Kad država časti

Kako li se za Praznik rada u Srbiji osećaju zaposleni, pogotovo oni koji mesecima ne primaju platu? Kako li je, opet, nezaposlenima, kojih ima skoro milion i hteli bi da rade, ali za njih već godinama nema posla? I slabe su šanse da će se u bliskoj budućnosti njihov status promeniti. Ove, kao i nekoliko prethodnih godina, Srbija 1. maj dočekuje sa stopom nezaposlenosti od oko 25 odsto, jer je od jeseni 2008. bez posla ostalo između 300.000 i 400.000 što legalno, što zaposlenih „na crno“. I zvanična statistika registrovala je pad broja zaposlenih sa nešto više od dva na 1,73 miliona. Možda mi i zbog toga sada još jače u ušima odzvanjaju reči bivšeg mađarskog premijera, koji je na međunarodnom skupu u Beču, januara 2009, dok su njegove kolege u Srbiji tvrdile da će nas kriza zaobići i da je to naša „šansa“, rekao da će smatrati da je kriza pobeđena tek kada se broj zaposlenih vrati na pređašnji nivo! Kada bi nekome iz naše vlade palo na pamet da kaže tako nešto, već sada bi se moglo reći da Srbija iz krize neće izaći još desetak godina! Verovatno im zato ni na kraj pameti ne pada da ponove njegove reči. Za razliku od bivšeg mađarskog premijera, usta srpskih političara u svakoj predizbornoj kampanji bila su puna novih radnih mesta, a u praksi ih je bivalo sve manje. I u decembru će, kako stoje stvari, zaposlenih biti manje nego u januaru. Nisu za to krivi samo političari. Zar neko misli da će se oni promeniti sve dok pojedini analitičari hvale politiku Vlade, koja iz ionako praznog budžeta, „časti“ sve koji su spremni da ulažu u Srbiju. Takvom „kupovinom“ investitora Srbija je, tvrdi taj analitičar, postigla više od zemalja iz okruženja. Na čemu se baziraju takve „analize“? I kakvi su efekti tih subvencija? Evo kako to u praksi izgleda. Vlada Srbije isplatiće 14 miliona evra Fijatu, koji se obavezao da će zaposliti novih 1.400 radnika u Kragujevcu. Američka kompanija NCR će za svakog od 300 novih radnika dobiti od države po 5.000 evra. Na istu sumu za svakog od 140 zaposlenih može da računa i subotički „8. mart“, dok će Tehnokop morati da se zadovolji sa po 4.000 evra za svakog od novih 55 radnika. Da bi za nešto više od mesec dana podstakla zapošljavanje novih 1.895 radnika država mora da iskešira 16,42 miliona evra. Ili 8.665 evra po zaposlenom. Da bi država takvom politikom zaposlila 700.000 nezaposlenih, to bi poreske obveznike koštalo više od šest milijardi evra! Zvuči li sada to kao dobra politika? I odakle toliki novac za takve podsticaje? Na stranu to što ćemo tek za mesec-dva videti koliko je ljudi u međuvremenu ostalo bez posla. Ali, koga briga za to? Praznik je rada i Srbija će ga i ove godine obeležiti kako to i dolikuje svakoj nesređenoj zemlji u kojoj se ni posle dve i po decenije ne nazire kraj tranzicije. Obeležiće ga, dakle, velikim neradom. Pola Srbije neće na posao ići od 26. aprila do 7. maja. U međuvremenu slaviće se 1. maj, Veliki petak, Uskrs, Đurđevdan... Sve zajedno, punih 10 dana. Nije mi samo jasno zašto se sve to ne spoji lepo i sa Danom pobede (Danom Evrope), a u to će i rođendan druga Tita, pa da lepo ceo maj provedemo u pripremama za sezonu letnjih godišnjih odmora. Ionako, mnoge firme manje gubitke prave kada ne rade. No, za smederevsku Železaru već je kasno, jer je visoka peć upaljena, a država po zakonu svoje obaveze mora da plaća u roku od 45 dana.