Nemci bi pogrešili ako napuste evro

Prošlog leta finansijer DŽordž Soroš je nagovarao Nemačku da pristane na uspostavljanje Evropskog mehanizma stabilnosti, pozivajući je da bude lider ili da izađe iz evrozone. On sada kaže da Nemačka treba da napusti evrozonu ukoliko se i dalje bude protivila uvođenju evroobveznica. To što Soroš radi je igranje sa vatrom. Napuštanje evrozone je upravo ono što zahteva nedavno formirana partija Alternativa za Nemačku koja uživa podršku širokog kruga ljudi. Vreme odluke je na pragu. Kipar je zamalo napustio evrozonu a kolaps tamošnjih banaka usporila je Evropska centralna banka kroz mehanizam „hitna pomoć za likvidnost“, dok su u Italiji partije evroskeptika, koje predvode Bepe Grilo i Silvio Berluskoni, osvojile 55 odsto glasova na nedavnim izborima. Grci i Španci verovatno neće moći još dugo da podnesu teret ekonomskih mera, koje su još teže zbog stope nezaposlenosti među mladima od skoro 60 odsto. Pokret za nezavisnost u Kataloniji je dobio tako jak vetar u jedra da je jedan španski general zapretio da će poslati vojsku u Barselonu ako ta pokrajina odluči da organizuje referendum o otcepljenju. I Francuska ima problem za konkurentnošću i nije u stanju da ispuni obaveze iz fiskalnog sporazuma EU. Portugaliji je potreban novi program za izlazak iz krize, a Slovenija bi mogla veoma brzo da zatraži pomoć. Mnogi investitori se slažu sa Sorošem. Oni samo hoće da prebace svoje probleme na spasioce koji treba da sve to plate od prodaje evroobveznica da bi mogli svoj novac da izvuku na sigurno. Radi rešavanja problema loših obveznica i slabih banaka stanovništvo se iskorišćava tako što Evropska centralna banka i institucije, koje finansiraju poreski obveznici, obezbeđuju pomoć za izlazak iz krize. Vrednost tih programa pomoći je dostigla nivo od 1.200 milijardi evra u formi međunarodnih zajmova. Kada bi Soroš bio u pravu, a Nemačka bila primorana da bira između evroobveznica i samog evra, mnogi Nemci bi sigurno želeli da napuste evrozonu. Nova nemačka stranka bi dobila još veću podršku, a i raspoloženje bi se promenilo. Evro bi bio gotov jer je njegov primarni zadatak bio da obezbedi dominaciju Bundesbanke u pogledu monetarne politike. Ali Soroš greši. Kao prvo, ne postoji pravni osnov za njegov zahtev. Član 125 Sporazuma o funkcionisanju EU izričito zabranjuje da se pojedinačni dugovi zemalja pretvore u zajednički dug. Najgore od svega je to što Soroš ne vidi pravu prirodu problema evrozone. Sadašnja finansijska kriza je samo simptom osnovne bolesti ove monetarne unije: nedostatak konkurentnosti južnih članica. Evro je tim zemljama omogućio pristup jeftinim kreditima koji su upotrebljeni za rast zarada bez povećanja produktivnosti. To je dovelo do eksplozije cena i ogromnih spoljnih deficita. Održavanje previsokih cena i nominalnih zarada u južnim zemljama, uz veštački jeftine kredite koje su garantovale druge zemlje, samo je poslužilo da nedostatak konkurentnosti postane trajna stvar. Ušančeni dužničko-poverilački odnosi među državama evrozone povećavaju političke tenzije na isti način na koji se to dogodilo u prvim decenijama samostalnosti SAD. Da bi povratile konkurentnost, južne članice moraju da snize cene robe, a severne da pristanu na višu inflaciju. Evroobveznice bi upravo to sprečile jer cene na severu mogu da se podignu samo ako štediše u tim zemljama investiraju svoj kapital na domaćem tržištu umesto da novac šalju na jug kroz garancije koje finansiraju poreski obveznici. Studija Goldman Saksa pokazala je da bi zemlje kao što su Grčka, Portugalija i Španija morale da snize cene za 20 do 30 odsto, dok bi cene u Nemačkoj morale da porastu za 20 odsto u odnosu na prosek u evrozoni. Ono što je sigurno jeste da bi povratak konkurentnosti bio olakšan zemljama juga ako bi Nemačka napustila evrozonu jer bi okrnjeni evro morao da bude devalviran. Međutim, zemlje pogođene krizom i dalje bi imale suštinske probleme jer u evrozoni ostaju druge konkurentne zemlje. Španija bi, na primer, morala da smanji cene za 22 do 24 odsto u odnosu na prosek u evrozoni. Iz ove perspektive, zemlje pogođene krizom ne bi bile pošteđene bolnih promena sve dok su u monetarnoj uniji, u kojoj se nalaze i konkurentne zemlje. Jedini način da se to izbegne je izlazak iz evrozone i devalvacija nacionalnih valuta. Za sada one nisu voljne da krenu tim putem. Nemačka bi načinila političku grešku ako bi izašla iz evrozone jer bi tako Rajna ponovo postala granica između Francuske i Nemačke. Pomirenje te dve zemlje, najveći uspeh posleratnog perioda u Evropi, bilo bi ugroženo. I tako je jedina preostala opcija, koliko god ona bila neprijatna nekim zemljama, pooštravanje budžetskih ograničenja u evrozoni. Prošle su godine „lakih para“ i mora se naći put nazad u realnost. A špekulanti moraju da prihvate odgovornost za svoje odluke i prestanu da zahtevaju novac poreskih obveznika svaki put kad im propadnu investicije.