Drama sa pevanjem, pucanjem i plakanjem

Uoči finala pete, tzv. VIP sezone Velikog brata i zahuktavanja događaja na Farmi kojoj se kraj još ne nazire, novinske stupce ispunjavaju prepričavanja događaja koje su zabeležile kamere u oba rijaliti programa. Slični formati koji se tuku za gledanost na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, izlili su u ovoj sezoni u mizoginiju, pedofiliju, homoseksualnost i torturu, u znatno većoj meri nego dosad znani rijaliti programi. Opštu sliku o programima sličnog tipa dodatno komplikuje činjenica da u oba rijalitija učestvuju poznata lica, koja daju ili bi trebalo da daju presek stanja javne scene u našoj zemlji. Šta smo zapravo tim serijalima dobili? Da li smo saznali nešto više o sebi ili drugima? Da li je nasilje u realnim programima otkrilo da je sveopšta kulminacija negativne energije fokusirana na programe koji se, pre svega, podvode kao zabavni? Koliko nas njihovi odnosi zaista interesuju?

Još je francuski filozof Žil Lipovecki rekao da će se savremena komunikacija zasnivati, pre svega, na nonstop zavođenju. Junaci rijaliti programa zavode gledaoce besmislom, erotizacijom tela, obmanjivanjem i pretvaranjem, igrama moći i demonstracijom sile. U očima javnosti, sve to rade iz želje da uzmu novac i postanu slavni ne razmišljajući o ceni po kojoj to rade, dok publika voajeriše, zabavlja se, biva opčinjena egzibicionizmom i skandalima. Ona je iznenađena, zgrožena, ali iz radoznalosti guta sadržaje rijaliti programa, olakšavajući svoju dušu, tražeći u programima utočište od duhovne i intelektualne praznine. Na tu opštepoznatu sliku moći rijaliti programa nadovezuje se i američki psihijatar Albert Elis sa tezom da je čovek prošlosti imao problema sa percepcijom, dok savremeni čovek ima isključivo emotivnih problema.

Simuliranje realnih situacija u rijaliti programima privlači gledaoce, jer im omogućava da pobegnu od problema, svakodnevice, zapitanosti nad sopstvenim životima, smislom i postupcima. Uživljavajući se u tuđe sudbine, bizarne, psihološki i socijalno problematične postupke i misli, gledaoci se samozavaravaju, teše kako je kod njih sve u redu i kako njihovo ponašanje i sistem vrednosti ne zahtevaju popravke i preispitivanje.



KONCEPT
Ova teza je uveliko na delu u Velikom bratu. U tome nema ničeg lošeg ili neobičnog, ni bilo čega za osudu, ali je loše to što producenti i televizijski magovi to vrlo dobro znaju i koriste ljudske slabosti kako bi zaradili milione. Roba tako postaju i učesnici i njihovi fanovi, dok zarada i negativna manipulacija razumom jesu jedini ciljevi produkcije ovakvih programa. Drugih ideja, sem zabave, nažalost nema.

Zadržimo se zasad na konceptu ovog rijalitija, prvog i u svetu i kod nas koji je postavio standarde ovakve vrste zabavnog programa. Aktuelna sezona sa poznatim ličnostima koja se završava 6. maja - kada Veliki brat odlazi na pauzu do jeseni za kada je najavljena nova sezona sa anonimnim učesnicima - produkciono je, čini se, najbolje izvedena, sa dramaturški čistim celinama, razvijana na dosadašnjem konceptu, koji je varirao od sezone do sezone.

Reditelji i producenti Velikog brata očito su vešti psiholozi, koji su u kuću uveli ljude raznolikih karaktera i profesija, kojima ne polazi za rukom da pomire svoje različitosti. Tu je jedan sportista, mudar, vaspitan, ali koji nema kako da povrati staru slavu, pa se odlučio da bude deo rijalitija, što pokazuje sveopštu letargiju našeg društva. U rijalitiju je i predstavnica kulturne elite, profesorka i teoretičarka, koja nam potvrđuje tezu francuskog sociologa Bodrijara da u propadanju tradicionalnih vrednosti i profesori postaju deo estradnog kulturnog modela. Tu su i pevačice sa margine, koje javno iskazuju da im se zbog honorara učešće u rijaliti programu isplati više nego da traže tezge po kafanama ili festivalima, čime njihovo samozadovoljstvo postaje deo i javne sfere. Starlete bez iole ozbiljnih biografija za sobom insistiraju na moralnim i duhovnim vrednostima, a s kontra strane, blizanci rođeni u Srbiji a odrasli u Francuskoj emituju sliku naše nepostojeće iživljene mladosti, koja je daleko od njihove nonšalancije i rasterećenosti. Na tako postavljenim nogama, razvija se prava drama sa pevanjem, pucanjem i plakanjem, na šta su producenti programa i tekako računali

PUBLIKA
Kada bude izašla iz kuće Velikog brata, Maja Volk će se suočiti sa pitanjem svojih studenata zbog čega je u tome uopšte učestvovala, koje se ovih dana provlači po medijima. NJega koleginica sa istog Fakulteta dramskih umetnosti dr Maja Ristić kaže da studenti produkcije trenutno vrše istraživanje o stilu života i kulturnim potrebama publike beogradskih pozorišta, u okviru kojeg publici koja ide u pozorište postavljaju i pitanje da li gledate rijaliti programe? Rezultati su, kako kaže, pokazali da pozorišna publika ne gleda rijaliti programe, već u slobodno vreme čita knjige, posećuje izložbe i koncerte. Na osnovu ovog istraživanja možemo da zaključimo da publika rijaliti programa nije publika kulturnih dešavanja u Beogradu, niti pozorišna publika, već da je to više masovna publika ili publika Pinka, narodnjaka i publika drugih rijaliti programa, ali Maja Ristić dodaje: U razgovorima sa studentima ipak sam primetila da i urbana, mlada publika prati Velikog brata, ali iz radoznalosti, sa značajnom dozom kritike prema ovakvoj vrsti sadržaja. Nadam se da će i oni i gledaoci shvatiti da je to jedno estetski i idejno jeftino pozorište iz koga se izlazi sa malo slave, koja je privid, kao što je i rijaliti program privid stvarnosti.

Ristićeva vidi rijaliti programe kao ljudsku potrebu za igrom i istraživanjem nemogućih situacija. Učesnici su glumci, a publika je aktivni saučesnik, koji odlučuje ko će ostati u komuni, a ko iz nje izlazi. To je pozitivna strana rijalitija. Duhovita razigranost, kostimiranje, šminkanje i poneki romantični poljubac. Rijaliti je i pozorište improvizacije sa glumcima naturščicima, koji nam pokazuju koliko su vešti i sposobni da se snalaze u nepredvidivim situacijama. Kao u zabavljačkim formama rimskog pozorišta, publika voli da gleda nasilje, krv i ubijanje, i iz kuće izbacuje samo one koji se isključuju iz igre. Ako se ponašate konstruktivno i pristojno, izbačeni ste. I savremenog čoveka, kao i onog u starom Rimu, uzbuđuju nagoni i mračni ponori ljudske destruktivnosti. Publika reaguje na emocije: ljutnju, jaku tugu, bes



GRANICE
I šta je onda to što može da nas zapanji? Granice odavno ne postoje, sve je poznato, već viđeno. Tabui ne postoje, a sa druge strane, čovek nikad nije bio tako neslobodan i sputan. Postali smo imuni na nasilje, viku, dreku, ubistva, raznorazna psihofizička maltretiranja, zahvaljujući svakodnevnim vestima iz čitavog sveta. Granice se time brišu, i onda rijaliti programima preostaje utrkivanje za rejting jer nije lako doseći senzacionalizam vesti i kriminalnih hronika. Događanja u srpskom Velikom bratu još ne pariraju silovanjima kakva su viđena u brazilskom izdanju ili masovnim tučama u ruskom ili grupnom seksu u poljskom i skandinavskim verzijama. Sva sredstva su dozvoljena. Nekada su ljudi uživali gledajući javna vešanja, a danas uživaju gledajući ljudsku propast i zlobu.

Rijaliti programi nažalost šalju onu najgoru poruku. Budi snalažljiv, ulazi u seksualne odnose samo da bi opstao u igri, vređaj i nipodaštavaj druge i bićeš poštovan i publika će te voleti, mišljenja je dr Maja Ristić. Ono što najviše zabrinjava jeste što ovaj program ne promoviše u dovoljnoj meri umetnički talenat, toleranciju prema različitosti i obrazovanje, pa čak ni unikatnost fizičke lepote, već samo sposobnost za lukavost, lucidnost, istrajnost. Ako, malo izanalizirate objektivno ukućane, junaci rijalitija su pomalo groteskni, lako planu, pod konstantnim su stresom. A kada čujete njihove dirljive ispovesti, teške životne situacije kroz koje su prošli, shvatate njihovu inteligenciju, potrebu da se iskažu i potraže razumevanje od gledalaca. Ali, da li će je dobiti? Tada shvatate da su i oni žrtve industrije, zatvorenog prostora, neadekvatnih uslova u kojima se nalaze, takmičenja, živog prenosa. Vremena velikih kriza, ekonomskih i socijalnih, uvek proizvode jeftine sadržaje, koji ističu ljudske nagone i agresiju. Tako je bilo i početkom 20. veka u Americi. Producenti su se bogatili tako što su ljude sa hendikepom vodili po vašarima. Ali, sve to kratko traje i brzo nestaje sa lica zemlje.
A onog trenutka kada se ugasi Veliki brat, ugasiće se i sve njegove zvezdice, koje će se kao Narcis utopiti u sopstvenom odrazu. Zato i čude tolike navodne inicijative grupa građana iz gradova Srbije da se formati rijalitija zabrane. Jer daljinski upravljač biće još dugo lakše i primenljivije sredstvo za rukovanje od ovdašnjih zakona. 

U zatvorenom prostoru

Otkako je krenulo emitovanje 1999. godine u Holandiji, Veliki brat imao je brojne verzije i postigao različite rezultate širom sveta. Ono što je jednako svim izdanjima, jeste činjenica da je svuda zatvoreni prostor probudio iskonske nagone koje su učesnici na različite načine ispoljavali, kao i to da je svuda dostigao veliku gledanost. Svega dva puta emitovanja su bila prekinuta jednom kod nas zbog pogibije učesnika pre nekoliko godina i drugi put u zajedničkom izdanju zemalja Saudijske Arabije, kada su ortodoksne vlasti zahtevale i izvojevale zabranu nakon samo jedne sedmice emitovanja, smatrajući da koncept Velikog brata narušava tradicionalne vrednosti tamošnjih muslimana. Bilo je to još 2004. godine, i dosad je to najveći produkcioni debakl, zbog koga su sudski mnogi odgovarali. Malo je poznato da gledaoci sa Kosova mogu da prate, sem ovdašnjeg, i albansku verziju Velikog brata, čija je šesta sezona krenula krajem februara i još uvek traje. Iako je ocenjena kao najdosadnija dosad, dramaturgija je preuzeta od francuskog Velikog brata u kome su pre dve godine učestvovali i blizanci koji se sada takmiče u našem VIP izdanju. Po tom konceptu, svaki učesnik ima zadatu tajnu, koju ne smeju drugi ukućani da otkriju, dok gledaoci znaju. Producenti su angažovali etničke Albance koji žive raseljeni po Francuskoj, Italiji, Grčkoj a tradicionalno uvedeni su i stanovnici sa Kosova, ove godine čak njih petoro, što je najviše dosad.