Holkeri je radio svoj posao

Čovek koji se zove Hari Holkeri uskoro će napustiti Prištinu i u rodnoj Finskoj, verovatno, započeti pisanje memoara. Objašnjavaće u TV-emisijama i dokumentranim filmovima u čemu je suština “kosovskog problema” i šta je - rešenje. Umeće da ispriča sve ono šta nije znao da uradi. Verovatno će biti zadovoljan saldom na svom bankovnom računu posle kosovskog biznisa. Ipak, to je bio posao kakvog se tek retki diplomati pri kraju karijere dočepaju. I kritikovaće svoje naslednike, licemerno kao što to rade njegovi prethodnici. Ipak, u tome sigurno neće dostići oca kosovskog rešenja Ričarda Holbruka, koji je posle dramatičnih martovskih dana na Kosovu ocenio kako nesrećni Holkeri “nije razumeo situaciju”, a on, Holbruk, ga je još prošlog oktobra “upozoravao”.

Ali, istina je i da se ni posle ovakve kritike i s ovakvog mesta Holkeri nije dao zbuniti. Taj uglađeni gospodin je na još svežim humkama 28 mrtvih u nemirima 17. marta, na ranama i čvorugama oko 950 povređenih, na zgarištima oko 800 srpskih kuća i u gareži 36 spaljenih srpskih crkava i manastira promovisao Plan za dostizanje standarda od 120 strana. Nije usvojio nijednu primedbu Srba jer, kako je rekao, “Kosovo, kako je opisano u Standardima, predstavlja mesto u kome bi svako želeo da živi”. Neki Svako možda, Srbi izvesno ne, ali ni Holkeri se sad kad bi mogao (gotovo) sigurno neće naseliti u tom Raju. Da, Raju, jer kakvo bi se drugo ime moglo na početku DŽDŽI stoleća dati zemlji koja je “mirno mesto, u kojem se poštuje pravo i u kome je svako bezbedan i siguran, sa nekorumpiranim i nepristrasnim institucijama”. Hari Holkeri je toj Zajednici izvanrednoj oformio još i Kancelariju za spoljne poslove pri Vladi Kosova (valjda da izvozi to izuzetno dostignuće) - i sad može da ode. Postavljena je sasvim ozbiljna infrastruktura za otcepljivanje Kosova od SCG pred kojom se plan Vlade Srbije o decentralizaciji pojavljuje kao mala brana pred velikom vodom.

I verovatno bi najbesmislenije bilo neodmereno oštro kritikovati ovog - izvršioca naloga. Jer, Bernar Kušner koji je započeo ovaj posao, prvi međunarodni upravnik Kosova i Metohije, svakako je za oštriju kritiku. Taj temperamentni lekar je uz svu banalnost svoje uloge još unosio i emocije. Jurio je okolo, obećavao, pretio, postavljao temelje - pošto je Holbruk bacio kamen temeljac - za “divnu zgradu” obmane. Štajner i Hakerup su onda zidali čardake ni na nebu ni na zemlji, a ćutljivi Skandinavac je samo obučen u “novo carevo odelo” objašnjavao šta je sve podignuto i kako to čvrsto stoji.

Međutim, neki albanski dečaci su 17. marta 2004. uzeli tvrde kamenice u ruke, i s “kalašnjikovim” ispod jakni, bezobzirno izvikali - da je car go.

Ako neko posle svega u Vašingtonu ili Berlinu, Londonu ili na Ist Riveru u NJujorku o 17. martu govori kao o iznenađenju tome svakako nije stalo do istine. Jer, više od 20 hiljada vojnika NATO-a na Kosovu nije bilo iznenađeno: “Bilo je jasno da će se nešto desiti, samo nismo znali kad”, rekao je posle svega nemački vojnik u Prizrenu.

I ne samo da su vojnici znali šta se zbiva, nego bi se iz svega - kad se sad pogledalo - moglo zaključiti da oni nisu ni poslani u južnu srpsku pokrajinu da urade išta drugo od onog što se desilo.

Zašto nije bilo moguće zaštititi manastire u Prizrenu, pitao je zalutali novinar kanadskog “Kronikl heralda” nemačkog vojnika. Pitanje je upućeno pravoj osobi, jer je nemački ministar odbrane Peter Štruk jednom rekao da je Bogorodica LJeviška “simbol postojanja mira koji je donela naša misija”. Vojnik pred čijim očima je taj Simbol Mira spaljen objasnio je Kanađaninu: “Nije naš mandat da povredimo nevine civile kako bi zaštitili staru crkvu”.

Zvuči kao dijalog iz izvanredne ratne humorističke TV serije “Alo, alo”. Ali nije, izvod je iz, po ozbiljnosti čuvenog, hamburškog magazina “Špigl” u kome se 3. maja pojavila neuobičajeno oštra kritika ponašanja KFOR-a u događajima 17. marta. Ispalo je da crno na belo stoji kako nije mandat KFOR-a ni da zaštiti nevine civile ako pripadaju nejakim manjinama na Kosovu. U priručniku koji svaki vojnik nosi u džepu jasno se kaže da “imate pravo da uzvratite na napad na osoblje KFOR-a, na materijalna sredstva KFOR-a i osobe koje su pod zaštitom KFOR-a”.

Kforovci su postupali po Pravilima. Ipak: “Osećao sam se kao govno”, napisaće u izveštaju vojnik kome je toliko istravanje na duhu tih Pravila vređalo ljudsko dostojanstvo i vojničku čast. “Najgore je što je gomila ostvarila svoj cilj. Vojnici su samo posmatrali etničko čišćenje. Naša misija je propala”, javiće pretpostavljenima oficir s terena.

Da li ovi usamljeni pojedinci uopšte znaju šta je njihova misija? Jer: “Reagovali smo brzo”, izvestiće general-lajtnant Holger Kamerhof opisujući učinak 20 500 KFOR-ovih vojnika kojima on komanduje od prošlog oktobra. I nemački ministar odbrane Peter Štruk će visoko oceniti ponašanje svojih 3 600 vojnika: “Reagovali su racionalno, zaustavili eskalaciju i zaštitili ljudske živote.” Nije zabeleženo zvanično reagovanje koje bi ozbiljno poljuljalo ovu sliku.

Jasno je, dakle, da se na Kosovu sledi jedan plan koji su pre NATO-bombardovanja, Račka i Rambujea iscrtali Medlin Olbrajt i Ričard Holbruk. I ako neko “nije razumeo situaciju” (ili nije imao interes da je drugačije razume) onda su to oni. Istina je da se plan današnje Vlade Srbije uvažava više od Miloševićevih predloga, ali sudbina Kosova još uvek je više u rukama raznih svetskih lobija nego onih kojih se to direktno tiče. Zato se ne vredi iscrpljivati na kritici Harija Holkerija koji je radio kako su pravila nalagala, ali treba uzimati ozbiljno činjenicu da je on povučen pre isteka mandata. Možda će se malo i pravila prilagoditi. U svakom slučaju, Holkeriju srećan put, ovom Ircu (ili nekom drugom) kome još nismo upamtili ime srećan dolazak a srpskim vladama ostaje da se spreme da čekaju dugo i “strpljivo rade”. Plan koji su napravili je etapa, pregovori su sredstva, a strpljenje i pamet jedini pravi argumenti.