Poštapalice

Šta sa koferom punim oružja? Marta, tetka moga oca sa kojom sam delio stan na Petlovom brdu, često je govorila kako bi bilo dobro da se što pre oslobodimo svih viškova. Brojala je na prste, navodeći uvek neke nove predmete: Svilenih košulja donetih sa putovanja, praznih saksija sa terase i nekoliko jeftinih reprodukcija umotanih u rolnu.

Suvišnih vokala, a potom i celih reči kojih imam više nego što mi je potrebno, mislio sam, gledajući čas u svoje nedovršene rukopise, čas u Martu, koja je neumorno nabrajala i ispravljala svoje dugačke prste.
Upravo tih dana rešio sam da posetim pisca i novinara Rašu Popova i zamolim ga za pomoć. Želeo sam da govorim pravilnije. Kako sam i pretpostavljao, još u detinjstvu, u moje reči uvukli su se suvišni samoglasnici. Ne govorite sporo, već izgovarate diftonge, dvoglasnike, objasnio je dok smo ulazili u njegov stan. Vežbajte izgovor čistih samoglasnika. Raširio je ruke i počeo glasno da izgovara slova.
Trebalo bi da izbacimo i kamenčiće sa plaže, stare cipele i polomljenu maketu Ajfelovog tornja, nabrajala je Marta.

I da se oslobodimo brzometne puške kalibra 6,5 mm, tipa Mannlicher Carcano M91/38 sa snajperskim nišanom, revolvera kalibra 22 i još jednog Rhma RG-14, mislio sam, drhteći od straha.
Nimalo nisam bio zainteresovan za stare jastuke i polomljenu stolicu. Morao sam što pre da se rešim oružja koje mi je poklonio apotekar Novakov. Nakon što sam ispunio njegovu želju i u Zabavniku objavio priču o tome kako je tokom rumunske revolucije uhvatio odbeglog rumunskog generala i nekadašnjeg visokog funkcionera Čaušeskuovog režima apotekar Novakov odlučio je da mi se oduži. Čovek koji je svakodnevicu posmatrao kao kriminalistički film, iako je najdramatičniju stvar u njegovom životu najverovatnije činilo spravljanje Pavlovićeve kreme, ostavio mi je delić imovine.

Odmah pošto nam je nepoznati mladić u stan uneo crni kofer i saopštio mi da se radi o apotekarovom poklonu, naslutio sam šta je posredi. Nisam siguran da bih umeo da objasnim kako, ali još dok sam ga posmatrao kroz špijunku, osetio sam nevolju. Majka me je često upozoravala da se dobro čuvam neslanih šala njenog kolege koji se, kako je mislila, naoružan šetao apotekom, rastvarajući sirupe za decu. Nisam je poslušao. Pored samoglasnika i reči, imao sam još jednu suvišnu stvar. Torbu sa puškom i dva pištolja.

Oduvek sam bio oduševljen načinom na koji govori Raša Popov. Premda nisam uspeo da naučim njegovu lekciju, umeo bih da ponovim svaki pokret koji je napravio dok je ređao reči. Zaboravi poštapalice! Pre nego što bilo šta izgovoriš, zaokruži celu misao, kao kada ubacuješ metalni dinar u automat, objašnjavao mi je. Dok sam predavao studentima u Engleskoj, pitao sam se kako svi govore tako munjevito i brzo. Još u viktorijansko doba nastala je izreka namenjena deci. Drži jezik za zubima. Ako u svojoj praznoj glavi nemaš ničega što bi bilo vredno govora ućuti!
Opčinjeno sam ga posmatrao. Hemijsku olovku zakačio je za kragnu crvene košulje marke Lacoste. Dok je govorio, vrh olovke doticao mu je podbradak, poput cevi pištolja. Govorio je sve brže.

Naravno, nisam dodirnuo stvari iz kofera. Imam averziju prema oružju, zbog čega sam vojsku služio kao civil na odeljenju gradske bolnice. Da li sam tako postao hipohondar, pitao sam se svaki put kada bi me zaokupili strahovi od najrazličitijih bolesti.
Pre ponoći, zakopčao sam vetrovku i izašao iz stana. Žurio sam da uhvatim poslednji gradski autobus. Dok sam se spuštao sa Petlovog brda, neprekidno sam osećao strah koji bih najbolje mogao da opišem kao rupu u stomaku. Silazeći sa Zelenog venca ka Brankovom mostu, ubrzavao sam hod i neprekidno se osvrtao.

Naslonio sam se na ogradu i pogledao reku. Duvao je jak vetar. S vremena na vreme, kraj mene bi projurio automobil. Učinilo mi se da niko ne može da me vidi. U ušima mi je još uvek odzvanjao Martin glas:
Odakle nam svi ti suvišni predmeti?
Setio sam se svih pričica o apotekaru Novakovu. Sakupljao je oružje onih marki iz kojih su atentatori pucali na američke državnike. U seoskom ataru naučio je jednog poznatog košarkaša da puca iz pištolja.
Osetio sam mučninu.

Otvorio sam kofer i nespretno ga podigao.
Rešio sam da bacim apotekarovo oružje u reku.
Da ga istresem kao celu misao.