Gazda

I onda, uz malo sreće, zateći se baš na koncertu u Milanu, na stadionu San Siro, sa 60.000 ostalih srećnika, na sredini drugog dela turneje Wrecking Ball koja traje od marta prošle godine. Ako se i obavestite šta vas čeka, budite sigurni da ne znate tačno sve dok Gazda i E Street Band ne započnu svirku. Svirka? Teško da je puka svirka čak tri i po sata apsolutnog rasturanja, gde su odsvirane 34 pesme, gde je pun stadion zvučao kao savršeno uštimovan hor. Ne može se taj muzički Vulverin svrstati pod tu jednostavnu reč.

Ipak, ni die hard fanovi verovatno nisu očekivali ovakvo iznenađenje koje je priredio Springstin u Milanu te večeri. Umeo je on, doduše, i ranije da iznenadi publiku, pa čak i ljude iz benda set-listom sastavljajući je u poslednjem trenutku, ali zateći se na koncertu na kome je odsviran čitav album Born in the USA, koji je imao 10 hitova od 12 pesama, čista je sedmica. Ipak, i pre nego što je počeo da skuplja papire sa željama publike, već se videlo da će to veče ići u sasvim drugom smeru. Jer, ono što obično ide na kraju, došlo je na samom početku, pesma Land of Hope and Dreams. Mekanu My Love Will Not Let You Down i Out in the Street nije morao uopšte da peva, publika je to radila umesto njega. Nije mu publika ostala dužna ni u koreografiji cela tribina naspram bine papirima u bojama italijanske zastave ispisala je Our Love is Real. Patetično? Za ono što je Springstin dao te večeri? Ma kakvi. Prava patetika je zapravo ono što je ovaj čovek patentirao, terajući vas da cenite to davanje bez zadrške, to horsko pevanje kojim diriguje, te velike reči koje izgovara o ljubavi, zajedništvu, malom čoveku, domovini i domovini, to pucanje žica na gitarama, to tako prokleto jednostavno i razbijajuće one, two, three, four...

Malo još razmrdavanja sa željama, među kojima je bila i Litl Ričardsova Long Tall Sally i Loose Ends, i obavezna nova Wrecking Ball i Death to My Hometown. Ovo skraćivanje repertoara s novog albuma ukazivalo je na to da sledi iznenađenje. The Boss je na italijanskom objasnio da je svoj prvi koncert u Italiji, 1985. godine, održao upravo na San Siru i da će zbog toga ovo veče biti posebno. I onda je, uz histeriju, saopštio da će otpevati ceo celcijati Born in the USA, taj najpevljiviji od svih njegovih albuma, onaj posle koga je zaradio nadimak koji mu zasluženo pripada.

Italijani, oduševljeni ovim poklonom, otpevaše naslovnu pesmu u delirijumu, odavno ukapiravši da ona nije nikakva patriotska ljiga već nasušna homeland, fuck off himna. I onda Cover me pa zapaljiva Im on Fire s tim lepljivim stihovima koje Brus peva muklo, kroz nos. Hey little girl is your daddy home/Did he go away and leave you all alone/I got a bad desire/Im on fire čuje se u mrklom mraku San Sira. Teče jedna stvar za drugom, on neprekidno menja gitare jer cepa žice, ali one glasne ostaju netaknute, neverovatno, tri i po sata koncerta... O, da, treba li reći ono u šta ne možete da verujete dok ne vidite? To da ovaj šezdesetčetvorogodišnjak pretrči kilometre na svojim koncertima, da se ne odmara ni minut, da osmeh ne skida s lica, da se igra s publikom, da joj diriguje, da pleše s nekima od njih, da skače, igra. Da jedan čovek ima dovoljno energije da napuni do vrha 60.000 ljudi, da ih razdrma, razigra, rasplače, natera na ludilo. Springstin možda i nije u intimi vaše sobe baš 100 odsto po ukusu, ali Springstin na koncertu razbija sve predrasude. Jednostavno G A Z D A!

Išle su, bez predaha, redom No Surrender, Bobby Jean, Im Goin Down, Glory Days, Dancing in the Dark i My Hometown. I nema kod Springstina odmora, nema pauza, nema priča. Nema ni uobičajenog odlaska za bis. Glasom preplavljuje stadion istom snagom sve te sate, tek u nekim trenucima pokupi sunđer pun vode koji pljusne po sebi i to je sve od odmora. Čak i bend pošalje iza scene, ne bi li njima učinio. A on, istim ritmom od početka do kraja. Kažu da DŽeger vremenom smanjuje kilometražu na koncertima, a Springstin je povećava. Bili, i uverili se.



Kada pomislite da ne može više i bolje, dobijete i Hungry Heart i This Land is Your Land, Born to Run a onda deliričnu verziju Twist and Shout od jedno 15 minuta, s menjanjem ritma, dirigovanjem publici, ustajanjem i sedanjem kako benda tako i gledalaca... Publika gubi snagu, dah, ali ne i on. Vrti Twist do u beskraj. Uz glasan smeh, uz provokaciju možemo li koliko i on. I kada više nemate snage ni ruku da podignete, već zurite, sa osmehom, i uplakani, on šalje bend na odmor, uzima harmoniku i započinje akustičnu verziju pesme Thunder Road. Sada se već okrećete oko sebe, ljudi u neverici gledaju, svetla su već odavno upaljena, ionako je sve prošlo bez ijednog jeftinog efekta, samo On, E Street Band i sati i sati muzike.