Šest minuta nežnosti

Na velikom platnu u festivalskoj sali Limijer, Adel i Ema vode ljubav. Scena koja traje šest minuta snimljena je bez filtera, sa prirodnim osvetljenjem. Kamera je priljubljena uz kožu, prati ruke koje klize po telu. Glumice su bez šminke, njihova opijenost je zarazna.
Dva dana kasnije sedeli smo sa Leom Sejdu i Adel Eksarkopulos na terasi hotela gde se održavaju intervjui. U međuvremenu već ceo Kan priča o filmu Adelin život u kome tumače glavne uloge. Odavno nijedan film nije izazvao takvu senzaciju na Kroazeti kao ova ljubavna priča. Zato odluka žirija da Zlatnu palmu dodeli njegovom autoru Abdelatifu Kešišu i njegovim glumicama, nije nikoga iznenadila.

U trenutku dok razgovaramo s Leom i Adel, nagrada još nije dodeljena, ali je interesovanje za njih ogromno. Znala sam da ćemo doći ovde da branimo divan film ali nisam ovo očekivala. Osećam se kao u bazenu sa ajkulama, kaže Adel, koja glumi istoimenu junakinju filma. Iako ima samo 19 godina ovo je njen deveti film i prva velika uloga. Lea Sejdu je već prava zvezda. Sa 27 godina je glumila u filmovima Vudija Alena, Kventina Tarantina, Ridlija Skota, Amosa Gitaija i Vesa Andersona. Kao i Ema, lik koji glumi u filmu, deluje smirenije, promišljenije od Adel, koja jedva dolazi do daha dok pali cigaretu, naručuje piće i odgovara na pitanja novinara. Lea pušta da tišina ispuni prostor dok razmišlja o pitanju koje ste joj postavili. Ono što pleni kod obe glumice jesu njihova iskrenost i inteligencija.

Abdelatif Kešiš ima reputaciju reditelja sa kojim je teško raditi. Šta vam je bilo najteže na snimanju?

Lea: Sve. Ritam snimanja je bio vrlo naporan, tražio je od nas da budemo potpuno posvećeni, poput vojnika. Trebalo mi je mnogo hrabrosti za ovu ulogu. Abdel traži da mu ukažete potpuno poverenje i ako se obavežete morate biti spremni da idete do kraja. Često nas je vodio do granica izdržljivosti, patnje. Nekad se pitam da li moramo da patimo da bismo stvorili nešto vredno.

Adel: Tokom snimanja sam često bila u stanju u koje nisam ni mogla da zamislim da mogu da dospem. Bilo je trenutaka kada sam ga mrzela, nisam razumela zašto traži od mene da se toliko ogolim. Nisam uvek uspevala da napravim otklon. Pokušavala sam da ubedim sebe da će sve to proći, da ne treba da se udubljujem. Kešiš je veliki reditelj zato što uspeva da izvuče sve iz glumca, i ono pored čega drugi reditelji prolaze.

Kako izgleda njegov rad s glumcima?

Lea: NJegov metod je jedinstven, graniči se sa ludilom. U stanju je da jednu scenu ponovi i po dvesta puta. Nikada nije siguran, uvek traga za nečim. Istražuje, proba, iznova i iznova. Na kraju se izgubite, niste više ni u šta sigurni, ne znate da li je to što radite dobro ili ne. Vudi Alen ima potpuno drugačiji pristup. On kaže: Radi šta hoćeš i uspeva da dobije ono što želi. Abdel nije takav. On vam kaže: Uradi to, probaj ovo. Dešavalo se da mi traži nešto što mi se činilo da ne mogu da kažem ili odigram, što je suprotno mom senzibilitetu. Tek kada sam videla film shvatila sam šta je hteo da postigne, ali to nisam mogla da dokučim na snimanju. Konstrukcija filma je neverovatna.

Adel: U našoj glumi ima mnogo improvizacije, to je jezik glumca, njegove reči. Scenu prvog poljupca, u parku, ponavljali smo nedelju dana. Kešiš želi da postigne da se potpuno izgubite u liku, da više ne posmatrate sebe dok glumite. Imali smo veliku slobodu. Mogli smo, na primer, da završimo scenu poljupcem, umesto svađom, ako smo to želeli. Ali i pored te slobode stalno smo osećali njegovo prisustvo. Uvek je bio tu, terao nas je da damo više, da se potpuno otvorimo. Pratili smo ga jer je uspeo da sa nama uspostavi odnos velikog poverenja.

Da li je bilo komplikovano snimati scene seksa?

Adel: Nije bilo jednostavno. Bilo mi je neprijatno kada sam se prvi put našla gola pred Leom koju nisam poznavala. Sve vreme smo se smejale od nervoze. Prvi put kada sam je dotakla nisam znala kako će da reaguje, jer nije bilo nikakve koreografije. Sve je jezik tela, morali smo da se pustimo. U početku smo sledile instinkt, zamišljale smo kako dve žene vode ljubav, izvodile smo jednostavne pokrete. Ali njihova seksualnost se razvija u filmu, pa smo otišle na internet i otkrile poze koje su nas iznenadile. Pomislila sam: Šta, i ovo mogu da urade? Posle toga smo se pustile, promenile poze. Meni je možda bilo lakše, jer moj lik otkriva seksualnost, što opravdava to što je u nekim trenucima destabilizovana, dok je Lein lik muškobanjast, ona je ta koja vodi.

Lea: Stavila sam veliku distancu između onoga što sam radila, pokrete sam izvodila mehanički, bila sam van sebe, ali i pored toga bilo je trenutaka kada sam se osećala poniženo. Bila sam potpuno gola, sa tri kamere oko sebe. Dok je reditelj ponavljao: Ponovo, ponovo ja sam se pitala: O Bože, šta ja to radim. Osećala sam se grozno, kao prostitutka. Bila sam besna jer sam bila previše izložena a nisam mogla da se odbranim. Kako da se odbranite kada ste goli? Ipak nisam odustala, jer sam znala da ako želim da radim sa Abdelatifom moram da pristanem na ovakve stvari, iako je to suprotno erotici koju volim da gledam na velikom ekranu. Nekad mi se činilo da je i suviše rečeno, da su scene seksa previše otvorene, a ja volim kada postoji doza mistike. Za mene je erotičnost senzualna. Ali sada, kada gledam film, nije me stid. To je film koji pravi Kešiš - sve je vrlo iskreno, vrlo intenzivno. Kod njega nema šminke, vidi se svaka pora, imamo utisak da se slika znoji. To je karakteristično za evropski film i to mi se sviđa.

Da li ste koristili trikove dok ste igrali emocije?

Adel: Ne, Abdel bi me ubio da tako nešto koristim. On mrzi fabrikovane scene, traži da sve bude istinito. Kada pušimo i pijemo vino, to je stvarno, ponekad i previše. Tokom snimanja scene u kuhinji, u kojoj Adelini roditelji pripremaju hranu, glumac koji glumi njenog očuha bio je stalno pripit i izgovarao je stvari koje nemaju veze sa scenom. To je Kešišovo shvatanje filma, on želi da bude što bliže stvarnom iskustvu, u svakom trenutku. Čini se da je izbacivanjem porodičnih scena želeo da ublaži socijalni kontekst, to što dolaze iz različitog socijalnog miljea, i da u prvi plan istakne ljubavnu priču?

Lea: U ovom filmu nije interesantno to što je reč o dve devojke, ili što dolaze iz različitih socijalnih sredina, već nesporazum koji vodi do raskida ljubavne veze. Adel je pragmatična, vedrija, voli decu, voli život. Ema ima drugačiji odnos prema svetu, drugačije ga doživljava, voli umetnost, intelektualnija je. Suštinski su različite.

Šta vam se sviđa u Kešišovom pristupu filmu?

Lea: Sviđa mi se mesto koje daje telu u prostoru. Sada kada spremam ulogu prvo se koncentrišem na telo, na to kako se pomera u prostoru, jer sam tako radila na ovom filmu. Sve što smo prošli u životu vidi se na našem telu.

Adel: Sviđa mi se humanost koju nalazimo u svim njegovim filmovima, način na koji pravi film o manjinama tako da se to tiče svih nas, lično nas pogađa. Sviđa mi se kako prikazuje okupljanje porodice oko stola, kako prikazuje čin obeda. Sviđa mi se što je pravedan prema ženama i način na koji prikazuje svoje glumice - u stanju je da ih učini blistavim bez šminke. Ne mislim da sam lepa u ovom filmu ali volim istinitost koja zrači iz njegovih filmova. Kešiš traži da mu date sve ali će zauzvrat da vam da mnogo više. 

Plač bez razloga

Da li Adel liči na Adel?

Adel: U izvesnoj meri, jer je gluma bila toliko prirodna da sam u lik ugradila sebe. Kao i Adel u filmu ni ja sebe ne uzimam ozbiljno i vrlo sam osetljiva. Ponekad se rasplačem bez razloga.
Lea: Ema i ja delimo sličnu suptilnost. Ima stvari koje kažem u filmu a koje dolaze od mene, kao, na primer, kada kažem da ne volim ono što je moderno. Ne razumem tu potrebu da se prati moda, da se bude u trendu.