Ispod Damoklovog mača

Ukoliko se današnji ritam migracije nastavi belci će za pola veka biti manjina u Velikoj Britaniji. Ukoliko se današnji ritam migracije ne nastavi, Evropskoj uniji će za isto toliko vremena nedostajati stotinu miliona radnika. Pred tim paradoksom Evropa, kolevka ljudskih prava, nalazi se već decenijama. Neuspeh te borbe najbolje pokazuju objave lidera najstarijih evropskih demokratija - Nikole Sarkozija, Dejvida Kameruna i Angele Merkel, od pre nekoliko godina, da je multikulturalizam u Evropi mrtav, a njihov stav potvrđuje rastuća ksenofobija i segregacija u njihovim zemljama. Pripadnici crne rase danas čine četiri odsto francuskog stanovništva iznad 18 godina. Od ukupnog broja crnaca, njih 56 odsto misli da su žrtve rasne diskriminacije u svakodnevnom životu. Vlast u toj zemlji dugo se nosila sa potrebom uključivanja Arapa u svakodnevni život po modelu donedavnog predsednika Sarkozija koji tvrdi da su imigranti sami sebi krivi što ne mogu da pronađu posao i žive kao drugi Francuzi.

Savet Evrope skupio je stručnjake da sačine izveštaj o položaju manjina i preporuče put rešavanja ovog rastućeg problema. Jedan od autora izveštaja Živeti zajedno, Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost, kaže da ovo složeno pitanje ne može da se reši dok god različitost vidimo kao opasnost, a ne kao kvalitet i inspiraciju. Evropa ujedinjena u različitosti sve više nestaje. I taj problem je mnogo širi od problema propisa. Ovo pitanje je osnovni izazov za demokratiju, jer ako su individualna prava ugrožena, ugroženi su i temelji demokratije.

Evropske države imaju trojak odnos prema manjinama. Jedan je francusko-bugarski model, koji zastupa ustavni princip jedinstvene nacije i ne priznaje svojim građanima drugo etničko poreklo, pa tako ni kategoriju nacionalne manjine. Drugi je skandinavski, koji etničke zajednice ne deli na većinske i manjinske, pa zbog toga ne poznaje kategoriju manjine, nego ih gleda kao ravnopravne građane koji govore različitim jezicima. Najveći broj zemalja u tranziciji i pojedine zemlje EU, međutim, poznaju oba pojma - većinski narod i nacionalna manjina, ali različito regulišu status samih manjina. Romi su najveća manjina, ali i najbrojniji narod bez papira u Evropi. Iako čine između 10 i 12 miliona stanovnika Evrope, a u pojedinim zemljama čak i 10 odsto populacije, Romi mahom nemaju dostupnost obrazovanja, socijalne zaštite, pravo glasa, a nezaposlenost među njima dostiže i 90 procenata. Britanci, recimo, Rumune i Rome uglavnom ne razlikuju.

STRANCI
U prihvatanju različitosti najdalje su otišle zemlje sa severa Evrope koje su pre samo jednoga veka bile u velikim nemirima, dok se mirnodopske zemlje visokog nivoa tolerancije, paradoksalno, sve više zatvaraju prema drugačijem. Sonja Liht podseća da je Finska aktivno dvojezična zemlja u kojoj predstavnici švedske manjine govore na svom jeziku u parlamentu. S druge strane, u Grčkoj, zemlji koja je stradala od Holokausta, danas je fašistička stranka treća po snazi. U slovenskim zemljama, poput Poljske i Rusije, pojavljuju se pokreti koji nisu neofašistički nego pravi fašistički. Sonja Liht kaže da bi analiza svih uzroka za povećanje netrpeljivosti zahtevala tomove knjiga, ali da se najupečatljiviji svode na krizu, koja čini ljude frustriranim. Potom, mobilnost ljudi je veća nego ikada pre u istoriji, a Evropa je postala atraktivno mesto za život. Zatim, klimatske promene prouzrokuju suše, glad i potrebu ljudi da se sele, kao i konflikti širom sveta.

Od evropskih zemalja sve više se zahteva da licima koja nisu državljani omogući učešće na izborima na lokalnom i regionalnom nivou, kao što je to omogućeno građanima EU u zemlji koja nije njihova matična. Konvenciju SE o učešću stranaca u javnom životu na lokalnom nivou, recimo, ratifikovalo je samo osam zemalja. Osnovni problem imigranata je što mogu živeti i ceo život, stvoriti potomstvo i domove, a da u zemlji u kojoj su rođeni ne dobiju pravo glasa, pravo da budu birani, a tako ni priliku da njihovi interesi budu deo javnih interesa. Još gore, bez najave, u svakom trenutku, mogu biti prognani. Fernar Melgar, švajcarski reditelj, prikazao je život i deportaciju stranaca iz te zemlje u filmu Specijalni let. Melgar kaže da u Švajcarskoj živi 150.000 migranata koji nemaju sve papire. Većina njih plaća porez i socijalno osiguranje. Oni brinu o starijima, o našoj deci, čiste naše stanove i bolnice. Bez njih bi se mnogi hoteli zatvorili u nedostatku jeftine radne snage. I neuspešni tražioci azila kao i migranti bez papira žive sa Damoklovim mačem nad glavom: u svakom trenutku mogu biti uhapšeni, provesti mesece ili godine u zatvoru i bez iakakvog suđenja biti deportovani iz Švajcarske.

ISLAMOFOBIJA
S promenom vlasti se odnos režima prema manjinama ne menja. Jer dolazak socijalista nije umanjio brutalnost francuskih policajaca, pa su prošle godine udružene grupe manjina tužile državu zbog policijske torture i rasizma. Stanovnici zemalja Zapadne Evrope, u kojima raste broj muslimana doseljenika, konkretno, retko letuju u Egiptu, Tunisu i drugim atraktivnim afričkim letovalištima. Izveštaj Agencije Evropske unije za osnovna prava, iz 2009. godine, potvrdio je da postojano antimuslimansko osećanje širom Evrope nije ograničeno samo na izražavanje mišljenja. Jedan od tri ispitanika muslimana bio je diskriminisan, dok je 11 odsto njih reklo da su bili žrtve etnički motivisane agresije, najmanje jedanput u 12 meseci. Raste broj napada i javnih okupljanja sa kojih se šalju antimuslimanske poruke. Slika i prilika je odnos nemačke većine prema Turcima, bez čijih radnih potencijala, nema dileme, ta zemlja danas ne bi ni izbliza bila toliko ekonomski snažna.

Za razliku od Evrope, populacija crne kože u SAD i verske i nacionalne različitosti uživaju veoma visok stepen nacionalnih sloboda. Za to nije zaslužna samo spontana konzumacija demokratije, nego i sistemska politika različitosti. Po holivudskim filmovim, primerice, nikada se ne bi reklo da Afroamerikanci u ukupnom broju stanovnika učestvuju tek sa 12,6 odsto. Popularnu kulturu SAD su iskoristile za smanjenje rasizma, a Evropa bi, po mnogima, uskoro morala da učini slično. Jer, ako reakcija ne usledi, pesimisti tvrde da bi status manjina mogao da uništi temelje demokratskih vrednosti, i još gore, život u miru na Starom kontinetnu.
(u narednom broju: Demokratije u zemljama u tranziciji)

Južnjaci i drugi

Slovenački pisac Goran Vojnović kroz junake svojih dela, kao što je Marko Đorđić u knjizi Južnjaci, marš, opisuje položaj manjine u toj zemlji. Na formalnom planu mi imamo problem sporog rešavanja pitanja koja se tiču manjina, pa nam se tako godinama kroz medije provlače prežvakane teme izbrisanih, granice sa Hrvatskom, prava homoseksualaca ili gradnje džamije u LJubljani, i to isključivo na način koji potpiruje ksenofobnu vatru i time povećava količinu mržnje u društvu prema akterima tih javnih debata, kaže Vojnović za NIN. Trenutno je svakako teže biti javno istaknuti homoseksualac negde na periferiji nego Srbin u LJubljani. Može se recimo u Sloveniji vrlo lako stopiti sa masom i vaše nacionalno opredeljenje ne mora igrati baš nikakvu ulogu u vašem životu. Pod uslovom da niste Kinez ili Nigerijac, naravno. Vojnović kaže da s godinama netrpeljivost menja oblik i žrtve. Neke teme se povlače sa dnevnog reda pa time padaju i tenzije, južnjaci se skoro pa i ne doseljavaju više, pa samim tim ljudima ne predstavljaju toliku opasnost, druga i treća generacija mnogo je integrisanija od prve i time je deo problema rešen prirodnim putem. Međutim, kriza je lepo pokazala da ljudska netrpeljivost može videti protivnika u svakome i da je danas svako od nas vrlo brzo pripadnik neke manjine pa čak i ako se radi o heteroseksualnom Slovencu.

Sa Hrvatima, zanimljivo, Slovenija oduvek ima nerešenih političkih pitanja pa trenutno rešavamo i pitanje granice i pitanje LJubljanske banke, a ipak mi se čini da se slovenačka balkanofobija svih ovih godina više ticala Bosanaca i Srba, kaže Vojnović. I dok Slovenci ne vide razliku između Hrvata i Srba iz Bosne, Bošnjaci, a naročito njihova muslimanska imena, za njih su oduvek predstavljali ono nešto strano što ih sa juga najviše ugrožava. Problem Srba je bio naime uvek više problem srpske mafije i teorija zavere povezanih za navodnim postojanjem jakog srpskog lobija, a Ibro ili Mensur su bili problem bez obzira na to čime se bave. Zato danas u Sloveniji Zoran Janković može biti gradonačelnik LJubljane, Dragutin Mate, koji je rođen u Čakovcu, ministar, i to čak u vladi Janeza Janše, dok to nikako ne bi mogao postati neko ko se zove, recimo, Fahrudin Hajdarević.