19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Foto Mitar Mitrović
Kada je Republički fond za zdravstveno osiguranje prebrojao ljude koji o trošku države koriste neki od lekova za psihičke probleme ustanovio je da se radi o svakom sedmom osiguraniku. Privatne apoteke, pijačni prodavci i dileri se nisu uključili u akciju demistifikacije koliko je Srbija luda, ali je prilično sigurno da je luđa nego što zvanična farmaceutska statistika kaže. I to iz nekoliko razloga: legalnim putem se do recepta ne dolazi baš lako, ako i može nisu svi radi da im se uz ime nađe šifra sa dijagnozom i, što je najvažnije, nisu baš svi kojima su lekovi potrebni svesni da su šetajuće tempirane bombe.
Izgleda da je ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović svesna tog problema jer je nedavno predložila da se u svaki dom zdravlja uvede po jedan psihijatar. I otkrila nam da 10.970.503 kutije lekova, koliko je izdato za psihijatrijske pacijente tokom prvih 10 meseci prošle godine i nisu baš neko lečenje jer je Srbija za tu vrstu lekova izdvojila 1,8 odsto budžeta, dok se u Albaniji izdvaja pet a u Sloveniji osam odsto. To i ne bi bio problem ako bi psihijatri radili svoj posao, jer su lekovi, po njihovom mišljenju samo štaka koja vam pomaže, a ne i način izlečenja, da u Srbiji postoji toliki broj psihijatara. Nema ih, na birou rada su trenutno samo dva nezaposlena, a oni koji rade kažu da imaju problem - nisu sigurni da poseduju način da leče ono od čega većina pati. Poslednje dve godine lečim pacijente kojima bi više od lekova pomoglo kada bih im prepisao 300 evra, kaže nam jedan od njih.
Ekonomska kriza je po mišljenju svih trenutno najjači okidač za psihijatrijske poremećaje i to ne samo u Srbiji već u celoj Evropi. Jedno od istraživanja, koje je vodio doktor Hans Ulrih Vičen s Tehničkog univerziteta u Drezdenu, je pokazalo da čak 38,2 odsto Evropljana pati od nekog mentalnog poremećaja, među kojima su najčešći depresija, anksioznost ili bolesti zavisnosti.
POREMEĆAJI
A gde je Srbija po tom istraživanju? Na boljem mestu nego što smatraju domaći stručnjaci jer po podacima dr Vičena samo 24 odsto stanovnika je sa nekim psihičkim poremećajem. Ono što nije dobra vest su vrste poremećaja među kojima dominira strah (svaki četvrti stanovnik živi u strahu a svaki deseti u paničnom strahu) i posttraumatski sindrom koji je registrovan kod 18 odsto osoba. Ako tome dodamo podatke Instituta za javno zdravlje Srbije koji pokazuju da su mentalni poremećaji od 1999. godine porasli za 13 odsto i da se ta tendencija nastavlja, onda mentalna karta Srbije postaje još jasnija.
Egzistencijalni problemi su sigurno važan faktor za porast broja pacijenata sa anksioznim i depresivnim reagovanjima jer zdravlje zaista nije samo odsustvo bolesti već stanje potpunog psihičkog, telesnog, socijalnog pa i ekonomskog blagostanja. Drastično je manje druženja, istinskih ljudskih kontakata, vremena za privatan život, decu, porodicu, prijatelje, kaže dr Petar Ristović, psihijatar i psihoterapeut.
Realno gledano u Srbiji već ima više psihijatara nego u drugim evropskim državama i manje registrovanih ljudi sa oboljenjem ili problemom. A ipak je broj samoubistava veći nego u okolnim zemljama, a nasilje se širi na sve segmente života, od porodice, škole, radnih mesta do navijačkih grupa. Na jednoj strani beležimo krvoprolića i oko najbanalnijih stvari kao što je svađa oko pijačne tezge (završena je ubistvom i samoubistvom), a na drugoj apsolutnu apatiju, odsustvo nade i bilo kakvog otpora. Kada se život pretvori u strah od gubitka posla ili pokušaj da se preživi nakon prilično izvesnog gubitka posla u šestoj deceniji života, onda se pojavljuje čitava armija ljudi koja zvanično nema psihijatrijsku dijagnozu već povišeni pritisak, kardiološke probleme, čir na želucu...
Na problem transfera psihičkih u fizička oboljenja su upozorili i stručnjaci sa VMA koji se tokom poslednjih godina u sve većem broju sreću s takvim pacijentima. Oni ne shvataju da su žrtve nesigurnosti, stresa, političke i ekonomske nestabilnosti, a da su u njima duboko nataložena sećanja na ratove, izolaciju i poziciju sveukupnog gubitništva. Upravo zbog toga su lekari VMA apelovali da se sprovedu određena ispitivanja i studije na osnovu kojih bi se problem sagledao u svakom aspektu, jer je to jedini način da država napravi plan za sistemsko rešavanje ludila koje se kao dijagnoza koristi u kolokvijalnom a ne medicinskom smislu.
STRATEGIJA
Ali, da li ono što nam nudi ministarstvo zdravlja predstavlja pravu strategiju? Jedan deo problema bi se možda rešio povećanjem broja psihijatara jer bi se na taj način, verovatno, smanjile gužve ispred državnih psihijatrijskih ordinacija, ali ključni problem je predrasuda i neshvatanje potrebe za psihijatrijskim i psihoterapijskim lečenjem! Nama je pre svega potrebno zdravstveno vaspitanje i uticaj medija je veoma važan, kaže dr Ristović.
Pacijenti se, naravno, u većini slučajeva ne slažu sa ovakvim stavom. Delom, jer nisu pripremljeni za činjenicu da postoje školovani ljudi spremni da im olakšaju tegobe. Narod nije lud, potreban mu je samo posao, čest je komentar na svim sajtovima koji se bave mentalnim stanjem nacije. A delom jer i ti školovani ljudi ne rade svoj posao. Recimo, Ivan Đ. nam objašnjava: Svestan sam da su moji problemi posledica nemanja posla i nesigurnosti, ali sam potražio pomoć u nadi da će me neko osnažiti razgovorom i pomoći mi da vratim energiju. Obišao sam šest državnih psihijatara jer za privatnog nemam novca, i ni na jednom mestu nisam dobio savet već samo lekove. Ne želim lekove, potrebno mi je sa nekim da razgovaram.
A sviđalo se to nama ili ne, rešenje problema mora da počne od razgovora. Plata i blagostanje bi sigurno dobrodošli, ali tek kada dođe do kolektivnog razumevanja razloga koji su doveli do toliko pojačane anksioznosti i posttraumatskog sindroma baš u Srbiji zemlji koja ne proizvodi samo gubitnike na pojedinačnom planu već je scena na kojoj su poslednjih 20 godina svi gubitnici na svakom planu od ratova do statusa u međunarodnoj zajednici. I da se proces gubitništva i dalje nastavlja.
A to košta.
