Bogataši, gde ste?

Foto Andrej Isaković

Srbija je u poslednjih deset godina načisto propala. Poštene ljude skoro da je sramota da naglas izgovore da danas u zemlji samo devetoro ljudi ima imovinu vredniju od 300.000 evra. A u to spadaju ne samo vile, kuće, poslovni prostor, vozila, jahte i umetnička dela već i akcije u firmama i štedni ulozi. Toliko smo ojađeni da je broj ovih, sasvim skromnih bogataša sa 20.000, koliko ih je bilo na poslednjem popisu pre deset godina, spao na jednog poznatog - novog direktora Poreske uprave Ivana Simiča, koji se među prvima prijavio i još osmoro neznanih junaka.

Poreznicima je, ipak, nešto sumnjivo. Veruju da ih ima još i najavljuju novi, ko zna koji po redu pohod na njih - unakrsnu proveru imovine i prihoda. Pošto posao očito nije lak, jer ga se niko nije latio u poslednjih deset godina, valjalo bi im nekako pomoći. Možda savetom da se najpre zapute u Klub privrednika, sa sedištem u Šekspirovoj ulici na Dedinju, i da osmotre vozni park tamošnjih četrdesetak članova, a zatim i da ih upitaju za neku kućicu, firmicu, jahticu

Odmah pored, na istom tom Dedinju, mogli bi da osmotre ono što slučajni prolaznici gledaju sa znatiželjom - luksuzne vile, barem njih 500, čija pojedinačna vrednost dostiže i više miliona evra. Ne bi bilo zgoreg da pročešljaju i sadašnje i bivše ministre, jer svaki oveći stan na Vračaru ili u centru Beograda, u kakvima po pravilu žive, prelazi vrednost od 300.000 evra.

Samo malo dalje od Vlade, poreznici će, kao i osiromašeni građani, ugledati u čuvenim dorćolskim kafićima, podmladak ovdašnje biznis klase, sa parkiranim džipovima kojima blokiraju ulice u srcu grada. A šta bi se tek dalo naći jahti po marinama, luksuznih vikendica po Srbiji i drugih uočljivih nepokretnosti. O akcijama, štednim ulozima i zahtevnijim stvarima da i ne govorimo.

Ovakva nesrazmera između golim okom vidljivog imetka i broja poreskih prijava, govori o bahatosti ovdašnje elite, koja uglavnom veruje da država ima obaveze prema njoj, a ne obratno. I vređa prosečne građane, koji uredno plaćaju poreze državi, a ako to i ne čine, opomene im ubrzo stižu. Zašto država do sada nije imala interes da popiše imovinu i naplati nemali porez od skoro 50.000 ljudi, koliko, prema nezvaničnim procenama, pripada ovoj kategoriji? Kako poreznici nikada nisu postavili sasvim jednostavno pitanje koje građani svakodnevno postavljaju gledajući vile, džipove, kamione i avione svojih sugrađana - otkud im to? Nije teško zaključiti da problem nisu neuki poreznici već izostanak političkog miga da se u takvu akciju krene. Jer tada bi se na udaru našao i poneki stranački sponzor, sami političari, strankama bliski estradni umetnici, sportisti, advokati

Zato ne čudi činjenica, koja bi u normalnim zemljama zvučala kao vic - da gradonačelnik Čačka Vojislav Ilić, rođeni brat ministra Velimira Ilića, za porez na kuću duguje čitavih 163.000 dinara. Iako porez na imovinu ide upravo u gradsku kasu. Tužnija od te možda je samo priča iz istog grada o tome da je predsednica UO JKP Komunalac Gordana Petković dugovala preduzeću kojim upravlja 24.000 dinara, a za grejanje i desetak puta više. Zato poziv ovdašnjih poreznika da se do polovine marta prijavi imovina vrednija od 35 miliona dinara ili počinje oštra provera, zvuči kao još jedna pretnja praznom puškom. Ili nova marketinška kampanja. Jer bogataši će opet naći način da ostanu nekako nevidljivi. A vi?