Pravna država protiv Koleta

Mada ne možeš živ da ostaneš od najraznovrsnijih dugotrajućih serija po svim našim televizijskim kanalima, dobre kriminalne serije tipa inspektorke Helen van Miren ili inspektora Frosta, ili barem reprize Šerloka Holmsa, nema. U konkurenciji tok-šoua sličnog tipa na svim kanalima, i emisija “Utisak nedelje” postala je dosadna. Kad ono, međutim. Treba biti strpljiv. Naša verzija uobičajenog američkog kriminalnog zapleta o zlom ali veštom razbojniku i u početku maler-inspektoru koji ga juri, pravo u “Utisak nedelje”. Uživo. Nacija prati direktan prenos. Bez daha. Već naučno objašnjena ljubav za beletrističke i filmske kriminalne zaplete čiji jasan kraj kompenzuje uobičajenu životnu zbrku zadovoljena je, emisiji “Utisak nedelje” vraćen je rejting na koji je autor navikao. Prvo se uživo, sa tajnog mesta, javio kandidat za razbojnika, vlasnik novosadskog MK Komerca Miodrag Kostić, a onda i nadležni njegovog ličnog inspektora Kamenka Ajdića Miroslav Milošević, načelnik MUP-a.

Kostić je gledaoce obavestio da mu je MUP pred studijom Televizije B 92 pripremio sačekušu, koju je on uz pomoć neimenovanih prijatelja i svoga obezbeđenja uspešno izbegao, a načelnik je gledaoce umirio porukom da će pravna država dejstvovati čim Kostić stupi na tle njene ingerencije i da tu neće biti nikakvih nagodbi ni trgovina.

Raspitala sam se kod onih koje Ministartsvo unutrašnjih poslova, po prirodi posla, češće poziva na informativne razgovore. Uobičajeno je da se sa željenim sagovornikom dogovore o vremenu koje mu je najpogodnije za razgovor. A najčešće i o mestu: voli li više kod njega, ili kod njih. A kad te pozovu da dođeš u petak, pa još pismeno, radije se smrzneš. Nepisano je pravilo da se petkom pozivaju oni koji će u MUP-u prespavati barem vikend. A možda i duže. S izgledom da od potencijalnog svedoka postanu osumnjičeni, pa okrivljeni...

Suština spoljnotrgovinske branše nije tema ovog teksta, ali za njenu vezu sa politikom, diplomatijom i naročito policijom, znaju svi koji su se o tome malo raspitivali, a o onima koji u toj branši rade da i ne govorimo. Pa je onda i sav ovaj folklor oko poziva na informativni razgovor bio poznat i Miodragu Kostiću kad je pozvan da se javi na razgovor u MUP-u, Sekretarijat Novi Sad, u petak 21. maja u 9 sati ujutro. Da se i ne spominje činjenica da je on bio blizak Demokratskoj stranci koja je kontrolisala bivšu vladu DOS-a, da je sam priznavao da je tu, ali i još neke stranke finansirao do 5. oktobra 2000 .godine, da je važio za biznismena bliskog toj stranci i njenom prvom premijeru Zoranu Đinđiću, da je bio među njegovim odabranim prijateljima koji su imali čast da njegov kovčeg ponesu do večne kuće. Da se ne zaboravi činjenica da smo usred jedne od predizbornih kampanja, za koje se ne zna kad je prethodnoj kraj ni novoj početak, i u kojoj je strana bar jednog kandidata obećala da će raskrstiti sa oligarsima kako miloševićevskog, tako i dosovskog soja. I da Kostića bije sumnja da pripada ovima drugima, a da je umeo da se snađe i za bivšeg režima. Kostiću naruku ne ide ni afera oko izvoza i uvoza struje koja je stavljana na teret biznismenima optuživanim za bliskost sa nekim vladajućim strankama. Vladajući su u toj aferi pobedili, odgovarajuće kadrovske čistke u Elektroprivredi Srbije upravo su u toku.

Našao se tu i gost iz Evropske unije Kris Paten, kome je nešto moralo biti ponuđeno na godinu dana dugo pitanje ko je i kako reeksportovao uvozni šećer iz Srbije u EU i tako zloupotrebio olakšice koje je Brisel dao kako bi podržao razvoj Srbije. Istine radi, da se ne propusti da Kostić ne samo da ima pare, nego to i pokazuje đuture sa svojim lepim bivšim i sadašnjim ženama što i javnost i njegove političke neprijatelje verovatno nervira, a sigurno na njega skreće pažnju. Takav Kostić, iako i sam ima troje dece, lakša je meta pravnoj državi nego porodični čovek Bogoljub Karić. Pogotovo ako je izaziva. Za razliku od Karića, sumnjičenog da se obogatio zahvaljujući bliskosti sa Miloševićevim režimom, koji je odmah objavio da će naloge te države bezrezervno poštovati. Zbog čega ministar finansija Mlađan Dinkić za njega na predsedničkim izborima neće glasati, ali mu je svakako, poput Velimira Ilića, dao moralnu podršku priznajući ga za ozbiljnog kandidata, i koji je Miodraga Kostića, takođe uglednog člana Karićevog Udruženja industrijalaca, pozvao da sledi njegov primer.

Miodrag Kostić je, međutim, i lično i preko svojih advokata pozvao pravnu državu da se pravno upristoji pre nego što joj se on dobrovoljno preda. Jer, kako je objasnio i lično, ali i preko svojih advokata koji su satima pravno edukovali novinare, država mu nije uručila ni uredan poziv za informativni razgovor niti ga je uručila njemu lično, ni na adresu na kojoj je prijavljen.Niti mu je dala “dovoljno realnog vremena” da se tom pozivu odazove. Zbog ovako neurednog postupanja pravne države, Kostić nije hteo da odlaže unapred dogovoreno poslovno putovanje za Dubrovnik preko Crne Gore. Gde se, navodno, prošle nedelje za trajanja emisije “Utisak nedelje” nije više nalazio. Nego u nekom domaćem skloništu. Pravna država bi ga sigurno srela da je to sklonište pokušao da napusti.

Šta se Kostiću stavlja na teret? Da je NJEGOVA država napravila pravne uslove, potpomogla ih nekim proceduralnim propustima, i tako mu omogućila da za samo devet evra kupi tri vojvođanske šećerane (Bač, Kovačica, Pećinci), a onda i debelo zaradi veštom upotrebom preferencijala Evropske unije datih Srbiji pri uvozu njenog šećera. Ma šta čovek mislio o Savetu za borbu protiv korupcije Republike Srbije i ma koliko sam Kole odricao njegovoj predsednici stručnost za šećerne stvari, to je telo prvo u javnosti rekapituliralo suštinu. Kole je bio samo vešt korisnik, kreator je bila država. Država je propustila da zakonom o šećeru uredi domaće tržište ovog, kako kaže stručnjak za poljoprivredu Vojislav Stanković, najsenzibilnijeg proizvoda koji se u svetu najviše štiti, nego je srednim 2001. godine uvela slobodni režim na uvoz i izvoz šećera. To je, spekulišu stručnjaci, rasteralo potencijalne strane kupce naših šećerana i omogućilo domaćim trgovcima, pa i Kostiću, da preferencijale Evropske unije zloupotrebi.

Zašto Kostića traži Ministarstvo unutrašnjih poslova? Ni zbog šećerana ni zbog preferencijala. Nego zato što mu je Naftna industrija Srbije navodno omogućila da se ovajdi i na njen teret čudnim načinom reprograma njegovog duga tom državnom preduzeću. Na razgovor u MUP pozvani su i predstavnici ovog preduzeća. Policija nije saopštila da je protiv nekoga podneta krivična prijava.

ŠEĆERANE: U maniru kriminalnih priča sa početka ovog teksta (lozinka je bila ime novinara, na bilo koju drugu reč Kostić bi prekinuo telefonski razgovor), dnevni list “Blic” je jedini napravio opširniji razgovor sa beguncem Kostićem, koga sad policija može pritvoriti i zbog manje-više opravdane sumnje da bi mogao pobeći, a u kome se on odaje sada izgleda modernom lamentiranju nad sopstvenim neshvatanjem značaja medija. Kostić je investirao u političare, u sport, ali u medije nije. Sad misli da mu se baš to obilo o glavu. Mediji nisu bili skloni Kostiću, to je tačno. I pre nego što je kupio prvu šećeranu, a kupio je četiri, njegov angažman je dovođen u pitanje.

Tri šećerane koje je kupio Kostić prodate su, naime, na tenderu Agencije za privatizaciju. A kad se raspisuje tender, pretpostavlja se da se traži strateški partner. Kostić nikad ranije nije proizvodio šećer samo je trgovao. To mu je uzeto kao ozbiljan argument. Tri, navodno, dugovima opterećene šećerane dobio je za ukupno devet evra krajem 2002. godine.

Samo nekoliko dana posle zaključenja ovog tendera, na aukcijsku prodaju, jer Agencija za privatizaciju ima diskreciono pravo da odluči o načinu prodaje, izneta je šećerana u Kovinu. Jedini prijavljeni kupac, firma našeg čoveka iz Amerike - Šefer- odustala je tražeći, za sebe iste uslove koje je na tenderu dobio Kostić. Jordanska firma “Almasri” kasnije je tu šećeranu kupila, ali je nije platila, pa je prodaja poništena. Posle više neuspelih aukcija, što je bila sudbina i šećerane u Sremskoj Mitrovici, obe su šećerane prodate domaćem licu, čoveku koji je svojevremeno radio za firmu Cepter.

Kostić je imao nameru da kupi i četvrtu, veću, šećeranu u Crvenki. Tu je konzorcijumom sa grčkom firmom “Helenik šuger”, za koju se upola glasa zuckalo da je takođe njegova, a čiji je šef najmanje priznavao da mu je Kostić konsultant, obezbedio i kvalifikacije strateškog partnera, ali je udruženje odbijeno, jer navodno konzorcijalni ugovor nije potpisan na propisan način.

Prodaja šećerane u Crvenki bila je prvi veliki privatizacioni skandal u Srbiji. Mada tadašnji ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović nije štedeo reči ni na račun novinara koji su to obnarodovali ni na račun crnogorskog analitičara Nebojše Medojevića koji je to otkrio, Ministarstvo za privatizaciju je na kraju priznalo da konsultantska kuća “Prajsvoterhauz” nije dobro procenila šećeranu. Napravljena je nova procena. Grčka firma “Helenik šuger” je na nju pristala, pa joj je i šećerana pripala. Niko nije trpeo nikakve posledice.

Uzbudljiv poslovni poduhvat obavio je Kole i pri kupovini većinskog paketa najveće domaće šećerane, one u Vrbasu. Kostić je najpre od malih akcionara kupio 12,5 odsto te šećerane, a onda je učestvovao u licitaciji na Beogradskoj berzi za paket od daljih 27 odsto akcija. Kao dokaz da ga nepravedno bije glas partnera grčke firme “Helenik šuger”, Kostić je za NIN podvukao da je pri toj berzanskoj licitaciji isterao Grcima iz džepa 4,5 miliona evra podižući cenu akcije vrbaške šećerane. To se desilo negde u maju, a već u julu, pri berzanskoj prodaji državnog paketa u istoj šećerani, Kostić i Cepter internešnal su, u očito dogovorenoj transakciji, obeštetili Grke za onih 4,5 miliona evra i postali većinski vlasnici najveće domaće fabrike šećera.

Srbija ima 15 šećerana od kojih osam rade. “Sedam je država svesno ugasila” tvrdi Franjo Jugović, predsednik samostalnog sindikata u vrbaškoj fabrici šećera.

PREFERENCIJALI: Ako ovog novinara sećanje ne vara, prvi je skandal sa navodnom zloupotrebom preferencijala Evropske unije datih Srbiji na izvoz šećera u zemlje njene članice pomenuo u svojoj kolumni Rori O’Saliven, šef kancelarije Svetske banke u Beogradu. A onda je krenula akcija vađenja sopstvenih creva koja i danas traje.

“Ti su nam preferencijali dodeljeni iz političkih razloga, iz političkih razloga su nam i ukinuti”, tvrdi već pomenuti Stanković. On smatra da bi iz toga trebalo da izvučemo pouku: da tržište poljoprivredno-prehrambenih proizvoda svi štite, a naročito tržište šećera.

Preferencijalima EU, Srbiji je omogućeno da prodaje šećer na tamošnjem tržištu gde se tona subvencionira sa oko 400 evra. “Izvozne subvencije za šećer po nekoliko puta su veće od njegove osnovne cene, gotovo svuda”, kaže Stanković. Našu nepodopštinu sa ovim poslom, tvrdi on, nije primetila Evropska komisija, nego tamošnji proizvođači kojima je i samima odgovaralo da Srbija izvozi svoj šećer na to tržište, ali samo do neke mere. Posle te mere, prijavili su svojim nadležnim organima sumnju da Srbija u EU izvozi tuđi šećer. Da ga reeksportuje.

Maja prošle godine Srbiju su ukinuti preferencijali. Otad izvoza šećera gotovo i nije bilo. Kazna je teško pogodila domaće šećerane i proizvođače repe.

Da li u sporazumu sa EU o preferencijalima piše da oni važe samo za viškove domaćeg šećera. “Nikako”, kaže bivši srpski ministar za ekonomske veze sa inostranstvom Goran Pitić, koji lično ne može biti kriv za ovu operaciju, jer je u vreme kad je nastala bila u nadležnosti istoimenog saveznog ministarstva. “Čak se iz teksta ne može prepoznati ono što neki tumače kao duh preferencijala, odnosno da može da se izvozi samo ono što je višak proizvodnje u odnosu na domaću potrošnju.” Naši nadležni organi, iako su im cifre o uvozu i izvozu šećera morale biti poznate, nisu sebi postavile pitanje da li će EU na pojavu preteranog izvoza iz Srbije reagovati, niti su primenile neku od mogućih mera da taj izvoz ograniče. Dugo se nisu obazirali na opomene iz EU.

Da li kod nas postoji zakon kojim je reeksport zabranjen. “Nema, kakav crni zakon. Nema zakona. Ako ti imaš ekonomski interes. Baš naprotiv, to je jedan od izvoznih poslova”, kaže Pitić.

Juna 2001. u Srbiji je uveden režim potpuno slobodnog uvoza i izvoza šećera.

Šećer je šećer i, pogotovo sada, teško je utvrditi ko je izvozio domaći, a ko recimo poljski. Ako jeste. Od maja prošle do maja ove godine, nadležni državni organi otkrili su špekulacije u izvozu manje od 300 tona pripisanih čačanskoj firmi “Interfrigo”, koja je poslovala sa Kostićevim MK Komercom, i izvozu 1501 tone iz samog MK Komerca. Generalni direktor Kostićeve firme Srdan Ilin još je u pritvoru. Zašto? Zbog sumnje u falsifikat. Naime, fakture kojima raspolaže MUP pokazuju da je isti šećer prvo vođen kao poljski, a onda preimenovan u domaći. I izvezen, sumnjaju nadležni organi. “Nije”, tvrdi Kostić i obećava da će dokazati grešku. Dakle, šta bi moglo da dođe glave Kostiću u svetu liberalizovanih tržišta debelo zaštićenih raznim vancarinskim merama među kojima su subvencije ključne? Pa, falsifikat. A što se njegove firme tiče, njoj su već došli glave. Tvrdi on sam u intervjuu za “Blic”.