Na korak od trona

Foto Andrej Isaković

Profesionalni boks je opšta tuča skraćenica. WBC, WBA, WBO, IBF, IBO, IBU samo su neke od organizacija koje nude čuvene barokno kićene pojase svojim šampionima. U toj tučnjavi nije lako snaći se, ali Međunarodna bokserska kuća slavnih i sama skraćenica, IBHOF verovatno je najmerodavnija da kaže šta vredi, a šta ne. A kaže da vrede prve četiri skraćenice iz prethodnog nabrajanja.

Za svetski WBC pojas u supersrednjoj kategoriji, do 76 kilograma, u subotu će se u Atlantik Sitiju boriti Nikola Sjekloća. Oko vlasništva nad ovim 34-godišnjim Budvaninom Srbi i Crnogorci se u ringu interneta žestoko makljaju, a on insistira da se pomene kako ga to ništa manje žestoko nervira, i da sebe smatra i Srbinom i Crnogorcem.

Za borbu sa Kameruncem Sakijom Bikom, Sjekloća se mesecima sprema u hali Radničkog na Vračaru. Hala je opremljena gotovo spartanski skromno, baš kao što bi čovek i očekivao od sportske hale u Srbiji, bez obzira na to što se njome služi neko ko je na korak od jednog od najvećih uspeha u istoriji jugoslovenskog boksa. No, Nikola je zadovoljan. Ima, kaže, sve što mu treba. Šta će mu, pak, biti potrebno u Atlantik Sitiju i šta je potrebno domaćem boksu da češće putuje u Atlantik Siti, Sjekloća je pričao za NIN.

Neko bi rekao da je i smešno i rizično postavljati ovakvo pitanje bokseru, ali moramo: Bojite li se?

Nije me strah. U boksu sam već dugo, a do ove titule sam stvarno išao stepenicu po stepenicu. Već u osmom profesionalnom meču osvojio sam mediteransku WBC titulu, a u petnaestom ili šesnaestom internacionalnu. Obe sam branio tri-četiri puta, navikao sam na jake i teške mečeve Ne osećam još pritisak.
Znam, naravno, da je meč veoma značajan. Prvi put u istoriji našeg boksa jednom se bokseru pruža prilika da boksuje za svetsku WBC titulu u Americi, pogotovo što se to dešava sada, u novije vreme profesionalnog boksa. Pre je bilo drugačije, boksovale su samo Amerika i Engleska, malo kasnije im se pridružila Nemačka, a sada u profesionalce mogu da se prijave svi.
A WBC titula je toliko prestižna da je iz cele Evrope, Azije i Afrike ima samo Vladimir Kličko

Šta biste mogli da izdvojite kao vaše i Bikine prednosti i mane? Gde je čija šansa?

Nesporno je da više poznajem boks i da sam brži od njega. To su moje velike prednosti. Na njegovoj strani su veliko profesionalno iskustvo i velika snaga. Izuzetno je jak. Međutim, mogu da vam kažem da se nikad nisam ovako studiozno spremao. Nikada nisam bio sto odsto spreman za profesionalni meč, pogotovo za dvanaest rundi. Ali Bika je svakako veliki šampion. Boksovao je sa svim najjačim bokserima sveta, sa Andreom Vordom i DŽoom Kalzagijem, na primer. Oni su svetski prvaci, a Bika je sa njima boksovao na poene i gubio u ravnopravnim borbama

Nadate li se kratkoj ili dužoj borbi?

Normalno da bi mi odgovaralo da bude što kraća, sa mnom kao pobednikom (smeh). Ali pripremam se za to da meč traje svih dvanaest rundi, pa kako bog da.

Ispričajte nam malo više o tome kako ste dospeli u družinu legendarnog Oskara de la Hoje, desetostrukog svetskog prvaka i najplaćenijeg boksera u istoriji.

Tri godine sam profesionalac, a pre toga sam imao zapaženu amatersku karijeru. Osvajao sam mediteranske, evropske, svetske medalje, sve to znači u profesionalom boksu, sve to oni znaju i prate Kao profesionalac za sada imam sve pobede, osvajao sam polako titule, napredovao na rang-listi, i došao do prvog mesta na listi izazivača.
WBC zna da dolazim iz male države, da nemamo para da organizujemo meč za prvaka sveta, pa su predložili Oskaru de la Hoji i njegovom kampu Golden boj da me uzmu i da mi kroz nekoliko borbi organizuju meč za prvaka sveta. Tako su već bili pokrovitelji letošnje borbe u Budvi, kada sam pobedio Francuza Adilu Mahumadija

Kažete da u sali imate šta vam treba, ali gde su toj sali bokseri? Šta se dešava sa srpskim i crnogorskim boksom? Talenata, pretpostavljamo, ima

Ima ekstratalenata, ali ne radi se bukvalno ništa. Pre svega, ne radi se na popularizaciji boksa niko o bokserima ništa ne piše, javnost u Srbiji i Crnoj Gori ne zna ni za jednog boksera, nijedan meč se ne prenosi direktno U stvari, ne prenosi se uopšte, a kamoli direktno. To pogotovo važi za amaterski boks, jer sada pričamo o talentima. Sala Radničkog je jedna od boljih, a druge su mahom bože sačuvaj.
Ne radi se, takođe, na edukaciji trenera, da se organizuju neki seminari, da se treneri šalju na školovanje. Ne može neko da bude bokserski trener samo zato što je bivši bokser. Mora da uči

Boks je nekada bio sport koji nam je redovno donosio olimpijske medalje

Bio je sport broj jedan. I sada je u vrhu, ako govorimo o našim olimpijskim, svetskim, evropskim medaljama u pojedinačnim sportovima. Ali, džabe Nema ljudi, nema programa. Ne može da se pravi kratkoročni program. To se pravi za deset narednih godina

Kakav biste program vi napravili?

Prvo treba iškolovati kadar. Moraju da dođu mlađi treneri, školovani, a onda da se uloži u sale, jer niko neće više da trenira u podrumima, u rupama. Pa da se proba da se boks omasovi, da pođu treneri u škole, da vide koja su deca zainteresovana, da ih animiraju Da deca osete da mogu da uspeju u boksu. A ne da dođu i da nemaju ambicije. Ona uopšte ne misle da mogu da naprave nešto na evropskom, svetskom, olimpijskom nivou.

Boks je nekada smatran dobrim putem da se mali mangupi uozbilje. Sećamo se LJube Vrapčeta i romana Kad su cvetale tikve Pošto imamo očigledan problem maloletničke delinkvencije, da li bi možda boks mogao da pomogne?

Problem našeg društva je taj što smo postali ne znam kako da kažem Razmaženi. U boksu, kao u svakom drugom sportu, ako sportistu želimo pravilno da razvijemo, klinac mora da dođe u salu sa deset, jedanaest ili dvanaest godina. Roditelji, dakle, moraju da ga dovedu. A roditelji hoće da im deca budu fudbaleri, košarkaši, sada i teniseri, zbog Đokovića Gledaju da steknu neki profit preko njih, da ih prodaju sa 17 ili 18 godina za nekoliko miliona.
Što se tiče problematičnih, to su deca od 15 ili 16 godina, i ona uđu u salu, ali uče za ulicu. Za ozbiljan boks je kasno. Mora da prođe barem jedan olimpijski ciklus, od četiri godine, da bi dečak postao neki bokser. A sa 18, 19 godina, on je već senior, počinju ozbiljniji mečevi, jači ljudi, i on ne može da napravi rezultat. Kada imaš desetoro-petnaestoro dece od deset do trinaest godina, ona imaju rivalitet, uzdižu se zajedno, a mi nemamo jednog takvog da nam dođe.

Video sam u bokserskim arhivama da ste kao amater imali više od trista borbi

Imao sam ih blizu petsto

Arhive su očito skromne. No, profesionalnih borbi ste imali dvadeset šest. A tih 26 profesionalnih mečeva ima veću težinu od stotina amaterskih. Kako biste najjednostavnije objasnili razliku između profesionalnog i amaterskog boksa?

To je sve relativno. Amaterski, to jest olimpijski boks je u neku ruku čak i teži. U profesionalnom boksu možete da boksujete kada hoćete, kada se spremite, i znate sa kim boksujete. U amaterskom boksu imate prvenstvo Evrope, sveta, itd, i to je zakazano. Kada tamo dođete ne možete da birate i odlažete u bubnju ste, pa ko vam zapadne.
Sa druge strane, profesionalni boks je teži jer treba mnogo više para, teže je napredovati i brutalniji je, stvarno. Treba boksovati dvanaest rundi, i to je stvarno pakao. Ali u principu je isto, jer u profesionalnom svetu boksuju se tri-četiri meča godišnje, a kao amater sam boksovao 20-30 u godini.
Profesionalni boks je popularniji jer se više para okreće u njemu. Amerika je centar i pare su ogromne. Evo, prošle godine su dvojica najplaćenijih sportista sveta bili bokseri. Na prvom mestu je bio Flojd Mejveder, na drugom Mani Pakjau.

Zašto su, barem među laicima, teške kategorije daleko popularnije od lakih?

Sada su najpopularnije velter, srednja, pa i supersrednja, moja kategorija Pre jeste bilo tako jer je profesionalni boks proslavio Muhamed Ali, posle njega Tajson, i baš tada je boks kod nas bio popularan. Sada se kod nas glavni mečevi malo prenose i ljudi nemaju uvid. Eto, pomenuo sam Flojda Mejvedera, za koga nije čulo 70 odsto našeg stanovništva, a on je najplaćeniji sportista sveta. Prošle godine je boksovao ukupno četiri runde, dva meča koje je završio nokautom, i zaradio je 85 miliona dolara. Zaradio ih je, dakle, za 12 minuta. U svetskim okvirima on je izuzetno popularan, a ima 66 kilograma. Ali naša javnost ne zna ni za njega, ni za Manija Pakjaua, a oni su u svetu kraljevi.
Mi ovde gledamo Klička, jer on boksuje po Evropi, a to su već pomalo niskobudžetni mečevi. Konkurencija je sada malo slabija u teškim kategorijama.

Najzad, kažite nam nešto o tome kako izgleda radni dan pretendenta na WBC pojas.

Svaki dan je radni sem nedelje, a celi dan prođe samo u treningu i odmoru. Probudim se u sedam, doručkujem, opet malo legnem i odmaram se, i u deset sati počinje mi kondicioni trening, trčanje i teretana na Partizanovom stadionu. To traje do 12, 12.30. Dok se istuširam i obučem već je jedan. Odem da ručam, i to je već dva. Odmah trčim kući da legnem i malo se odmorim za večernji trening, koji počinje u pet sati, i traje do sedam. Večera je u osam. Dok se večera, već je devet, devet i po, popije se možda neki čaj, i u deset opet u krevet. A nedeljom gledam što više da se odmorim.