Dimitrije

Slučaj je hteo da 25-godišnji kosovski Albanac Fljorin Ejupi bude uhapšen u Tirani samo dva dana nakon ubistva 17-godišnjeg kosovskog Srbina Dimitrija Popovića u Gračanici. U smislu kriminalističke istrage nema dodirnih tačaka između zločina za koji je optužen Ejupi i zločina čija je žrtva Dimitrije. U svakom drugom smislu između ovih zločina postoje duboke i neraskidive veze.

Ejupi je uhapšen na zahtev policije UNMIK-a koja ga tereti za pogibiju 11 Srba u autobusu “Niš-ekspresa” kod Podujeva u februaru 2001. godine. To je onaj američki pritvorenik što je, nekoliko dana posle hapšenja zbog sumnje da je podmetnuo bombu pod autobus pun žena i dece koji su putovali na Kosovo da bi odali poštu svojim mrtvima, iz baze “Bondstil” pobegao u jarkonarandžastom kombinezonu kakve znamo iz američkih filmova o robijašima.

U ono vreme, zapadni političari, vojnici i državnici pažljivo su birali reči kojim su opisivali Kosovo pod međunarodnom upravom. Samo je Šveđanin Karl Bilt sebi dao slobodu da zversko ubistvo srpskih civila tempiranom bombom nazove “čistim terorizmom”. Tadašnji generalni sekretar NATO-a DŽordž Robertson govorio je o “eskalaciji nasilja”, a Kolin Pauel je eufemistički priznao da KFOR “nije uspeo da garantuje bezbednost Srbima”. Ništa precizniji nije bio ni “NJujork tajms”, čija dopisnica u 11 civilnih žrtava prilikom miniranja putničkog autobusa nije prepoznala ni “zverstvo” ni “masakr”, a kamoli terorizam, već “smeo” iako “krvav” čin. (U američkom žargonu teroristi su uvek kukavice: nemaju smelosti ni kad se kao kamikaze ustreme na Svetski trgovinski centar, o čemu dosta zna popularni voditelj Bil Maher koji je 2001. godine zbog suprotne tvrdnje izgubio posao.)

A posle bekstva iz “Bondstila” - ništa. Tri godine kao da niko nije umeo da uđe u trag Fljorinu Ejupiju, baš kao ni vinovnicima bezbrojnih zločina nad Srbima na “oslobođenom” Kosovu. To nije sprečavalo arhitekte NATO bombardovanja Jugoslavije da poslednjih godina sve nestrpljivije požuruju “konačno rešenje” statusa Kosova, odnosno nezavisnost za srpsku pokrajinu. Tako glasno i nestrpljivo da je albansko stanovništvo protumačilo kako je sastanak Kosova sa nezavisnošću zakazan za 2005. godinu.

A onda je došao 17.mart 2004, kada su albanski ekstremisti nasrnuli na Srbe sa Kosova i u svom pohodu prvi put direktno napali vojnike KFOR-a, počinivši neoprostiv greh u očima međunarodne zajednice. Ispostavilo se tada da Fljorin Ejupi nije “u zemlju propao” već da je i dalje aktivan na starim poslovima. Ovog ponedeljka je uhapšen u Tirani pod sumnjom da je kriv za ubistvo vojnika KFOR-a u martovskim neredima, a na dušu mu se stavlja i učešće u ubistvu jednog međunarodnog i jednog kosovskog policajca na putu Priština - Podujevo ( ne tako daleko od mesta gde je ostavio tragove DNK prilikom miniranja autobusa “Niš-ekspres”). Ovog puta, međutim, za razliku od februara 2001. kada su od Ejupijeve ruke stradali putnici niškog autobusa, međunarodni faktor ne okleva u nadevanju imena zločinu. Fljorin Ejupi i još dva njegova uhapšena kompanjona optužuju se za terorizam.

A kako se zove zločin nad Dimitrijem? Havijer Solana je prekorno, i bez sumnje iskreno, rekao albanskim vođama da društvo u kome ubijaju decu nije zdravo društvo, da takvo društvo “ne spada u Evropu” i da njemu samom nije jasno gde takvo društvo uopšte spada. Brojne su definicije terorizma, od kojih većina podrazumeva nasilje koje se vrši sa političkim ciljem, koje ne štedi civile, ne pridržava se Ženevske konvencije niti humanitarnog prava. Oko definicija se spore teoretičari, a države terorizmom označavaju ono nasilje čijem cilju ne priznaje nikakav legitimitet. Tako su, primera radi, avganistanski mudžahedini bili “pobunjenici” dok su se borili protiv Rusa, a i njihovi naslednici talibani su tek posle 11. septembra 2001. postali teroristi. No u svaku i svačiju definiciju terorizma glatko bi se uklopilo ubistvo Srba u autobusu kod Podujeva, jednako kao i Dimitrijeva smrt. Možda čak i pre nego ubistvo vojnika KFOR-a i policajaca UNMIK-a, iako su i ta ubistva tragična i za svaku osudu. Zato je Dimitrije, iako i nisu rod, brat one dvogodišnje srpske bebe koja je 16.februara 2001. izgorela u eksploziji niškog autobusa: nevidljive sile ih vežu snažno kao i smrt sama.

Zato su Dimitrijeve ubice politička braća ubica “Niš-ekspresa”. Politički cilj njihovog terorizma je nezavisno Kosovo, ali im je još važnije da nezavisno Kosovo bude očišćeno od Srba. Ako su “standardi pre statusa” politika međunarodne zajednice na Kosovu, onda proizlazi da se Kosovo približava nezavisnosti koracima kojim se poboljšavaju unutrašnji odnosi u Pokrajini, a ne koracima koji ih pogoršavaju. Ubice se, međutim, klade na suprotno. Dimitrije je pao kao žrtva u ratu albanskih ekstremista za jednonacionalno Kosovo, nezavisno i etnički čisto.

To ne znači da je Zapad na Kosovu “podržao pogrešnu stranu”, odnosno da bilo ko relevantan na Zapadu misli da je Albance 1999. godine trebalo prepustiti Miloševiću i sudbini. Položaj Srba na Kosovu ne može se popraviti osporavanjem činjenice da je posle početka bombardovanja 1999. došlo do proterivanja albanskog življa sa Kosova, i da su mnogi Albanci koji su napustili svoje domove otišli pod ovom ili onom vrstom srpskog pritiska. Povika na Vuka Draškovića zbog spominjanja ove belodane činjenice ne vodi jačanju srpskih pregovaračkih pozicija i porastu simpatija prema Srbima u svetu. Naprotiv. To amnestira bombardere i umiruje im savest, pothranjujući predrasudu da smo na ovom parčetu Balkana svi “od zla oca i od gore majke”, i da “ne spadamo u Evropu”.