Tragična groteska

S uspelim postavljanjem na scenu komada “Pseći valcer”, jedan u našoj pozorišnoj javnosti nedovoljno priznat pisac, Leonid Andrejev, koji je, delujući uporedo s Čehovom i Gorkim, na početku prošlog stoleća preporodio rusku dramsku književnost, postižući da ona bude vodeća u ondašnjoj Evropi, konačno je i kod nas u pozorištu stekao svoje pravo mesto.

Štaviše, predstava na kojoj se izvodi ta drama, u kojoj nema ni Čehovljeve psihološke tananosti, ni robusne životnosti s kojom se srećemo kod Gorkog, pokazala je da je on u ovom trenutku moderniji, relevantniji dramatičar od svojih velikih savremenika. Šta ga je učinilo takvim? Jedan istoričar drame je svojevremeno za njega ironično napisao da on opisuje Rusiju kao neko ko samo podražava pravog, istinskog Rusa. U osnovi, taj utisak je izazvalo nešto mnogo krupnije i neuporedivo značajnije. On je maskirao činjenicu da je Andrejev u nekim od svojih komada, pogotovo u “Psećem valceru”, središnjem motivu celokupne dotadašnje ruske drame, priči o bolu zbog uzaludnosti egzistencije, dodao i jednu novu, supstancijalnu temu: sumnju u stvarnost, u autentičnost te muke. To ga je automatski učinilo pretečom i Pirandela i Beketa, odvelo ga je ka apsolutnom nihilizmu, prema radikalnom osporavanju tradicionalnog pogleda na svet, pa i do priznanja da u drami nije moguće odrediti čovekov identitet, u čemu je suština života. I u tome je i danas njegovo osnovno preimućstvo.

Tu osobenost “Psećeg valcera”, reditelj Dejan Mijač je sugestivno preneo na pozornicu. On nije prikazivao niz međusobno uslovljenih događaja, nešto što bi moglo biti okosnica nekakve logično usklađene priče, već je naglašavao disperzivnost i polifoničnost jedne umnogome iskidane, labavo povezane radnje. Reditelj je pokazivao kako se zbivanja iz prošlosti o kojima se govori s nostalgijom, u idealiziranom tonu, u sadašnjosti pojavljuju u izobličenom obliku, čak u nedoličnim prilikama, u kojima junaci drame ne znaju ni ko su, ni šta su, učestano se prerušavaju u ono što nisu, postaju na neki način i groteskni. Ali, ta groteska, baš zato što su oni bili takvi kakvi jesu, imala je i metafizičku dimenziju, a trasirala je i prirodan put do tragičnog kraja glavnog junaka, koji nikako ne uspeva da se iščupa iz zamke prošlosti, čija se sadašnjost, u svetu otrovanom prevarama, lažima i surovošću, iscrpljuje isključivo u snovima, maštarijama i fantazijama s kriminogenim sadržajima.

S druge strane, Dejan Mijač je u neku ruku bio i koautor ove drame. Pošto o njoj nema ni didaskalija, ni preciznijih uputstava o sredini gde se ona dešava, o atmosferi koja u njoj vlada, o ponašanju dramskih lica, on je obilato koristio svoju rediteljsku invenciju da definiše sve te elemente predstave. Dok je tako postupao, reditelj je spajao u živo, slikovito, organsko jedinstvo realistička izražajna sredstva i jezik simbolističkog pozorišta. Simbolizmu su pripadali spajanje reči i muzike u jedinstvene, specifično pozorišne znake, efektna scenska rešenja pomoću kojih su dočaravani reka, mostovi i ulice preplavljene naletima vetra i kiše, ali i odličan dekor Vladislava Lalickog, jedna stilizovana soba iz nekad bogatog, a sada ruiniranog građanskog doma, nemi svedok svega što se odigrava, na čijim su se zidovima rascvetavali cvetovi, tekli potoci suza i pojavljivale krvave mrlje obrazujući fon na kojem se još sugestivnije ispoljavaju tanane vibracije u ljudskim dušama. A predstavu je bar donekle približavao realizmu stil igre jednog izvanrednog glumačkog tima, u kojem su se funkcionalno dopunjavali fascinantna energija Branislava Lečića (Henrik), ležerna frivolnost Nikole Đurička

(Karl), karakterna gluma Gorana Šušljika (Fekluša), uznemirujuća osećajnost Jelene Đokić (Jelisaveta) i smisao za satiričnu persiflažu Jasmine Ranković-Avramović (Srećna Žena).

Kao glavni akter u predstavi na kojoj je izveden “Pseći valcer”, Dejan Mijač, osim što je još jednom potvrdio da je veliki majstor svog zanata, dokazao je i da je reditelj s neokoštalim senzibilitetom, spreman da usvaja sve ono što je dobro i produktivno u današnjem dramskom pozorištu.