Granice panike

Često čujemo da je svet koji poznajemo blizu svog kraja, uglavnom zbog ekološkog kolapsa. I zbilja, više od 40 godina otkako je Rimski klub objavio najapokaliptičnije predviđanje, pod naslovom „Granice rasta“, osnovne ideje tog predviđanja i dalje su tu, ali vreme koje je u međuvremenu proteklo nije bilo na našoj strani. Izveštaj je 1972. upozoravao ljudski rod da je razorni kolaps tu iza ugla. Međutim, iako smo od tada više puta bili svedoci finansijske panike, nije bilo nikakvih stvarnih nestašica ili proizvodnih slomova. Umesto toga, resursi koje generiše ljudska inventivnost i dalje su daleko veći od ljudske potrošnje. Osnovno predskazanje tog izveštaja je i dalje aktuelno: nasledili smo tendenciju da budemo opsesivni prema pogrešnim rešenjima za uglavnom trivijalne probleme, a često ignorišemo velike probleme i razumna rešenja. Do početka sedamdesetih, tehnološki optimizam je ispario, Vijetnamski rat pretvorio se u katastrofu, društva su bila u previranju a privrede u stagnaciji. Rejčel Karson je u svojoj knjizi Tiho proleće još 1962. izrazila strahovanje od zagađenja i pokrenula savremeni ekološki pokret; naslov knjige „Populaciona bomba“ Pola Erliha, objavljene 1968, govorio je sam za sebe. Prva proslava Dana planete Zemlje 1970. bila je duboko pesimistična. Genijalnost „Granica rasta“ bila je u tome što su sve brige spojene sa strahom da će čovečanstvo ostati bez sirovina. Bili smo, prema ovom izveštaju, osuđeni na propast jer je suviše malo ljudi trošilo suviše mnogo. Čak i da nam inventivnost podari još vremena, mi bismo ipak na kraju ubili planetu i same sebe kroz zagađenje. Jedina nada je bila da se zaustavi sam ekonomski rast, smanji potrošnja, da recikliramo i nateramo ljude da rađaju manje dece i tako stabilizujemo društvo na značajno nižem nivou siromaštva. Ta poruka odjekuje i danas, iako se pokazala kao neverovatno pogrešna. Na primer, autori „Granica rasta“ su predvideli da će svet pre 2013. doživeti nestašicu aluminijuma, bakra, zlata, olova, žive, molibdena, prirodnog gasa, nafte, srebra, lima, volframa i cinka. Umesto toga, uprkos nedavnim povećanjima, cene su generalno pale na nivo od oko jedne trećine onog od pre 150 godina. (...) Od 1946. otkrivene su dodatne rezerve bakra, aluminijuma, gvožđa i cinka i njihova ponuda je veća od potražnje zahvaljujući novim tehnologijama koje te rude izvlače na ekonomičniji način. Slično je bilo predviđanje za naftu i prirodni gas čije nestašice su prognozirane za 1990. i 1992. godinu, a danas su njihove rezerve veće nego pre 1970. iako mi trošimo mnogo više. U proteklih šest godina, potencijalni izvori škriljnog gasa u SAD su duplirani, a cena je prepolovljena. A što se tiče prognoziranog privrednog kolapsa, procena Međuvladinog panela o klimatskim promenama je da će se globalni BDP po stanovniku tokom ovog veka uvećati 14 puta, a u zemljama u razvoju 24 puta. Izveštaj „Granice rasta“ je toliko pogrešno procenio stvari zato što su autori prevideli naš najveći resurs: našu snalažljivost i inovativnost. Rast stanovništva se usporava još od šezdesetih godina prošlog veka. Snabdevanje hranom nije doživelo kolaps (sada se koristi 1,5 milijardi hektara plodne zemlje a još 2,7 milijardi hektara je u rezervi). Neuhranjenost je opala za više od pola, sa 35 odsto stanovništva sveta na 16 odsto. (...) Godine 1900, kada je broj stanovnika sveta bio 1,5 milijardi, skoro tri miliona ljudi - otprilike jedan u 500 - umiralo je svake godine od zagađenja vazduha, uglavnom zbog lošeg vazduha u zatvorenom prostoru. Danas je taj rizik smanjen na jedan u 2.000 ljudi. Zagađenje i dalje ubija više ljudi od malarije, ali stopa smrtnosti ne raste već opada. Pa ipak, način razmišljanja začet „Granicama rasta“ i dalje oblikuje mišljenje kako običnih ljudi tako i društvenih elita. (...) Opsednutost scenarijima globalne propasti i uništenja odvraća nam pažnju od stvarnih globalnih pretnji. Siromaštvo je jedan od najvećih ubica koji godišnje oduzima 15 miliona života - 25 odsto svih smrtnih slučajeva - iako je lako rešivo. Rešenje je privredni rast. Kada se uzdignu iz siromaštva, većina ljudi u stanju je da izbegne zarazne bolesti. Kina je u protekle tri decenije izvukla više od 680 miliona ljudi iz siromaštva, što je za posledicu imalo da na globalnom nivou broj siromašnih bude smanjen za skoro milijardu ljudi. To je dovelo do ogromnih poboljšanja na planu zdravstvenog stanja, očekivane dužine i kvaliteta života. Četiri decenije od objavljivanja izveštaja „Granice rasta“ pokazale su da nam treba više, a ne manje svega. Širenje trgovine uz procenjeni boljitak od 100 biliona (100.000 milijardi) dolara godišnje do kraja ovog veka bi donelo na hiljade puta bolju situaciju od bojažljivih politika zbog kojih se osećamo dobro, a koje su rezultat širenja straha. Ali za to je potrebno da se odreknemo mentaliteta protivljenja rastu i da ogromni potencijal kojim raspolažemo koristimo da stvorimo bolju budućnost.