Ne mešaj mi se u ministarstvo

Posle uspostavljanja vlasti SPS-a na izborima 1993. godine, novinari su zapitali Ivicu Dačića mora li ta stranka baš tako grubo da uspostavlja svoju partijsku vlast u baš svim društvenim institucijama, ne obazirući se na drugo do na partijsku pripadnost. Nema ničeg u tome neobičnog, objasnio je tada mladi i samouvereni funkcioner stranke na vlasti, reč je o “principu plena”, sasvim uobičajenom ponašanju jedne stranke posle izbora na kojima je pobedila.

Sasvim je moguće, ovih se događaja više ni sam Dačić ne seća, ali “princip plena” smatra se legitimnom pojavom u Srbiji, možda čak i jedinim mogućim oblikom ponašanja stranaka na vlasti.

Partijska pripadnost za postavljanje na javne funkcije smatra se, još od dosovskih vremena, dominantnim kriterijumom, a ako imenovani kadar ima još i kakvu-takvu kvalifikaciju, tada se stvar smatra potpuno čistom; no, pitanje političke podobnosti je nešto što ćemo tek ovlaš dotaknuti. Glavno je pitanje podele “plena” unutar same vlade, podela ministarskih resora po principu stranačke ekskluzivnosti - zna se koja stranka dobija koje ministarstvo i upravlja njime bez mešanja nekog od preostala dva koaliciona partnera. To, odmah ćemo videti, nije neobičan politički fenomen ni u inostranstvu. Ipak, kako kaže Slaviša Orlović sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, za razliku od DOS-a koji je, makar formalno, praktikovao stranački izmešana ili ekspertska ministarstva, ili, još pre, vlade SPS-JUL-SRS, u kojoj je pravilo bilo da je samo zamenik iz druge stranke (dakle, ima mogućnost uvida ali ne i realnu mogućnost da značajno utiče na rad ministarstva), aktuelna DSS-G17 plus-SPO vlada praktikuje apsolutno nemešanje. Kako kaže Orlović, zastupljena je vertikalna podela po principu da politička ministarstva drži DSS a ekonomska G17 plus, i ta se podela ne zaustavlja na ministarstvima. Tako je SPO-NS dobila pravo da imenuje ministra za kapitalne investicije, ali i direktora železnice i JAT-a, što je, kao što znamo, i učinila.

“Ovaj princip ima svoje dobre i loše strane; dobra je ta što preuzimanjem resora određena stranka preuzima i kompletnu odgovornost za ono što je u tom domenu urađeno. Kada se pitanje odgovornosti, međutim, sa resornog nivoa prebaci na nivo čitave vlade, prednost postaje mana, jer, na primer, u slučaju neuspeha na polju ekonomije i finansija, DSS ima mogućnost da se pravda kako je to bilo nešto što je u nadležnosti koalicionih partnera” smatra Orlović, jednako kao što se i G 17 plus pazi da ga ne zakači nešto što otpadne sa političkog ringišpila koji DSS vidno pokušava da zavrti.

Praksa sprovođena u vreme DOS-ove vladavine, u kojoj je u okviru koalicije postojala “unutrašnja kontrola”, samo je naizgled imala velikih prednosti nad postojećom krutom političkom strukturom. Orlović upozorava da je u to vreme postojalo nešto što se zvalo “mali kolegijum” koji je mnogo toga odlučivao i koji je činio relativnim značaj koji su ministarstva imala u domenu svojih resora. Ovo velikim delom potvrđuje i Miodrag Isakov, potpredsednik vlade DOS-a, koji kaže da su u to doba, realno, postojala u vladi tri centra političkog uticaja. “Prvi centar bio je predsednik Zoran Đinđić i njegov kabinet u kojem su svakako najpoznatiji Janjušević i Kolesar; drugi centar je bio u tzv. ekspertskim ministarstvima i on je bio samostalan u odnosu na nas potpredsednike ali svakako ne i u odnosu na predsednika vlade, treći centar je bio kolegijum vlade koji je jednom nedeljno raspravljao strateška, ali čisto politička pitanja”, govori Isakov.

Sve u svemu, kaže, bila je to manje-više jednostranačka vlada, u kojoj se dešavalo da se neko od ministara “uskopisti”, ali uglavnom iz nekih svojih, nikad principijelnih razloga. “Da je Demokratska stranka držala sve u svojim rukama, vidi se i po tome što su se sve te ‘nestranačke ličnosti’ i važni koalicioni partneri kasnije utopili u tu stranku i sada su i formalno ili de fakto u DS-u”, primećuje Miodrag Isakov, koji je, kako vidimo, kritičan prema organizaciji vlade u kojoj je bio potpredsednik, ali, dodaje, da i sadašnju organizaciju ne ocenjuje kao dobru, u kojoj su stranke dobile, svaka u svom resoru, kako kaže, “sopstvenu proizvodnu liniju”.

Manjak mogućnosti za unutrašnji nadzor, razume se, stvara višak mogućnosti za korupciju. Korupcija ne mora značiti, kao što se obično shvata, samo mito ili protekciju, već, kaže Stjepan Gredelj, inače član Saveta za borbu protiv korupcije, “korupcija moći”. Takav primer vidi u aktuelnom Ministarstvu prosvete, gde su, kako smatra, na vlasti “ljudi nedovoljno dokazani u profesiji” i gde korupcija postoji “ne toliko na nivou ljudi, koliko na nivou ideja”, koje, smatra Gredelj, nisu na visini koju zahteva život u Evropi 21. veka. Princip stranačke podele resora, upozorava Gredelj, ipak nije potpuno striktno sproveden, pa tako to nije slučaj sa ministarstvom sa kojim on, kaže, ima najviše kontakata, a to je Ministarstvo za nauku i ekologiju.

Ipak, primer koji najviše zabrinjava je već pomenuti slučaj Ministarstva za kapitalne investicije (MIKI-ja, kako ga Gredelj šaljivo zove). “Neću da govorim ništa o kompetentnosti u tom ministarstvu, mada možete pretpostaviti šta o tome mislim, ali je činjenica da su tri strateška ministarstva spojena da bi se nekome obezbedila sinekura, a to je najopasniji primer korupcije”, kaže Stjepan Gredelj.

Stvar je dodatno komplikovana time što je predmetno ministarstvo u rukama koalicije SPO-NS, a to su isti oni ljudi čija se vladavina u Beogradu do 2000. godine pamti po pričama o mitskim razmerama mita i korupcije. Činjenica je da ništa od tih skaski nije nikada potvrđeno na sudu, a, ako je išta tačno, moralo je biti, ali je isto tako tačno da su SPO i drugovi u Beogradu na izborima postigli očajne rezultate, gore nego ikad i igde, i da su na nekim biračkim mestima u centru grada dobili manje glasova nego što su u tom kraju podelili stanova.

Ako je potrebno ukazati na neki zabrinjavajući i aktuelan primer, Gredelj pominje tender za izgradnju novog aerodromskog terminala, na kome je pobedio drugorazredni domaći ponuđač, čije reference nisu ni prineti onima koje je imala austrijska firma sa iskustvom u tom poslu po aerodromima širom sveta.

Jedna od loših stvari u vezi sa sveprožimajućom ulogom stranaka u našem javnom životu je to što je onemogućeno stvaranje stručne državne administracije, pošto su ljudi u javnim službama izloženi šokovima svaki put kada se menja vlada, a napredovanju i šefovskim mestima se mogu nadati samo oni koji su učlanjeni u političke stranke, ili se čak na ta mesta direktno dovode partijski kadrovi. Zbog toga među državnim činovnicima u Srbiji, čak i onima kojima niko ne spori stručnost, nisu retki oni sa čitavom kolekcijom partijskih knjižica. Slaviša Orlović ovo osećanje nesigurnosti u činovničkom aparatu naziva “strah od letenja” i dodaje da se, uz sve relativizacije dometa DOS-ove vlade, “tek sada vidi značaj koji su imala ekspertska ministarstva”, u kojima su službenici bili oslobođeni potrebe za političkim izjašnjavanjem.

Orlović ukazuje i na jednu dodatnu okolnost, a to je da u administraciji “državne zajednice”, nekada saveznoj administraciji, ima danas ponovo otprilike onoliko zaposlenih koliko ih je bilo i u vreme SFRJ. Razlog tome je, kako kaže, što su se vlasti držale principa “ako teško mogu da otpustim prethodnu garnituru, onda bar mogu da dovedem svoju”, što je dovelo do potpuno predimenzioniranog državnog aparata, skupog i neefikasnog.

To pitanje se, smatra, ne može rešiti bez bazičnog konsenzusa: da se zna do koga nivoa je državna administracija autonomna i nepodložna političkim promenama na čelu države.