Smrt u kanonskom smislu

Rimokatolička crkva, kao jedna od najstarijih institucija na svetu, sa dvomilenijumskim kontinuitetom vladanja i upravljanja, ima do detalja razrađene procedure za slučaj kada papa umre. U skladu sa izrekom morto un papa - se ne fa un altro (umro papa - napravićemo drugoga), smrt pape pokreće precizno definisane rituale i niz postupaka namenjenih da period bez crkvenog vladara prođe što bezbolnije i da se sve pripremi za izbor naslednika.

Pape umiru na dužnosti. Od 265 dosadašnjih vrhovnih poglavara, papa Benedikt XVI biće tek peti koji će se povući za života. Poslednja papska ostavka zabeležena je pre punih 598 godina i sasvim je normalno što do 11. februara van uskog kruga kanonskih pravnika i vatikanista gotovo niko nije ni znao da je moguće svojevoljno napustiti vatikanski tron.

Sama činjenica da se u kodeksu kanonskog prava Rimokatoličke crkve nalazi član 332 čiji drugi stav eksplicitno navodi da je moguća papska ostavka, uz jedini uslov da ona bude izraz slobodne i jasno izražene volje objašnjava više nivoa kompleksne ali fascinantne prirode Vatikana. Iako niko nije očekivao da bi neki papa u budućnosti mogao odlučiti da mu je dosta svega i da ne želi više da sedi na prestolu Sv. Petra, Vatikan je pokazao da je ozbiljna organizacija koja ništa ne prepušta slučaju time što je u vrhovni crkveni zakonik, donet 1983. u vreme najveće slave i popularnosti pape Jovana Pavla II, uneo i ovu odredbu iako tadašnjem poglavaru ostavka ni u jednom trenutku nije padala na pamet.

FORMALIZAM
No osim crkve, Vatikan je i organizacija koja baštini dva milenijuma kolektivne birokratske i administrativne svesti i ne donosi propise i zakone (samo) za određenu situaciju i određena kadrovska rešenja. Institucija koja je opstala 2.000 godina jako dobro pazi da i u formalnom smislu obezbedi sve da bi mogla trajati još toliko, pre svega jasne propise za svaku situaciju ma koliko ona izgledala malo verovatna.

Postoji dodatni razlog za ovakvu opsednutost propisima i procedurama. Rimski papa poslednji je apsolutni monarh na zemlji. Od trenutka kada bude izabran i izjavi da prihvata dužnost, postaje praktično svemoguć. NJegove odluke niko na ovom svetu ne može da ukine, promeni, preispita, odbaci. Ne postoji nijedno telo, nijedna grupa crkvenih moćnika koja ima pravo da na bilo koji način nekažnjeno odbije da primeni bilo koju papinu odluku, bila ona banalna ili sasvim radikalna. Tek sledeći papa može menjati odluke svojih prethodnika, opet slobodno i bez ikakve spoljne kontrole. Papu svi mogu moliti, mali broj ljudi može ga savetovati, ali niko mu ne može narediti. Ako poželi, papa može da donese propis iz bilo koje oblasti, od načina zakazivanja venčanja do raspodele crkvenog poreza. Upravo da bi se posredno i taktično smanjila mogućnost da neki papa dođe u iskušenje da samostalno i bez savetovanja donosi loše propise, Rimokatolička crkva propisala je postupke čak i za ono za što niko ne misli da bi se moglo desiti.

Kada se zna da papa poseduje apsolutnu moć, nije čudo što su reagovanja iz crkvenih krugova na ovu potpuno neuobičajenu, iako možda ne i sasvim neočekivanu odluku, malobrojne, vrlo suzdržane i uglavnom se svode na neobavezno i formalno iskazivanje poštovanja sadašnjem pontifeksu. Za sada niko ne govori o nepoznanicama iako ih ima.

Iako je ostavka jasno dopuštena članom 332 (da to nije slučaj papa bi jednostavno mogao da donese propis koji kaže da papa, ako želi, može da se povuče), ne postoje nikakve posebne procedure za način sprovođenja ostavke. Čak ni Vatikan nije išao tako daleko. No, vatikanska kurija (crkvena vlada sa svim svojim stručnim službama) prepuna je stručnjaka izvrsnog obrazovanja i sa mnogo iskustva u svakakvim situacijama pa je sigurno da će se svi problemi rešiti u hodu. Već sada je jasno da će se od trenutka kada papa Benedikt XVI prestane da obavlja funkciju, 28. februara u 20 časova, primenjivati pravila koja važe za uobičajeni slučaj kada papa umre.

Trenutkom silaska sa dužnosti, za koji još nije poznato kako će simbolički izgledati, Sveta stolica postaće upražnjena što će značiti da Rimokatolička crkva nema poglavara. Papina ostavka u suštini će značiti njegovu smrt u zakonskom i teološkom smislu - u jednom trenutku Benedikt XVI postaće kardinal Jozef Racinger. Bez obzira na to šta sve ceremonija bude uključivala, a u skladu sa Benediktovom najavom da se povlači da bi se u miru i skromnosti posvetio Bogu i molitvi, verovatno da će ona biti kratka i bez pompe, kamerlengo (kardinal sa posebnim zaduženjima u slučaju smrti pape), kardinal Tarčizio Bertone, moraće da slomi Benediktov prsten pečatnjak. U skladu sa težnjama za modernizaciju crkve, prethodna trojica papa postepeno su ukinula mnoge vekovne ceremonijale pa se papa više ni formalno ne kruniše - pa tako ne može ni simbolično skinuti krunu. No prsten sa likom Sv. Petra koji mrežom lovi ribu, neizbežan je simbol papskog dostojanstva i po propisanoj proceduri čim se potvrdi smrt pape, kamerlengo ga u prisustvu još dvojice kardinala lomi kako se ribarskim prstenom više ne bi mogao overiti nijedan dokument. Tako će papa Benedikt XVI i simbolički prestati da postoji.

PROCEDURA
Istovremeno, opet u skladu sa propisima za slučaj smrti, trenutkom odstupanja pape odnosno upražnjavanja prestola, gotovo svim rukovodiocima najviših tela Rimokatoličke crkve automatski prestaje funkcija i oni ostaju samo vršioci dužnosti, sa ograničenim pravima, sve dok ih budući papa ne potvrdi ili im imenuje naslednike. Izuzetak su nosioci triju funkcija važnih za duhovni život, ispovesti i crkveno sudstvo.

Važeći propisi zahtevaju da se konklava, skup na kojem kardinali mlađi od 80 godina na dan njenog početka, biraju narednog papu, počne između 15. i 20. dana od smrti prethodnika. Kako će Benedikt umreti samo u zakonskom smislu te neće biti uobičajene devetodnevne žalosti niti će se vreme trošiti na dugotrajne i komplikovane ceremonije opraštanja, ispraćaja i sahrane, realno je očekivati da kardinali izbornici, njih 117, uđu u Sikstinsku kapelu u subotu 16. marta i započnu konklavu.

Za to vreme sadašnji papa Benedikt XVI a budući kardinal Racinger boraviće privremeno u papskoj letnjoj rezidenciji u Kastel Gandolfu, dvadesetak kilometara istočno od Rima. Na konklavi ne može učestvovati jer je stariji od 80 godina, no i da nema zakonskog ograničenja sigurno je da ne bi želeo da iko pomisli da želi da ima ikakvog uticaja na biranje svoga naslednika. Propisima je živućem papi mešetarenje, predlaganje kandidata pa i samo ukazivanje na poželjne strogo zabranjeno, a iskustvo je pokazalo i kontraproduktivno, iako su neki od Benediktovih prethodnika na razne formalno dozvoljene i suptilne načine neke od kandidata stavili u povoljniji početni položaj. Uostalom, i Jovan Pavle tako je dugogodišnjim poverenjem sadašnjeg papu doveo u situaciju da mu je izbor bio gotovo izvestan. No, Benedikt ne ostavlja nikoga ko bi na bilo koji način mogao biti viđen kao njegov kandidat.

KRAJ
Dobrovoljna smrt u pravnom smislu čoveka koji je u prethodnih osam godina bio svetska megazvezda, prisutnog na TV ekranima, u svim laičkim i crkvenim strimovima, odnedavno čak i na Tviteru, svakako je iznenađenje. Kakav je potrebno biti čovek - i kakav hrišćanin i sveštenik - da bi se odstupilo sa jedne od najeksponiranijih pozicija na svetu i otišlo u manastirski mir na kontemplaciju i molitvu? Pitanje postaje još komplikovanije kada se uzme u obzir stav Benediktovog prethodnika, Jovana Pavla II, kojeg je svet podjednako zapamtio kao tek izabranog poljskog kardinala Karola Vojtilu koji skija i planinari, a onda, u poslednjim godinama, i kao fizički ruiniranu žrtvu Parkinsonove bolesti koja gotovo da ne može ni da čita i svuda je guraju u kolicima - ali čiji je lucidni um, po njegovim rečima, ideju abdikacije smatrao odustajanjem od Hristovog puta i sopstvenog krsta.

Takođe lucidni, iako fizički umorni i vidno klecavi Benedikt XVI potpuno je svestan stava svog prethodnika, prvog pontifeksa koji je od funkcije vatikanskog poglavara stvorio globalni medijski brend. I dok je na početku svog mandata i on učestvovao u medijskoj igri u nadi da time promoviše veru, u nekom trenutku Benedikt je shvatio da se sve više bavi formom, a da tolika multimedijska eksponiranost ne donosi neke stvarne rezultate u iskrenosti i dubini verovanja. Kao stvarni vernik i čovek koji ima potrebu da na svoj način traži komunikaciju sa Bogom, Jozef Racinger je shvatio da mu Benedikt, sa svim svojim obavezama, javnim nastupima, presuđivanjem u političkim, politikantskim, logističkim i kojekakvim pitanjima koja nisu strogo teološka - samo smeta. I prelomio da su mu vera i molitva važniji od svega toga i mirna srca odlučio da zakonski upokoji svoju nadgradnju i kao običan hrišćanin poslednje dane provede u kontemplaciji u manastiru. 

Ni reči o nasledniku

Uprkos šoku koji je izazvala Benediktova neočekivana najava abdikacije, Rimokatolička crkva i Vatikan pa čak i sam papa sve do četvrtka 28. februara u osam časova uveče funkcionisaće sasvim normalno kao da se ništa nije desilo. Najavljeno je da će papa poštovati sve uobičajene obaveze (prijeme vernika u audijenciju sredom, angelus sa prozora papske palate, posete crkvama tokom uskršnjeg posta). Može se pretpostaviti da će poneko ubrzati neki posao da bi formalno bio obavljen pre ostavke, jer su propisi koji se odnose na period prazne stolice vrlo strogi i mnogo šta ne dopuštaju, no do poslednjeg dana meseca svi će se praviti da je situacija normalna. Jedini propis za koji se već sada zna da se ne poštuje je odredba po kojoj je svim katolicima - uključujući i kardinale koji papu biraju - zabranjeno za života vladajućeg pape otvoreno govoriti o njegovom nasledniku. Procene kandidata i sklapanje savezništava za glasanje već su počeli i propis ih sigurno ne može zaustaviti.

Kontroverze Vojtilinog rotvajlera

Papa Benedikt XVI, Jozef Racinger, ostaće zapamćen kao kontroverzan u teološkom i organizacijskom smislu zbog nekonvencionalnih stavova koji su u njegovoj mladosti uključivali teološki modernizam da bi ga u starosti mnogi optuživali za izraziti konzervativizam i revizionizam. Od mladosti prepoznat kao brilijantan teolog, inteligentni erudita čak i po strogim merilima Vatikana, učestvovao je na Drugom vatikanskom saboru koji je u tri godine trajanja u Rimokatoličku crkvu uneo više inovacija nego u prethodna četiri veka, od Trentskog sabora. Kako se uspinjao u vatikanskoj hijerarhiji postajao je sve rigidniji i konzervativniji, čime je u vreme Jovana Pavla II zaradio nadimak papin rotvajler. Po dolasku na presto uveo je neke promene za koje je on sam tvrdio da služe prevazilaženju razlika sa crkvenim ultrakonzervativcima i otpadnicima.
Mnogi ekumenski i saborno orijentisani teolozi izražavali su bojazan da Benedikt ponovnim dopuštanjem služenja mise na latinskom a još više dozvolom da sveštenik služi okrenut licem prema oltaru, poništava saborni i ekumenski duh Drugog vatikanskog sabora koji je nastojao da službu učini manje komplikovanom, jasnijom i bližom narodu.
Interesantno je da je papa, inače odličan poznavalac istočnog obreda u Rimokatoličkoj crkvi i pravoslavlja, ovim zaradio dodatno poštovanje u pravoslavnim crkvama koje su mnoge modernizatorske odredbe usvojene 1962-65. smatrale korakom ka većem udaljavanju dveju crkava.