarijim oblicima pismenosti”. Akademik Matej Bor je izjavio da je teorija o “znacima svojine” pogrešna, da je “pretpostavka prof. Radivoja Pešića vrlo realna”, te da ga je “svojim dosadašnjim argumentima” Pešić “potpuno... ubedio da imamo posla sa jednom pretpostavkom koja se ne može odbaciti”. Relja Novaković, koji je Pešićevu teoriju nazvao zapanjujućom, založio se za odbacivanje svih šablona i predrasuda u interpretiranju ovog problema. Ne govoreći opširnije o Vinčanskom pismu Novaković, inače najopširniji u anketi, iskoristio je priliku da pažnju javnosti skrene na svoju teoriju o centralnoazijskom poreklu Srba: “Ali da pri oceni rezultata profesora Pešića o starosti ’Vinčanskog pisma’ ne treba žuriti s poraznim ocenama, koristimo priliku da ukažemo na još dva naizgled neverovatna momenta vezana za naše područje, možda opet za Podunavlje. Kao što je poznato, u jednoj belešci Karlovačkog rodoslova može se pročitati i ovaj podatak: “I sva srpska idolu služaše, Dagonu, ot sudu i Dagoni i Daki imenujut se; ot Sera že Srbije.” U vezi sa ovim ništa pouzdano ne znamo, pa opet nismo skloni da sve to odbacimo sa dubokom nevericom. Dagon je prastaro semitsko božanstvo koje se javlja, kako neki smatraju, još u dokumentima akadske dinastije (23. vek pre n. e.), a bio je poštovan i na području gornjeg Eufrata i Tigra, ali i na daleko širem prostranstvu. Ser je tobožnji rodonačelnik Srba i, ako su Plinije i Ptolomej (I i II vek n. e.) u pravu kad neke Srbe i Sereje nalaze u masivu Kavkaza, i ako je Župančić u pravu kad balkanske Srbe dovodi u vezu sa tim Plinijevim i Ptolomejevim Srbima i Serejima, onda nas to upućuje na dublju starinu nego što smo navikli... Valjalo bi imati u vidu i činjenicu da su na jednom komadu keramike nađenom na Čečanu (Kosovo) urezani i neki znaci koji su potpuno isti kao pojedini znaci urezani na statueti iz Vinče.”

Stručnjaci sa Odeljenja za klasične studije i Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, odbili su učešće u “Galaksijinoj” anketi, objasnivši svoje odbijanje izjavom da su nekompetentni za razgovor o Vinčanskom pismu! Srejović, Garašanin, Benac, Tasić i Palavestra su u ovoj anketi stali na stanovište o znacima iz Vinče kao “znacima vlasništva”. Međutim, sam Garašanin je svojevremeno obznanio da odustaje od te teorije. Bilo je to 1973. g, kada je u Praistoriji Srbije I i II, Garašanin prihvatio kritiku Jovana Todorovića i Aleksandrine Cermanović iz 1961.

Tako je eto, delovao cenzorski komitet. Već posle “Galaksijine” ankete bilo je jasno da akcija cenzorskog komiteta neće uspeti. Zato i nije bilo nikakvo iznenađenje kada je Dragoslav Srejović 1990. i 1991. g sa razumevanjem počeo da govori o Vinčanskom pismu, iako je njegovo postojanje izričito negirao samo tri, četiri godine ranije. O razlozima zbog kojih je došlo do ove radikalne promene mišljenja možemo samo nagađati. Ipak, ona se dogodila. Tako je u seriji intervjua datih dnevniku “Politika”, Dragoslav Srejović govorio o budućim planovima SANU, a posebno o projektu arheološkog parka u Vinči, čija je izgradnja najavljena još aprila 1989. Zanimljivo je njegovo mišljenje o Vinči i njenom značaju za svetsku istoriju, uključujući ovde i mišljenje o vinčanskoj pismenosti. Dao je ovu izjavu:

“Uticaj te Vinčanske kulture zračio je na celu tadašnju Evropu. Ona je bila najdinamičnija, najprogresivnija kultura tog vremena, i u njoj su anticipirana dva krupna ostvarenja koja će u budućnosti izmeniti život čovečanstva: pismenost i pronalaženje veštačkog topljenja rude, te su iz tog perioda prvi bakarni rudnici, najstariji rudnici Evrope.”

Govoreći o pismenosti i metalurgiji Vinčanske civilizacije, Srejović ipak zadržava izvesnu rezervu. On govori o “anticipacijama” nečega što će “u budućnosti izmeniti život čovečanstva”. Tako smo dobili “anticipiranu pismenost” i “anticipiranu metalurgiju”. Naravno, ovi pojmovi koji nisu u upotrebi tokom diskusija o neolitskoj pismenosti, metalurgiji ili poljoprivredi, samo dodatno zamućuju problem. Oni otvaraju nedoumicu: da li se u Vinči uopšte radi o metalurgiji i da li se uopšte može govoriti o pismenosti, ukoliko su te dve pojave “anticipirale” nešto što će se, u pravom smislu, dogoditi tek u budućnosti. Tako se ove pojave istovremeno priznaju i u njih se sumnja. Na osnovu toga može se zaključiti da se naša arheologija našla u nebranom grožđu. Razapeta između činjenica o kojima je u međuvremenu počela da raspravlja najšira javnost i načela koja regulišu njenu unutrašnju strukturiranost, a posebno distribuciju moći, obavezna i tamo i ovamo, naša arheologija je smislila ovu poštapalicu o “anticipiranoj pismenosti” i “anticipiranoj metalurgiji”. Razume se, jedna nemaštovita poštapalica poput ove, ne može spasiti našu arheologiju od bruke kojoj se izložila u anketi 1987. g. i ranije.

U seriji intervjua datih “Politici” februara 1991. g Srejović je pokušao da neutrališe još jedan krupan prigovor koji je u međuvremenu stigao na adresu Akademije. U javnosti je, naime, bilo postavljeno pitanje o razlozima zbog kojih se u ustanovama oficijelne nauke dosledno ignoriše korpus najranije istorije slovenske civilizacije. Zasluga što je ovo pitanje pokrenuto pripada Institutu za istraživanja slovenske civilizacije Prohor Pčinjski - Beograd - Novi Sad i njegovim projektima. O tome je domaća i međunarodna javnost bila iscrpno obaveštavana. Dragoslav Srejović je, dakle, imao nezahvalnu dužnost da odgovori na taj krupan prigovor.

Evo kako je Srejović to obavio. Prethodno informišući javnost o postojanju izvesnog “najnovijeg projekta SANU za istraživanja najranije slovenske istorije na Balkanu” (?), on je rekao sledeće:

“Nažalost, u našem poznavanju te problematike, i pored veoma pozitivnih rezultata, ima i osetnih praznina, i mi na neki način kaskamo u odnosu na ostale slovenske narode, recimo u Jugoslaviji u odnosu na Hrvate, a kada je reč o susedima, u odnosu na Poljsku i Čehoslovačku. Akademija nikako ne bi želela da prebrzim ili nedovoljno pouzdanim dokazima i zaključcima te praznine popunjava, i ne bi želela da srpska arheologija dođe do naučno neproverenih teza o Balkanskim Slovenima i Srbima, jer tu je velika mogućnost manipulacije u dnevno-političke svrhe, dakle, vannaučne.”

Dosadašnja rekonstrukcija slučaja Vinče i Miloja M. Vasića, kazuje da se ne može verovati ovom iskazu o navodnoj skrupuloznosti istraživanja koja se sprovode kroz Akademiju. Kasnije će se još videti da Akademija ni iz daleka nije tako skrupulozna u ovoj stvari kao što to Srejović, svakako opravdano, želi. Iz njegove izjave je, naime, jasno jedino to šta Akademija ne želi da utvrdi ni po koju cenu.

Neobičan je komplimenat koji je Srejović ovom prilikom uputio “Hrvatima”, zbog njihovih navodnih uspeha u arheologiji najranije slovenske istorije. Kasnije, kada se bude interpretirala vladajuća doktrina o najranijoj slovenskoj istoriji u Hrvatskoj i Srbiji, videće se da je kompliment nezaslužen.

“Galaksija”, koja je sprovela anketu o Vinčanskom pismu 1987, podsetila je maja 1990. g. na međunarodni odjek otkrića Radivoja Pešića. Časopis je obavestio svoju publiku o mišljenjima koja su o Pešićevom radu izneli Andre Martine, Arnaldo Alberti, Paola Arozio, Masimo Palotino, Đulijano Bokali, Matilda Kontino, Olimpija Vargopulu, Vasilij Žurovski, Aharon Asa, Ivan Tomažić, Đovani Điraldi, Vivijano Domeniči i Šarlota Morgan. Svi su oni podržavali Pešićev rad, u Italiji, Francuskoj, Izraelu, Grčkoj, SSSR, Brazilu, Austriji itd. Ovdašnji cenzorski komitet za upravljanje istorijskom istinom nije javno reagovao na ta mišljenja.

Krajem 1990. i početkom 1991. znatan publicitet u našoj javnosti dobila je knjiga Harolda Hermana “Univerzalna istorija pismenosti”. Ovaj nemački autor, stalno nastanjen u Finskoj, lažno je predstavljen u ovdašnjoj javnosti kao prvi autor koji je otkrio značaj Vinčanskog pisma! Ove neistine nije demantovao niko, pa čak ni oni koji su 1987. rezolutno osporavali sistematizaciju Vinčanskog pisma Radivoja Pešića. U hvalospevima povodom navodnog Hermanovog otkrića, nije se mogla naći nijedna opaska o ranijim istraživanjima Vinčanskog pisma - od Miloja M. Vasića iz 1906. i 1908. do Radivoja Pešića danas.

Ovde je takođe ignorisana informacija o ekspediciji Letera (Slovo) koja je, od novembra 1989. plovila svetskim morima tragajući za daljim materijalnim potvrdama najranije istorije pismenosti. Ekspedicija je organizovana povodom svetske godine pismenosti koju su proglasile Ujedinjene nacije, njeni brodovi su plovili pod pokroviteljstvom UNESKO-a, Radivoje Pešić je bio naučni koordinator ovog projekta, a njegovo otkriće Vinčanskog pisma navedeno je kao osnovni razlog te naučne ekspedicije.

Zanimljivo je da se Hermanova “Univerzalna istorija pismenosti” nije mogla nabaviti u najboljim knjižarama Ahena, Minhena, Hamburga, i Frankfurta na Majni tokom 1990, i januara 1991. g iako su, u ovdašnjim listovima, prve recenzije tog rada objavljene upravo u decembru 1990. Čak ni Kampus Verlag, kao izdavač te knjige, nije mogao da obezbedi primerak zainteresovanima.

Tokom ove neuobičajene operacije izričito je saopšteno da je jedan nemački autor otkrio Vinčansko pismo. Istovremeno, domaća istraživačka linija na čijem početku imamo Vasića 1906. i 1908, a na koncu Pešića iz 1985. g uporno se gura pod tepih, proglašava nevidljivom i nepostojećom, a posebno nekompetentnom. Identičan proces zapažen je u sferi društvenog života i politike: 1990. i 1991. mnogi su prizivali nemačku dominaciju: marta - aprila 1992. mnogi prizivaju američku, nudeći se kao njeni pravi lokalni zastupnici. Zato su ove pojave samo dva oblika istog fenomena identifikacije sa agresorom.

Na osnovu izloženog može se zaključiti sledeće:

1. Vinčansko pismo je i dalje zarobljeno; ono je predmet akademsko-politikantskih manipulacija.

2. To predstavlja akt cenzure i nasilja nad istorijskom istinom.

3. Cenzura nad istorijskom istinom ugrožava mnoga prava i slobode, a posebno slobodu mišljenja i slobodu naučnog rada.

4. Cenzorske strukture moći u nauci i politici, posebno instanca ovde nazvana cenzorskim komitetom za upravljanje istinom, odgovorne su za žalosni status čitavog korpusa materijalnih i duhovnih artefakata naše civilizacije.

I tako, istorijska istina o Vinčanskom pismu (ali i Vinčanskoj kulturi uopšte) čeka da bude “otkrivena” iako se to dogodilo već 1906, pa 1908. i redom, do 1985. godine. Stanje u kome je Vinčansko pismo zarobljeno upozorava da je vitalni interes struktura moći koje ga održavaju stalno obnavljanje vremenske i prostorne iskorenjenosti ovdašnje zajednice, njene kulture, nauke i istorije. Naša enciklopedijska izdanja plastično pokazuju dalekosežnost cenzorskog uticaja tih struktura moći.

Pokazalo se, dakle, da je Vinčansko pismo još zarobljeno čvrstim zagrljajem struktura akademske moći. Kao lokalni čuvari tajni i cenzori, ove strukture, srećom, nisu mogle uticati na rasprave o vinčanskoj pismenosti koje se, kao što vidimo, vode u svetu. Ono što mogu ove strukture, to je da unutrašnju zajednicu i globalnu unutrašnju javnost “sačuvaju” od saznanja o ovim raspravama primenom prave informatičke blokade. Blokada je probijena izvan struktura koje je kontrolisala i kontroliše lokalna vlast i moć nad naukom i intelektualnom zajednicom uopšte. Dakle, izvan Univerziteta, izvan instituta, izvan Akademije, izvan službenih publikacija, i što je možda najvažnije, izvan uticaja neformalnih interesnih grupa i moćnih pojedinaca. (Istorija beščašća naše nauke i inteligencije još nije napisana. Međutim, ne treba sumnjati da će se jednog dana i to dogoditi.) Ovde, razume se, treba pomenuti i važnu činjenicu da je do toga moglo i moralo doći izvan struktura koje su pod direktnom ili indirektnom kontrolom centara globalne (uključujući i intelektualnu, naučnu) hegemonije, recimo Vatikana i njegovih mnogobrojnih institucija. U prilog ovoj dalekosežnoj ulozi rimokatolicizma mogu se navesti mnoge činjenice iz istorije hrišćanstva.

Ovde navodim samo to da je, do danas, svaki rad na rekonstrukciji antičke ili srednjovekovne istorije, ali i istorije uopšte, upućen na mnogobrojne arhive te crkve, a na onaj u samom Vatikanu posebno. Ovi arhivi su danas nedostupni, posebno kada je u pitanju istorija proteklih nekoliko vekova. Antički, a posebno srednjovekovni pisani izvori se koriste u obliku na koji su presudno uticali interesi Vatikana, uključujući i falsifikate o čemu su kompetentno pisali Matija Vlačić-Ilirik, Žil Mišle, Mijo Mirković i drugi istraživači. Tako je Vatikan do danas zadržao moć globalne manipulacije. Naravno, nipošto ne možemo prenebreći činjenicu da i sve druge religije - budizam, judaizam, pravoslavlje, protestantizam, kao i sve države, ideološke organizacije, partije i pokreti, koriste iste metode skrivanja ili falsifikovanja istorijske istine. Ali, do danas još niko nije uspeo da prevaziđe Vatikan u oblasti globalnih manipulacija. Protiv svake konkurencije Vatikan se žestoko borio. Poslednja velika borba, borba protiv ideja evropske revolucije i demokratije, počela je 1789. g. Ta borba još traje. I danas je njen glavni front na Balkanu.

“Nisu li već arheološki nalazi u izvornim predelima Porečke reke ukazali na postojanje veoma stare rudarske i metalurške radinosti. Vinčanska kultura je ponikla u Podunavlju. Podunavlju pripada u suštini još uvek tajanstvena kultura Lepenskog vira. Nismo još uvek sigurni zašto vizantijski pisac Pseudo-Cezarije iz početka 5. veka, stanovnike Podunavlja naziva Fisoncima, pri čemu valja imati u vidu da se u grčkoj tradiciji smatra da je Fison u stvari reka Tigar, a u rimskoj Eufrat, pa bi se moglo pomisliti da se pod Fisoncima podrazumevaju nekadašnji stanovnici oko Tigra i Eufrata. Naravno da sve to treba proveriti.”